Transformers

Malezija je zemlja raznolikosti, ali isto tako i zemlja transformacije. Pocevsi od menjanja imidza same zemlje u novu i modernu Azijsku zemlju, pa sve do samih ljudi na ulicama gradova sirom zapadnog poluostrva. Ono sto mene potpuno fascinira su ipak ljudi i kako oni cine da se za mene obicne stvari i predmeti tako lako transformisu i poprime sasvim novu dimenziju koriscenja.

Uzmimo npr. najobicniji motor. Skoro svugde na svetu bi ljudi pomislili da je to vozilo za jednu ili dve osobe. Svugde osim u Aziji. Posto je ovde biti bez prevoza kao smrtna presuda, tako ni ne cudi da se svako sluzi na koji god nacin moze da se preveze od tacke A do tacke B. To sam poceo da primecujem tek kada sam krenuo da vozim motor. Nema sta nisam usput sretao. Najzanimljivije mi je svakako kada se nalazim iza motora i vidim dve kacige a osam nogu! Sve dok ih ne prestignem i dalje ne znam tacno koliko se osoba nalazi na sedistu. Najcesca situacija je da cela porodica, u to ukljucujem muza, zenu i minimum dvoje dece, a cesto i troje, sedi na jednom sedistu motora koji je inace za dve osobe, jel'? I to kojim redosledom? Prvo malo dete ispred oca, taman da mu ne zaklanja pogled, pa izmedju oca i majke okrenuto ka nazad sedi jos jedno dete, a ako dece ima vise onda ih majka drzi u narucju. Odatle tolike nogice sa strane. Eto nacina da se motor transformise u luksuznu limunzinu.

Idemo dalje...

Kad smo vec kod prevoza. Ne postoji nijedan auto u koji nisam usao a da se na podu ne nalaze minimum cetiri para sandala, papuca i propratne nozne garderobe. Na prednjem sedistu, ispod njega, na i ispod zadnjih sedista - gde god ima prostora na podu - mesto je za otvoreni cipelar. U pocetku mi je (kao i sve ovde) bilo cudno, i ta njihova navika mi nikako nije ulazila u logicni deo glave, ali postepeno sam prihvatio da jednostavno svi nose po par sandala ili cipela sa sobom u autu. Cesta je situacija da zenske osobe npr. moraju da se preobuju posle voznje, ali za svaki slucaj tu su joj po tri ili cetiri para cipela da se nadje. I tako automobil preraste u cipelar.

Nastavljamo putovanje kroz transformaciju i transformerse sa prevoznih sredstava na ulice.

Kako dodje neki praznik, svadba ili bilo koje slavlje tako bilo koja ulica u gradu za tren oka se pretvori u sareni prostor sa binom i stolovima sa tezgama za hranu ili svakojake djakonije. Za skoro svaku prigodu zajednicko je da imaju onaj veliki poluotvoreni sator koji kada se rasiri lepo moze skoro celu ulicu da prekrije. Pri mojim ranijim cestim setnjama nailazio sam na situacije kad se samo odjednom zatvori ulica, dodju kamioneti i za dvadesetak minuta se ulica pretvori u ulicnu pijacu gde nema cega nema, a da ja ne umem da objasnim kako se to sve stvorilo tu za dvadesetak minuta, i kako se vecina tezgi vec dimi sa mirisom pecenog pileta i rize. Od ulice do ulicne pijace za dvadeset minuta - to moze samo ovde!

Nakon ulice prelazimo na tezge kojih nema gde nema.

Deluje kao odbacena kutija metala sa propalim tockovima, ali samo za naivnog posmatraca. Uvece deluje kao prava mini prodavnica na ulici, osvetljena i sa sve rostiljskom plocom odakle se siri miris raznorazne hrane. Tesko je poverovati da govorim o istoj napravi, ali je istina. I dalje ne znam kako sve ono stane u ovo, ali je ziva istina da svaka pokretna nocna tezga koja hrani svog domacina ima svoje mesto iza neke od zgrada, kuca ili u sporednim sokacima i tada deluju kao smestaj za lutalice. Cudno jedno kako do dnevne kutije oronulog lima uvece ne mozes da docekas red da kupis nesto od ukusnih zanimljivosti. Transformacija kojoj bi i nasi romi pozavideli sa svim onim cudnovatim vozilima po ulicama Srbije koje su sami sklepali.

I na samom kraju malo o hrani.

Kinezi su poznati vec u celom svetu po svojoj prakticnosti. Ali kada se to dozivi na licu mesta tek onda dobija pravu dimenziju. Jos dok sam ziveo na kopnu koleginicina majka je poslala neku klopu za mene da probam. Kada je izvadila malu konzervu sa ruckom koja deluje kao termosica ali je upola manja pomislio sam da je to neki napitak za nju i cekao sam da iz torbe izvuce neke plasticne posude za mene. Ali, naravno - to je bilo za mene. Kada se termosica otvori na samom vrhu je malo cance u kojem je supa,ispod toga jos jedno cance sa sosom, a u najvecem delu termosice se smestio necorbasti deo rucka. I sve to tako deluje kao za decu u vrticu, ali svi nose te termosice sa sobom i uvek. Ni na ulici nije drugacija situacija kada se kupuje hrana. Te u novine, pa gumica, pa u kesu, pa jos jedna gumica da drzi stapice, pa kada dodjes kuci ne znas kako da otpetljas sve to. Ja naravno, ne ovdasnji ljudi.

Zemlja transformacije u svakom pogledu.

 

Dalibor Kokic

Snimci