У тексту написаном почетком фебруара о.г. за “Печат”, Добрица Ћосић се “одредио и према неким темељним одредницама нашег егзистенцијалног стања.”
Много питања, мало одговора, много критике мало самокритике, спаса нам нема али пропасти ваљда нећемо , ваљда ће нам се оказати.
Имајући у виду специфичну тежину Добрице у српској нацији и нарочито његову улогу у збивањима у Србији барем последњих 30 година, и без обзира да ли се некоме свиђао или не, и тим пре,све оно што он износи има своју тежину.То је свакако једна дијагноза свега онога зашто смо ту где јесмо, а нисмо тамо где смо могли да будемо, али може бити и прогноза када ћемо и да ли ћемо ако се не позабавимо дијагнозом и терапијом.
Уосталом , и најновија дешавања имају итекако везе и своје корене у ономе што сами себи усађујемо или нам усађују у главу ко зна од када а није добро што то раде и сада. Они који народ убеђују и доводе у илузију да смо најбољи и безгрешни, бољи од свих и зато су нам сви други радили и раде о глави, а наши издајници националних интереса им се улизују.Ако се код народа створи таква илузија онда је лако манипулисати разочарењима.
Зато изнете оцене заслужују озбиљну анализу пре свега оних странака и оних политичара које имају озбиљне а не калкулантске намере да покрену Србију из летаргије прошлости ка модерној држави и нацији.
Мени лично се учинило да следећи ставови прилично добро одсликавају нашу политичку стварност, дакле:
“ Српски народ и после два века изгибије за државу још нема међународним правом дефинисану територију, Албанци анектирају српску етничку територију, а„проевропска демократска коалиција” и председник Републике, трасирају војвођански сепаратизам, утемељен на Брионима 1974. године. Истовремено, игнорантски толеришу интернационализацију „санџачког питања”,и чине легитимном отоманизацију Балкана. А све се то збива непосредно после сецесије Црне Горе, нерешеног српског питања у Црној Гори.
Када ће званичници Републике Србије и Републике Српске да се уморе од буразерског грљења и поповског љубљења и започети озбиљно, радну, свестрану сарадњу и принципијелну одбрану дејтонске БиХ од гаулајтерске самовоље, џихадских и проусташких рушења једног за сада нужног државног провизоријума произашлог из грађанског и верског рата?
Која је то светска сила и ЕУ захтевала од српске Владе такву ризичну, расколну, краткоумну националну и државну политику?
Непринципијелно, равнодушно према истинама Босанског рата, галантно, „еманциповано”, прихватамо џихадско-фундаменталистичке бошњачке пропагандне лажи о српском геноциду у Босни и Сребреници.
10 година страначки вехабити легитимно, „новодемократски” феудализују Србију, освајају и раздељују власт да је употребљавају за своје привилегије и пљачку српске сиротињске имовине стечене бољшевичким терором сељака, знојем радника и знањем домаћих стручњака?
Такозвана „петооктобарска” власт се најавила као реформска ,а која су то општа добра и какав је то духовни и морални препород доживела Србија после кобног титоизма и Милошевићевог режима?
Зашто је према Србији и српском народу од 1990. године Европска заједница водила недемократску, кажњеничку, ратоборну политику, према народу који је у Југоисточној Европи испољио највећи слободарски, демократски, антифашистички, антистаљинистички капацитет у 20. веку, жртвујући скоро четвртину своје популације у два светска рата за одбрану оне Европе која је западној цивилизацији бранила њене највеће вредности?
У шта смо утрошили 20. век? Шта све треба да чинимо и коначно зауставимо своје назадовање да као значајна нација не нестанемо у 21. веку?
Не верујем да самим учлањењем у ЕУ, ако и престану да нас уцењују двојицом хашких оптуженика, започиње српски препород .Препород почиње најпре у самом човеку, у његовом уму, у срцу и души његовој, а та велика мена у Србима и Српкињама још се није оказала.
Оказаће се! Јер ми можемо и више но што можемо.”
Многе констатације стоје али многе оцене не стоје.
Не бих да прејудицирам али ми се чини да је текст добро штиво и инспирација за све антимодернизацијске, квазипатриотске и националистичке странке, покрете и организације деснице која је све гласнија.
Ипак, надам се да ће се коначно и све снажније оказати оне странке и они људи који поштују своју историју али снажно желе да живе у будућности и који неће тражити изговор у томе што су сви криви и осим што стално потенцирамо кривицу других нисмо дужни да нешто и радимо.