tudja deca

Poštapam se naslovom iz komentara koji je napisala yugaya i dok ona ne nadje vremena i napiše priču, kako je i obećala, moj komentar na komentar je:

Kako bi to bilo da u bavljenju decom potrošimo nešto truda, prstohvat ljubavi i ostavimo samo malo mesta za iznenadjenja?

Ovo je sasvim drugačiji blog od onog koji sam već napisala kao početni u nizu priča o nekoj tudjoj deci, ali pakuje mi se u naslov i u komentar i u prstohvat ljubavi i u nadu da smo ipak, još uvek spremni da zastanemo na trenutak i vedrinom okupamo dan.

Znam da po statistikama ljudi ne otvaraju linkove, kao što znam da ljudi po defaultu misle da se njima i njihovoj deci ništa loše ne može desiti. Znam i to da bežimo od tužnih priča, jer nam ih je dosta. Znam i to da nam svako malo padne na pamet da ne možemo spasiti ceo svet. Znam i da mislimo da će se  za neko drugo dete naći opet neko drugi i pomoći. Znam da iskreno verujemo da će sve biti u redu. 

Ali znam i to da smo nekim drugima i mi sami neki opet drugi, ili treći. 

Hajde da pustimo statistiku.

Otvorite link i pročitajte blogove koje je napisao mungos.

Pustite vi njega kad kaže da ne treba preporučivati.Šerujte na fb, pošaljite mail prijateljima.

Za ovakve stvari je potrebno da što više ljudi zna. Za vas je to 5 minuta posla, nešto više, ukoliko rešite da odete do banke i neki dinar manje na računu.

A opet,
nekom to može značiti sve.

Znam o čemu govorim.