Naime, ne smemo zaboraviti da su se, tokom crnih devedesetih, izvršne vlasti s vremena na vreme vrlo grubo mešale u rad akademskih ustanova. Stvar je kulminirala donošenjem skandaloznog Zakona o univerzitetu 1998. godine kojim je vladajući režim uspostavio i formalnu kontrolu nad fakultetima i univerzitetima. Vlast je postavljala dekane, rektore i studente prorektore, otpuštala profesore i uplitala svoje lepljive prste u rešavanje organizacionih i stručnih pitanja akademskih institucija. Metodama koje su ranije već bile oprobane u drugim segmentima društva, režim je sistematski gušio najjače uporište organizovanog otpora protiv njegovog opstanka: energiju studenata i uticaj profesora. Duboka i snažna trauma od moguće samovolje vlasti prirodno je zahtevala donošenje mehanizama koji će zauvek otkloniti mogućnost njenog ponovnog javljanja. Uostalom, zar i na Kosovu nije bila u suštini slična, iako neuporedivo tragičnija, situacija?
Tako su posle 2000. i jedni i drugi dobili autonomiju koja je prošle godine kodifikovana i konstitutivnim aktom naše zemlje, a dodatno je razrađena zakonima. Nastupilo je jedno bitno drugačije i sasvim normalnije vreme u odnosu izvršne vlasti prema univerzitetima. Međutim, stvar se izokrenula u nešto neplanirano. Grupacije bogatih državnih fakulteta su počele enormno da zarađuju uvođenjem tzv. tržišnog principa u svoje poslovanje, naplaćivanjem visokih školarina studentima i unosnih komercijalnih usluga privatnom sektoru. Iako su ove obrazovne ustanove osnovane i finansijski značajno dotirane od strane Republike Srbije, država nema ama baš nikakav uticaj na njihovo poslovanje, uvid u raspolaganje novcem, a u mnogim slučajevima čak ni na primenu zakona. Mada je zakonom propisano da su studenti partneri u upravljanju ustanovom i da svojim učešćem u radu organa upravljanja mogu da utiču na donošenje odluka o radu visokoškolskih ustanova, čak se i oni žale da je ovo njihovo pravo svedeno na apsurd. Direktnim preglasavanjem studenata od strane njihovih profesora na sednicama saveta i senata, kao i uskraćivanjem uvida u informacije o sticanju novca i njegovom raspolaganju od strane dekanata, fakulteti uspešno odolevaju i poslednjem regulativu pristojnosti sopstvenog poslovanja i transparentnosti rada (više o tome u tekstu „Znanje kao roba“). Nizak stepen reformisanosti nastavnih planova, načina sprovođenja nastave i ocenjivanja doveo je dotle da je prolaznost na ispitima za „bolonjske“ brucoše Univerziteta u Beogradu u januarskom ispitnom roku bila samo 16%. Rezultati prolaznosti u narednim ispitnim rokovima, prosto nisu objavljeni.
Ležernost kojom se jednostrane odluke na fakultetima donose svakako navode na zaključak da oni danas uživaju više od puke autonomije, a poslednja dešavanja ukazuju na tendenciju da oni čak ne žele ništa manje od nezavisnosti. Naime, već više od godinu dana traje borba za uvažavanje inicijative studentskih organizacija kojom se traži zaštita prava diplomiranih. Budući da se radi o pravima koje proizlaze iz direktne primene Ustava i zakona (o kojoj mora da se stara izvršna vlast), Republički sekretarijat za zakonodavstvo i Ministarstvo prosvete su prošle godine dali uputstvo po kojem raniji diplomci i novi masteri treba da imaju isti stepen stručne spreme i sva prava koja se njime stiču. Na zaprepašćenje javnosti, prateći neku sopstvenu računicu, većina dekana je nonšalantno odbila tumačenje nadležnog Vladinog sekretarijata i uputstvo nadležnog Ministarstva. I niko im nije mogao ništa! Zatim se oglasila i najviša zakonodavna vlast u državi. Zakonodavni odbor Skupštine je u dva navrata jednoglasno doneo odluku da diplomci i masteri imaju isti pravni status, ali su fakulteti odlučili da ignorišu i odluke parlamentarnih odbora. Na posletku je Narodna skupština ovo pitanje uvrstila u svoje najviše prioritete i na svom redovnom plenarnom zasedanju jednoglasno potvrdila odluku svog Zakonodavnog odbora. Ipak, fakultetske uprave ostaju pri sopstvenom predračunu „fizičke“ zamene diploma. Taj predračun kaže da studenti mogu čak i da zamene svoju staru diplomu za novu ako to žele (što je nakon odluke Skupštine sasvim suvišno), ali da za to moraju i da skupo plate polaganje nekakvih diferencijalnih ispita, čime se diplomci direktno dovode u neravnopravan položaj u odnosu na mastere i čime se direktno krši Zakon. Fakulteti drže da oni mogu da pojam stečenih prava, koji je temeljna ustavna kategorija, elaboriraju i tumače na neki sopstveni način, nezavisno od demokratski izabrane vlasti i to na štetu građana. Pritom se pozivaju na sopstvenu Ustavom zagarantovanu autonomiju, koja ih čini praktično nedodirljivim.
Ukoliko zakoni ove zemlje i odluke njene najviše zakonodavne vlasti ne važe na tlu univerziteta, sledeće što nas čeka je da univerziteti počnu da izdaju sopstvene pasoše! Tu se možda posebno ističu „državni“ fakulteti i univerziteti, čiji epitet nosi dostojanstvo koje je makar etimološki povezano sa nekakvom „državnošću“. Donekle nalik namerama kosovskih institucija, naše visokoškolske ustanove su se, zahvaljujući ostacima samoupravnog odlučivanja, opredelile za pravo na samoopredeljenje. Organi vlasti Srbije ne mogu da obezbede primenu svih svojih zakona na autonomnim teritorijima univerziteta, a da pritom nijedna strana zemlja ne mora ove teritorije da prizna, niti mora da ih štiti nekakva rezolucija Saveta bezbednosti UN-a. Ovo zvuči kao san svakog kosovskog Albanca, koji bi sada mogao da nađe inspiraciju u praksi univerziteta Srbije. U ovom scenariju, pozivanjem na Ustavom garantovanu autonomiju, Kosovo bi dobilo više od autonomije ali i ne manje od nezavisnosti, jer ne bi zavisilo ni od zakona i organa Republike Srbije, ni od međunarodne zajednice. Bilo bi svoje na svome, organizovano prema sopstvenim propisima, dotirano od države, uz sopstvene prihode za koje nikome ne polaže račune. Sve u svemu, biće da je dogovor oko statusa Kosova sasvim moguć ukoliko beogradski pregovarački tim odustane od poređenja sa Hongkongom i Olandskim ostrvima i ponudi autentično ekstravagantno rešenje sa domaćih prostora – slučaj srpskih univerziteta.
(Tekst je objavljen u listu STUDENT, decembar 2007.)
