divni, divni ENVER PETROVCI u Slobodnosrpski

za sad samo link (ne mogu srprljivo da čekam da dođem do malo slobodnog vremena i napišem koju reč) a ja se javljam kasnije

EDIT: (sledi  pre par sati najavljeni tekst)

http://slobodnosrpski.com/

 envera sam upoznala, a moglo je da bude u beogradu, baš na kosovu - kako i treba. dan pre proslave prvog meseca nezavisnosti kosova vozikala sam se kolima ludim serpentinama po onom malom parčencetu zemlje koje je sever kosova ... provodila čudne dane sa direktorom srpskog narodnog pozorišta u prištini (privremeno pozdravljenog sa tim da bude pozorište tj "privremeno raseljenog u kosovsku mitrovicu.... obožavam njihove rogobatne nazive) ... to je (izvinjavam se na digresiji, hitam ka poenti)  isti onaj direktor i isto ono pozorište koje je neki dan igralo predstaavu "ne očajavajte nikad" za, recimo, četiri babe u đakovici. to je, inače, ono za šta ja mislim da pozorište i služi....  da igra za 4 babe koje niko ne posećuje u nekoj zaboravljenoj đakovici na kosovu, takođe zaboravljenom jop onda kada su tapiju na njega direktno od svevišnjeg crno na belo dobili oni koje zanima gračanica  (al "da nije od kamena", pa da je preselimo.... valjda u niš) kada se dodeljuju nagrade za patriotizam, ali ih ne zanima enver ni one 4 same bakice ni pozorište....

dakle, tog nekog marta 2008, noć pre nego će se ispred suda u mitrovici igrati jedna druga predstava (ovaj put o protestu smrnutih radnika suda koji brane zgradu životima, ucenjeni da će, ako ne pokažu patriotizam, izgubiti posao) moj drug i ja vozili smo se kolima "ludo i brzo" i (uverena sam u to) prvi prešli preko onog mosta, ušli u južnu mitrovicu nekim kolima sa novosadskim tablicama i krenuli put prištine. 

na vrata envera petrovcija.  

moj "vođa puta" me je predstavio, ko sam šta sma i čija sam, bilo mi je neprijatno što me odma tako... s vrata, a upali kod čoveka u po noći.... bilo mi je neprijatno jer sam navikla na neke tamo norme koje ne važe na kosovu, kao i ništa drugo što ne važi.  enver mi se obradovao kao da sam u nekakva davna rođaka i, mislim da sam nekad negde to i pisala, imala sam utisak da je želeo da mi ispriča sve na svetu. o svojim noćnim lutanjima sa mojim ocem, o odlasku iz beograda mnogo godina kasnije, o svim kasnijim lutanjima jednog jugoslovenskog, jednog beogradskog glumca u jednom odvratnom vremenu koje nije imalo sluha ni za koga, o povratku u prištinu, o sabotaži od strane nekih kolega iz prištine za koje je on bio "beograđanin" dok je za beograđane bio "šiptar", o nekom pozorištu u fjeru, u albaniji gde je hteo da ode, o tome kako je prvu dramu napisao dok je pazio svoju mamu koja je umirala....

sedeli smo na njegovoj terasi, činilo mi se najvećoj na kosovu, dali su mi neko ćebe, pili smo viski, pušili smo i bilo je čarobno. bio je tužan sred one bućne pripreme proslave, bio ji srećan i zabrinut kao svaki čovek, misleći i sa dušom, bilo mu je drago što smo došli, zadržavao nas da ne odemo...

negde oko pola 6 izjutra, taman što sam zaspala u motelu, probudila me je neka detonacija. ispred onog suda je počelo sranje, moj je motel bio tačno preko puta, u restoran su uletali ljudi bežeči od suzavca.... izašla sam da slikam ali mi je jedan stariji kamerman rts-a rekao da ne smem to da radim. 

kasnije, kada sam već bila u beogradu, zvao me je da dođem, ako hoću, u prištinu, da, ako hoću, stanujem kod njega, da, ako hoću, pišem, glumim, da budem tu.... stvarno sam ga zavolela. 

objavila sam jedan intervju kasnije sa njim i preterala sam, napisala sam previše. nisam tada znala, a kako sam i mogla (ne shvata se tako lako i tako brzo to kosovo)  da se tamo glavne stvari nikad ne objavljuju, da to nije vest i da ne postoji senzacija. da je sve podatak koji sutra nekoga može da košta posla, ne posla - glave. da se o onim najistinskijim stvarima koje ti ljudi kažu na takvom mestu mora ćutati. jeste teško, ali tako je. 

kasnije, svaki put kada sam sretala envera u prištini, uvek punog hvale za srpske novinare, uvek zainteresovanog da pomaže srpsko pozorište i sve što ima veze sa umetnošću - odnosno sa životom - svaki put kada sam ga, dakle, videla - izvinjavala sam se. ali enver je frajer i on uvek kaže "ma nije to ništa"