Albanci

No sve to čekamo već toliko dugo da smo izgleda uspeli da ispričamo sve priče o svim solucijama, a da smo propustili da živimo s obzirom na neku od njih. Izuzev ako je život ono što nam pričaju srpski političari o teritorijalnom integritetu države Srbije, i ako je život agresivno nam servirani mit o Kosovu polju, Caru Lazaru i nebeskom narodu kojem preti gubitak sopstvene kolevke.

Ono jedino što mi poslednjih dana ne da mira je pitanje: ako Kosovo na neki volšeban način ostane u sastavu Srbije, ili se u isti vrati pošto u njemu, istini za volju, već manje-više nije, šta ćemo onda s Albancima? Daćemo im autonomiju koju već imaju, garantovaćemo im super manjinska prava, i živeti normalno dalje kao da ih nema? Postoje li Albanci za nas koji ne živimo na Kosovu drugačije nego kao statistički podatak, greška u sistemu, nepoznanica o kojoj mislimo samo u trenucima eskalacije nasilja? Šta uopšte još znamo o tim strancima u našoj kolevci? Pita li se iko kako bi živeo sa njima - jer ono jedino što odlično znamo je da živimo protiv njih.

Ko su Albanci? Ako priupitate na prvom mestu Vikipediju, naći ćete oskudne (stranice o Albancima su u izradi), ali za početak dovoljne informacije. Ako uporedite srpsku, srpskohrvatsku, hrvatsku, nemačku i englesku odrednicu na Vikipediji, primetićete izvesnu razliku između srpske i ostalih: dok se na ostalim stranicama albansko ime naroda „Šiptari" pominje i objašnjava njegovo značenje, samo na srpskoj ćete pročitati da su Albanci „познати и као Шиптари (...) и Арнаути".

Majka Tereza, Albanka iz Skoplja

 Ako mislite da nisam dobro ni počela, a već preterujem, varate se. Na toj srpskoj stranici se, uprkos oskudnosti podataka, mogu pročitati ovakve informacije: „Теорија о илирском пореклу, постала је један од темеља албанске националне идеологије. Настанак те нове националне албанске идеологије почео је у време Препорода („Рилиндја"), у прошлом веку, под геслом: „Религија Албанаца је албанство!". Албанство у тој идеологији - бог, а албанска држава „катедрала за вечне молитве том божанству"." Ili ovakve: „Али, опредељивање за „јачицу", тј. јачу страну у сукобу, део је традиције и колективне психологије Албанаца. Истина и правда , готово по правилу, на страни су јачег." Za svaku pohvalu je i objektivna informacija o tome da je dobar deo Albanaca primio islam, koji se dalje „као привилегован елемент ширио на рачун хришћана."

 Kako god da okrenem, Albanci su neka vrsta Marsovaca. Došli bog zna odakle, doneli neki jezik s kojim nijedan drugi živi jezik nije srodan, primili uglavnom islam na teritoriji rezervisanoj za hrišćanstvo, dobili državu Albaniju koja im nije dovoljna pa se šire i po Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji, Grčkoj, a u izvedenom obliku izbeglica i po celom boljestojećem svetu. I već kad je tako, pitam se kako to Srbija zamišlja da na osnovu prava na teritorijalni integritet, a posle krajnje indikativne istorije lošesusedskih odnosa sa kosovskim Albancima, počne da radi ono što je već prestala: da živi s tim ljudima pod istim državnim krovom?

Koliko Albanaca poznajete? Kakvi su?

boza

 Ja ih pamtim kao poslastičare. I kao proizvođače tankih i debelih kora. Na to se dugo svodio moj kontakt s njima. Pamtim priču jedne porodične prijateljice koja je ceo svoj radni vek provela radeći kao lekar u ambulantama novosadskih građevinskih preduzeća u kojima je bilo zaposleno mnogo Albanaca. Ona i danas priča da su oni bili najvredniji i najposlušniji radnici.

Pamtim priče koje su osamdesetih počele da se prenose s uha na uho. Da su decenijama učili iz Hodžinih udžbenika, a niko u Jugoslaviji to nije primetio jer su im dali sve, pa i obrazovanje na jeziku koji niko inače ne razume. Da kupuju srpske kuće, i... Ali taj deo priče ću preskočiti, to znate svi.

 U Nemačkoj, krajem devedesetih, dolazi do eksplozije humanitarnog refleksa prema tim namučenim,

Makedonija 1999.

 Upoznala sam lično tačno četvoro Albanaca. Prva je bila žena s Kosova koja mi se tokom bombardovanja 99. bacila u naručje jecajući „šta nam to rade?!". Ne znam da li je ikada našla članove svoje porodice iz Kosovske Mitrovice, nestale neposredno pred početak bombardovanja; izgubile smo kontakt. Druga dvojica su bili moji studenti u Nemačkoj, izbeglice s Kosova, mladi ljudi koji su odlično govorili srpski i pokušavali nekako da se snađu u stranom svetu - ironija sudbine je htela da vezu sa tim svetom nađu posredstvom južne slavistike i srpskog jezika. Četvrta osoba je Albanka iz Ulcinja, majka jednog drugara mog sina. I ona odlično govori srpski - ja albanski i dalje ne umem ni da beknem - i rado provodimo vreme zajedno..

To su svi „moji" Albanci. Kakvi su vaši? Jesu li oni na Kosovu u svojoj kući ili kod nas u gostima? Ako su u gostima, hoćemo li im makar kafu skuvati?