Slon sa manom

Poštovani čitaoci mojih tekstova

Moj problem je u najmanju ruku specifičan i nadam se da će vas zainteresovati. Uzdam se u vašu radoznalost i zanimanje za neobično, neuobičajeno i van klišea.

Imam pamćenje kao slon, ali! Ili ipak? Svejedno! U razmeri1% prema 99% postoje reči koje izgovorim ili ih čujem, upotrebim ih na pravi i jedini način, udenem ih baš tamo gde treba ali kada bi me neko pitao da objasnim značenje jedne od tih reči, zanemeo bih.

Postoji u mom umu neka zavesa, barijera, blokada, koja me sprečava da dam definiciju te ili tih reči. Njih nema mnogo i one su tu negde, ali skrivene ili zaključane a ključ ne mogu da pronađem. Ponekad iznerviran uzmem Leksikon i potražim  reč, nekoliko puta pročitam razjašnjenje, objašnjenje, deskripciju... i učini mi se da ću je zapamtiti za večita vremena!

Prođe vreme ili prođem ja a onda mi kao s neba padne na pamet neka od tih reči! Nije važno gde ni kada...dešavalo mi se da pred samo uranjanje u san, iznenada predamnom bljesne kao zapaljen Fosfor ta kobna reč! Malo je reći da od sna i spavanja ne bude ni pomena. Buljim u plafon, prevrćem i obrćem reč, seciram je...ja ustvari dobro znam njeno značenje, kako bih je inače pravilno upotrebljavao ali? Nisam sposoban da je precizno i suštinski objasnim.

Ta je reč sama po sebi jednostavna, jednostavno je i objašnjenje koje s vremena na vreme pročitam u Leksikonu ali čarolija koja obavija tu reč ili bolje, čarolija koja se upetljala u odnos te reči i mene, ostaje zagonetna.

Skoro da sam se pomirio se s činjenicom da nikada bez pomoći Leksikona neću uspeti, ne samo drugima nego pre svega sebi, da objasnim značenje tih nekoliko reči ili pojmova.

Pre nekoliko dana sam, prelistavajući knjigu Predraga Matvejevića RAZGOVORI S MIROSLAVOM KRLEŽOM  (razgovori započeti 1968 godine), naišao na sledeću Krležinu misao: Između jedne i druge riječi javljaju se sve veće rupe, upravo ponori...

Iako je to izrečeno u drugom kontekstu, pretpostavimo da u tim i takvim rupama i ponorima nestaju pojedine reči. I da je tako, to me ni malo ne teši jer ne rešava moj problem. Pitam se da li u Psihologiji ili Psihijatriji postoji deo koji se bavi ovim problemom. I kako se zove...mislim ovaj moj problem? Da li sam usamljen u ovome?

E, da, još jedna stvar, još jedan problem me muči s vremena na vreme, u pitanju su i ljudi!

U celini uzev, problem s ljudima je veoma nalik problemu s rečima ili pojmovima.

Postoje određene osobe, takođe ih je zanemarljiv broj, čijih imena ne mogu da setim! Pamtim ljude od pre pedeset i više godina, boju očiju, izraze lica, rečenice koje su izgovarali, živo se i jasno sećam kroja odela i boje cipela, dugih lisičjih ili krompirastih noseva, zatupastih prstiju, šaka prekrivenih čitavim slivovima plavičastih nabubrelih vena, sećam se takvih detalja kojih se, siguran sam, ni sami oni ne bi mogli setiti pa da im preti i giljotina!

Ne preterujem verujte mi, sećam se kao da ih izgovara ovog trenutka, reči moje majke, leta daleke - 1956 godine: Ne skači sa tog zida, hoćeš li da ti se spusti stomak kao M.?

Nalazili smo se na moru, tek što sam bio završio četvrti razred osnovne škole. Kamena primorska kuća u kojoj smo bili smešteni nalazila se na samoj ivici peščanog žala. Moj mlađi brat i ja smo ustajali u zoru, istrčavali i bacali se u more, plašeći i rasterujući iznenađene galebove koji su se do tada gegali i baškarili plažom.

To nam je bilo najslađe i najprijatnije umivanje i kupanje u životu.

Iza kuće su se nalazila, na terasama sa visokim kamenim podzidima, stabla starih maslina, izboranih na način kako su izborana lica ljudi svakodnevno izloženih vetru, suncu i moru. Sa tih visokih podzida voleo sam da skačem u vruć pesak i to sam radio neumorno, čekajući majku i oca da se spreme za ručak ili večeru. Brat me je posmatrao zadivljeno i pomalo mi zavideci ali se ne usuđujući da sam skoči. Ah da, spušten stomak! M. je bila moja učiteljica i kako sam kasnije saznao od malena je imala taj spušteni stomak, stvar se malo zakomplikovala u trudnoći ali je ipak rodila zdravu i lepu devojčicu. Čime su sve roditelji spremni da se ispomognu da bi ubedili svoje dete da ne čini ovo ili ono?!

Raspričao sam se i raspisao a o glavnom ni reči.

Evo pre neki dan. Čovek kojeg često viđam, čak smo na neki način bili poslovno vezani, poklonio mi je katalog sa svoje poslednje izložbe. Sreli smo se na jednoj svečanosti, on po zadatku a ja da prisustvujem dodeli značajne nagrade mojoj dragoj koleginici. Sedeli smo zajedno, dugo i tiho razgovarali a ja sam, vraćajući se kući i razgledajući katalog, malo, malo okretao naslovnu stranu da bih pročitao ime i prezime dotične osobe!

Čovek mi je simpatičan, ljubazan je i prijatan ali džabe!

Juče mi je zazvonio mobilni telefon, čuo sam poznat glas, mogao bih da opišem izgled čoveka do nasitnijih detalja ali ime! Ne, ne i ne!

Naravno predstavio se, bio je to čovek koji mi je dao katalog. Pazite sad ovo!

U trenutku dok ovo pišem, ja i pored najbolje volje ne mogu da se setim imena tog čoveka!