64

Da li pretenciozno pridajem dužini svog života veću važnost nego što on to zaslužuje? A znao sam da kažem/napišem: NISAM BIO, NISAM, NEĆU BITI. To je jednostavna činjenica kojom bi se mogao opisati moj i ne samo moj, život.

Svega(!) 2010 godina je proteklo od Hrista! To je u Kosmičkim razmerama nepojamno mala vremenska jedinica a kamo li moj život. Negde sam pročitao da je od nastanka Homo Erectusa, preko Zemlje prodefilovalo oko 80 milijardi ljudi. Od tih 80 milijardi zapamćen je minoran broj onih koji su u raznim oblastima mentalnog i inog kvalitetnog delanja ostavili trag. Sto hiljada, dvesta hiljada, pola miliona? Skoro pa zanemarljivo u odnosu na milijarde bezimenih.  A Zemlja, naš Sunčev sistem, naša Galaksija, pa i to traje, računajući od VELIKOG PRASKA, kao kad pucneš prstima. Mi, ljudi, smo izmislili vreme kao kategoriju, kao merilo kojim izračunavamo dužinu svog života. Vreme ne postoji ako izuzmemo poetska i književna viđenja, naš život je život Vilinog Konjica. Iskra je dužina trajanja našeg života.

Vladimir Nabokov u ADA ili STRAST, jedna porodična hronika, piše: Stoga, u sasvim bukvalnom smislu možemo reći da svesni ljudski život uvek traje samo jedan trenutak, jer u svakom trenutku hotimične usredsedjenosti na sopstveni tok svesti, mi ne možemo znati da li će za tim trenutkom uslediti još jedan.

I još, kroz usta glavnog junaka Vana Vina: Možda jedina stvar koja ukazuje na čulo Vremena jeste ritam; ne ponovljeni udari ritma, već razmak između dva takva udara, sivi razmak između dva crna udara. Nežni interval. Redovni otkucaj samo ponovo uvodi bednu ideju merenja, ali između se krije nešto nalik istinskom Vremenu. Kako ga mogu izvaditi iz njegovog mekog udubljenja?------------------------------------Da li sam rekao udubljenje? Mračna jama? Ali to je samo Prostor, zlikovac iz komedije koji se na zadnja vrata vraća s klatnom koje pokušava da proda, dok ja napipavam značenje Vremena.----------------------- I nije čudo da ne mogu da uhvatim Vreme, pošto sticanje znanja i samo „zahteva vremena."

Ali! Mais! But! Svaki Jing ima i svog Janga. Da nije belog ne bi bilo ni crnog, etc., etc.

Sećanje, pamćenje, kao deo mene, moje svesti, je u kontradikciji s prethodno napisanim. Sećanja podupiru vreme, daju mu na značenju, čine ga vremenom. Sećam se, i to u bojama, prostora ispod stepeništa u Varaždinu, imao sam četiri godine, mog prvog seksualnog akta, bolje je reći pokušaja. Devojčica je bila moja vršnjakinja, kosa joj je bila bila skupljena na vrh glave, uvezana crvenom gumicom za tegle, štrčala je u vis kao busen trave. Potpuno mi se bila prepustila i njoj je bilo zanimljivo kada sam joj skinuo gaćice i počeo da razgledam i milujem malu nabubrelu ribicu. Sećam se njenog radoznalog pogleda i otvorenih usnica. U trenutku kada sam ja spustio svoje pantalone i njenu ručicu stavio na moj mali visuljak, naišla je njena mama! Nju je ošamarila i oterala kući a mene je dobro izudarala po goloj guzi. Vidim to kao da se dešava ovog trenutka a prošlo je od tada šezdeset godina.   

Pamćenje je bolest tvoga uma... napisao je negde u zbirci pesama GRADILIŠTE Brana Petrović. I ja bolujem od pamćenja, sećanja. Pamćenje često može da bude neizmerno težak teret ali je svakako, i pored modifikacija koje sam svesno ili podsvesno načinio i udaljenosti od predmeta sećanja, neophodan materijal za građenje mene sadašnjeg. Budućnost ne pominjem jer sam već rekao/napisao da je: Budućnost vidljiva i poznata samo kada prođe, kada postane prošlost.

Danas je danas i sutra će biti danas i prekosutra. Živim od danas do danas, od trenutka do sledećeg trenutka. Stražar na skeloprelazu u Kusturicinom filmu Otac na službenom putu kaže šoferu kamiona: Juče je bilo juče a danas je danas.

Pamćenje kaska u stopu za mnom. Sećam se, pamtim poglede, izrečene reči, kamenite plaže, trenutke kada mi je srce drhtalo od uzbuđenja zbog devojke čije lice mi vremenom postaje sve nejasnije, kupanje u januaru u zelenoj nadošloj Morači, polaganje ispita iz Sociologije kod Profesora M. Đurića, Nataše, čiji je ekstrovertan i eksplicitan prilaz, učinio kraj mojoj dotadašnjoj vezi, pitanje direktora Vasilija Filipovića kada sam polagao maturski ispit iz francuskog jezika, obostrano zaljubljivanje za večita vremena na prvi pogled, kifle namazane puterom i Gavrilovićevom salamom odozgo, mokre čarape i papuče na desnoj nozi povređenoj na fudbalu, dok smo u tri sata ujutro natovareni celokupnom vojničkom opremom, marširali po mraku, kiši i blatu, pamtim prelepu Beku sa kojom sam se nekoliko puta povatao i kasnije je još samo jednom sreo, korpu zrele hercegovačke Blatine koju mi je vraćajući se iz patrole doneo i ugurao ispod kreveta Ademi, susret sa Kaćom na Skalinama i prvu Ibricinu pesmu, odvođenje Silvije na proslavu Nove godine, šupu u kojoj mi je Čeda pokazao svoje blago, prelepu devojku sa broda koji nas je vozio na Olib, iracionalan strah i desetodnevni neodlazak na plažu i kupanje u Neumu, nezajažljivo čitanje knjiga, Orkanskih visova, Kiše dolaze, Čarobnog Brega, Gospođe Bovari, Evgenije Grande, Šagrinske kože, Sjaj i beda kurtizana, Idiota... kada sam imao samo devet ili deset godina, prvog posleratnog Politikinig Zabavnika, tuge i  sahranjivanja umrlog psa u ruševinama kuće na mestu gde se danas nalazi Staklenac... a ipak ti iščupci, sekvence, sitnice i tričarije koje pamtim uz sve ostalo, su delići i delovi koji me čine onim što jesam.

Pamćenje, sećanje, nasitniji i naoko najnevažniji detalji, uz još mnogo toga, čine skelet, mišiće, nerve, krvne sudove mog života, ma trajao on ŠEZDESET ČETIRI MIKRO SEKUNDE ili ŠEZDESET ČETIRI GODINE.