Jos u Srbiji, pre vise od dve godine, do mene se dobacio video klip neke opake tuce. U nekom dvoristu, dva crnca se biju kao da nema sutra. Jedan na jedan, fer tuca. Bas se biju. Jedan bije malo vise. Izgleda ogromno, misicav, celav, sa ogromnom bradom. Pusta svog protivnika da ga udari u lice. "Jel to sve sta imas?". Onda on uzvraca. Udara kao maljem. Pobedjuje. Drugi izgleda kao da je izgubio oko. Vrlo surov video. Sigurno nije za mladu publiku. Uspeo sam da zapamtim ime crnca koji je pobedio. Zove se Kimbo.
Naknadno u Americi na brzem internetu sam pogledao jos par njegovih borbi. Frajer se bije sa kim hoces bez rukavica, sudija, rundi... Uvek pobedjuje. Zahvaljujuci tom istom internetu Kimbo postaje zvezda. Nazivaju ga internet senzacijom. Mnogo ljudi cuje za njega i kliknulo na njegov video na youtube.com. A ima ga u google.com pretrazivacu ko da je predsednik neke omanje drzave.
Zivimo u istom gradu, cak radimo i u istoj kompaniji. Kimba vidjam par puta nedeljno. Zajedno radimo na sajtu www.inthevip.com. Primetio sam da ga ljudi prepoznaju i prilaze da se upoznaju. Pocinjemo da se druzimo. Fin momak. Krajnje neagresivan, prilicno mudar i uvek veoma ljubazan. Voli decu. Porodican covek, ima sestoro dece. Tri decaka i tri devojcice. Skroz suprotno od onoga sto se moze zakljuciti o njemu na osnovu videa. Gleda svoja posla. On je skroz u fazonu ne diraj me - ne diram te. Mnogo me interesovalo zasto to radi. Zasto se bije po dvoristima. Dao mi je sasvim prihvatljiv odgovor:
"Tipovi sa kojima se borim su ozloglaseni u njihovom kraju. Maltretiraju komsiluk, porodicu... Ja ih vracam gde im je mesto. Na zemlju!" Da budem iskren, dopao mi se odgovor. Ima logike.
Kimbov najbolji drug Icey Mike (Ajs Majk), njegov duhovno-finansijski otac, ima mozak, pare. Kimbo jak, opasan. Ima muda. Majk vizionar, odlican strateg. Deluje kao da se savrseno dopunjuju. Jing i jang. Cak je Majk belac a Kimbo, politicki korektno crn. Kazu Majk je veoma sposoban organizator, koji nema neobavljen zadatak u svojoj karijeri. Sebi je zadao zadatek da od Kimba napravi brend (citaj pare) i krenuo agresivno u akciju. Ukapirao je da je najbolje da nadje ultimejt fajt federaciju koja bi bila srecna da ima ugovor sa Kimbom kao "najopasnijim borcem podzemlja". "Cage Fury Fighting Championships" je bila federacija idealna za brak iz interesa sa Kimnbom. Ostalo je samo da se nadje veliko ime da se bori protiv Kimba i da se dobije kompletan spektakl. Majk nalazi najbombasticnije ime za tu priliku, za pocetak Kimbove profesionalne karijere. Bokser Rej Merser zlato na olimpijadi u Seulu, profesionalni WBO svetski prvak, boksovao protiv Lenoks Luisa, Holifilda, Klicka... Ima 47 godina, u hronicnoj besparici. I jedan i drugi nisu najvicniji ultimejt fajtu. Odlican zaplet. Rej ima prednost znanja i tehnike. Kimbo mladji i agresivniji.
Pocetkom juna, veliki ultimejt fajt spektakl u Atlantik Sitiju. Cetrnest borbi u najavi. Majk, koji inace vodi projekat inthevip.com, pita me da mu ucinim uslugu da idem sa nima u Atlantik Siti na merenje za mec i predstavljanje boraca. Oce da glumim obezbedjenje Kimbu, a to mi ne deluje kao zahtevan zadatak. Ja u neznoj neverici. Teram Majka da jos jedared definisemo pojmove. Potvrdjuje mi ponudu da zvanicno budem Kimbov telohranitelj. Prihvatam naravno. I ne pitam koliko sam placen. Platice Majk to dobro, znam.
Noc pred put bilo zajednicko tusiranje sa mojim sinom Ivanom, i igranje u krevetu do kasno u noc, "tata meni se mnogo spava". Dok sam proverio imejlove i pregledao par sajtova dodje vreme za polazak. Ford ekskurzion limuzina dolazi po mene, sa sve vozacem sa koznim rukavicama i zatamljenim staklima. Dok se vozimo ka aerodromu pijuckam koka kolu i divim se samom sebi. Ja u limuzini a ne cuva nikog. Ja sam klijent.
Aerodrom Fort Lodrdel, svi dolazimo na vreme. Prijatno iznenadjenje da je Majk uzeo dva sedista za mene. Lepo. Sa nama, pored Kimba i Majka lete i dva velika debela crnca. Jedan je Kimbov rodjeni brat Blek a drugi Kimbov drug iz kraja Shon. Sve u svemu cetri ogromna tipa sa jednim omanjim belcem. Ljudima smo interesantna pojava.
Cudna grupica odseda u svetski poznatom hotelu Tropikana sa cak 2 500 soba. Prebrojavam pet zvezdica. Ispred ogromna fontana sa nekim konjanicima i kocijama. Hotel zauzima 4 bloka zgrada i toliko je veliki da nisam ni probao da se orjentisem. Znaci veeeliki. Prepun masina i stolova za kocku. Ljudi u kockarskoj groznici. Plafoni toliko verno oslikani kao nebo sa belim oblacicima, da imam utisak da smo napolju. Debeli tepisi, posluga sa mesinganim dugmicima, sve se sija i sve
Moja soba prostrana sa dva dupla kreveta, pogled na okean, ogroman televizor, bezzicni internet... Imam i djakuzi u dnevnom boravku. Vidim ne stedi se na meni. Od inventara mi se najvise dopao dzinovski krevet i dok se divim njegovoj udobnosti kapiram koliko sam umoran. Tonem u san.
Posle par sati budi me poznati zvuk mobilnog telefona. Stize text poruka, od Majka, da za 20 minuta budem spreman. Idemo u poznati klub 40/40, vlasnistvo hip-hop mogula Dzej Zija. Pres konferencija i merenje na zvanicno merenje. 
Na brzinu se tusiram, civilnu majcu i kamuflazne pantalone. Na opasno. Dvoumim se i ipak ne stavljam neprobojni prsluk. Ispred hotela sevaju blicevi ja uvodim Kimba u limuzinu. I samom sebi licim na badigarda a kamo li okupljenim radoznalcima i novinarima.
Parkiramo se na sred raskrsnice. Ljudi uzimaju autograme od Kimba. Slikaju se. Mnogi se cude njegovom belom badigardu. Slikaju se i samnom. Nije im jasno koliko sam ja to opasan kad sam njegov badigard. A ja opasan u picku materinu, al nema veze. Svi nesto navijaju za kimba, Reju ne daju sanse. Kimbo je idol klinaca sa interneta. Ko ce da se seti osamdeset osme godine i Rejove zlatne medalje.
Samo merenje proteklo sa manjim incidentom. Poceli borci da se prozivaju, sto i nije neuobicajeno za borilacke sportove. Procenio sam da ne treba da reagujem. A i imao sam odlican kadar za nasu privatnu video kolekciju. A i to koskanje je deo folkrola borilackih sportova.
Odlazimo u neki restoran na veceru. Celo osoblje se slika sa Kimbom, ukljucujuci i debelog kuvara sa dzinovskom belom kuvarskom kapom.
Povecerje koristim da se ekspresno uspavam. Zbog siroke lepeze poslova i guste satnice stalno sam neispavan. Bude me posle 17 sati spavanja, snaznim lupanjem o vrata. Samo da pitaju da li sam u redu. Daljinski mi u ruci. Zedan sam. Polako pocinjem da kapiram gde sam i zasto sam tu. Ne budem lenj, Narucujem dva jela i tri dezerta u sobu. Brijem se. Fali mi teretana. Bacam pogled na mobilni. 20 propustenih poziva. Klopam, oblacim se na opasno i odlazimo na glavni dogadjaj nase ekskurzije.
Cagu Fury Fight Championships naight. Limuzina nas vozi direktno u halu Atlantic City's Boardwalk hall, koja prima 10 000 ljudi. Parkirmo se unutra na svega direktno uz VIP hodnik koji vodi do ringa. Hodam ispred Kimba i odmeravam svakom ko prilazi da se rukuje sa njim. To je bar lako. Oktagon na sredini, mi u VIP foteljama, atmosfera naelektrisana. Prvi put posmatram ultimajt fajt uzivo na profesionalnom nivou. Publika glasna, trazi krv. Iz borbe u borbu se pojacava kvalitet boraca. Publika glasno navija za svaku kap krvi ili frakturu. Ne deluje mi kao zajebancija taj ultimejt fajt. Stvarno se biju, a nisu u svadju. Pre glavne borbe veceri ide najava meca Kimbo - Rej. Gase se svetla, reflektori, dim, laseri.. U ringu Rej sa dva pratioca. Ulazim za Kimbom u ring glumim obezbedjenje. Izgledam opasno kao ministar policije u Istocne Nemacke pedesetih. Tek u oktagonu, na jednom od mnogobrojnih video bimova, primecujem koliko sam ja krupniji od Kimba. Izmedju "nas" i "njih" uznemiren kordon sa majicama security. Provaljujem da je Reju neprijatno sto su dva momka sa njim kepeci. Spiker najavljuje nasu borbu za jun. Publika glasno pozdravlja dolazeci spektakl. Po protokolu mikrofon dolazi prvo dao Raya pa do Kimba. Njihove izjave vrlo brzo bivaju hit na youtube.com. Prica raste. American dream bato.
Vracamo se u nase fotelje. Ide najava za finalnu borbu. Dva, neka opasna tipa ulaze u oktagon. Izlazi neka debeljuskasta riba i pocinje da peva himnu. Svi ustaju, preponosni. Ustaje Kimbo, ustaje Majk. Ja takodje stojim. Pevaju himnu, Drze se za srce. Gledaju ozarenim pogledima u ogromnu americku zastavu. Mogu da se zakunem da su se oci orosile suzama nekolicini iz publike. Bio sam skroz zatecen. Ova situacija je za mene novost mene novost. Na nasu himnu se nije ovako reagovalo. Sasvim bledo se secam "Hej sloveni" kada su svi tapsali i bili ponosni. Kasnije, raspadom jugoslavije, svi su nesto zvizdali kad se intonira himna. Srbija je postala poznata po tome sto Srbi zvizde svojoj himni. Ko zna Srbe - nista cudno. Jos jedan od srpskih bisera.
....
Proslo je par nedelja i evo nas u New Yorku. Zvanicna press konferencija pred borbu. Opet sve isto. Duplo sediste, dupli krevet, room service... Opet sam obucen na ofanzivno.. Limuzina nas vozi na press konferenciju. Ovoga puta smo cetvorica: Kimbo i brat, menadzer i veliki belac iz Srbije. Primecujem dosta ljudi sa kamerama i beleznicama. Ima desetak boraca. Jedan drzi pojas sa sobom, zlatni pojas. Valjda je on najbolji. Mi sedimo u separeu u prelepoj beloj koznoj garnituri, klopamo odlicne sendvice. Atmosfera, dakle dobra. Medju zadnjima se pojavljuje Ray Mercer. Kao da je malo krupniji i zategnutiji. Izgleda da je trenirao. I jos jedna "mala" razlika. Sa njime je telohranitelj, belac, po mojoj proceni barem 10 cm visi od mene i barem 20 kg tezi. Gradjen je kao odbrambeni igrac u americkom fudbalu. Jos sav znacajan u crnom odelu i crnoj kosulji. Majk me saljivo pita:
"Milane ovaj je veci od tebe?."
"Pa dobro, veci je. I?"
Ulazimo u press salu. Kamere, svetla, novinari sa diktafonima,... Prava pres konferencija. Borci federacije sede za dugackim stolom u ravni sa novinarima a Kimbo i Ray sa po jednim pratiocem za uzdignutim stolom na bini. Interesantno je da je Ray rekao da ceni Kimba i da su njegova deca impresionirana sto ce tata da se bori protiv "zveri" kakav je Kimbo. Lepa, utemeljena, sportska izjava. Kimbo je bio kratak:
"Gazda - slomicu te". Brr... Nastao tajac, pa aplauz.
Onda slikanje dok u gardu bulje jedan u drugog. I prelazimo na moj omiljeni deo. Izlazili smo iz pres sale ja idem ispred Kimba, polako sklanjam ljude, idem bocno, levim ramenom napred. Isto tako i Rayev belac sa svojim gazdom ali ispred odnosno desno od nas. Priblizavamo se vratima u istom trenutku i belac ne videvsi da sam ja, a sav zanesen sklanjanjem ljudi da prodje Ray, nezno me dodirne i kao da me pomeri. Ja sam samo to cekao. Iz sve snage ga gurnem obema rukama u ledja.
"Don't fuckin touch me! You white peaca of shit!" iznenadjem sebe svojom politicki nekorektnom izjavom.
On se kao okrene i kao nesto gleda u mene. A onako vislji oseca se jos uvek bezbedno. Ljudi stali izmedju nas da nas razdvoje. I Kimbo i Ray nas rasdvajaju mada pretezno drze mene.
"What you fuckin looking at? Make a move! Make a move you fucking piss of shit and I'll take your fuckin head of!" blefiram ja za sve pare.
Ljudi nas razdvajaju a ja dobacim jos
"Don't you ever try to touch me.. I'll take your fuckin head of! Yo got that?!". Ponavljam ja da markiram novoosvojenu teritoriju. Belac cuti kao zaliven. Crveni. Vidim ga da pusta da nas razdvoje. Kapiram da sam ga uhvatio nespremnog. Ja se guram, namerno neuspesno, ka njemu.
Kimbo bio impresioniran. Kaze
"Milan, you are a mess!"
Tako ja sto "pravim scene po kucama" uberem jos neki bod u gostima. Posle su se i samnom slikali a ne samo sa Kimbom. Kimbo povremeno, izmedju slikanja i intervjua, dobaci
"Milan, you are such a mess!" i nakezi zlatozubnim osmehom.
Nakon konferencije rucak, ili vecera, sta vec, na Times Square. Neki pomfrit preliven rastopljenim sirom mi se zalepio za dusu. Bio sam na granici da pregladnim, ali nisam. Klopa je legla u pravom trenutku. Jedem i dostizem sopstvenu tacku topljenja.
Nakon klope lagana setnja. Svi smo ozareni dobrom pres konferencijom i atmosferom koja dize. Ljudi prepoznaju kimba i slikaju se sa njim. Meni milo kada ga povremeno pitaju kako je toliko veliki a on upre prstom u mene. "To je moj trener za snagu". A ono nije da nije.
Times Square je neverovatno nabijen energijom. Volim taj deo New Yorka.Oseca se vibracija svakog prolaznika, svakog auta, svakog foto aparata,... Svi ti ljudi koji negde idu, nesto rade... Sve te skupe radnje.. Soliteri oblozeni svetlecim reklamama... Times Squar je toliko dobro osvetljen da prakticno nikada nije noc. Kad god sam u tih par hiljada kvadratnih metara imam neku veselu opijenost. Osecam se kao da sam popio par tekila. Smatram da je to centar sveta. Ma cista energija.
to be continued...