TEZE O KIČU (i nešto malo o Kusturici)
Bojan Budimac
/
28.11.2010. u 22:34
Zadovoljstvo mi je ugostiti st.jepana.
Teze nabačene povodom neobjavljene ankete o kiču iz 2007.
1.
Kič najčešće nastaje kao posledica odluke stvaraoca da iznedri nesto umetničko.
To je kič odluka koja teško da će rezultovati ičim umetničkim, naprosto zato što umetnost niti umetniku veruje, niti za odluke umetnika haje. Desi se samo onda kad prosto ne može da se ne desi.
Stoga mi je uvek bila sumnjiva priča o mukama umetnika pred belim platnom ili nad listom belog papira. Kao, mora on tu nešto. Što bi morao? Ne mora!
2.
Priroda kiča je mnogo više etička, nego estetska.
Kič je pre svega laž, quid pro quod, ovo za ono.
Kič nikada nije rezultat omaške ili neveštine, ne nastaje iz nehata ili naivnosti, već uvek iz nekog svesnog koncepta i računice.
Kič je ne-delo (nedelo) s predumišljajem.
3.
Kič ne treba poistovetiti sa lošim ili nedobrim ukusom.
Primarno, kič nastaje iz nedobre namere, neutemeljene ambicije, šićardjijske kombinatorike.
4.
Poput istine i lazi, umetnost i kič jesu antipodi, ali skoro nikad nisu oštro odijeljeni, već se unutar istog dela druže, medjusobno inspirišu i podstiču.
Bez ponešto kiča, umetnost skoro da nije moguća.
5.
Kič je nešto kao začin umetnosti, čini je svetini bližom, svarljivijom, razumljivijom.
Ono sto je u nekom delu kičersko, najčešće ima veze sa sterotipom, opštim mestom, predrasudom, a sve su to gotovi mentalni blokovi koji, mada sa istinom po pravilu nemaju ništa, u čestitom konzumentu izazivaju radost prepoznavanja i razgaćenu prisnost, te uz njih on katkad nevoljno proguta i ponešto od onoga što je u delu umetničko.
6.
Prva rečenica priručnika za polaganje vozačkog ispita glasi: "javni put je svaki onaj put koji se po propisima o javnom putu može smatrati javnim putem".
Ovo je cirkulus vitiosus samo na prvi pogled, a zapravo je definicija koja je u isto vreme i očaravajuce precizna, i bestidno fleksibilna.
Na sličan način može se definisati i umetničko delo. Dakle ovako:
Umetničko delo je svako ono delo koje se, po odluci umetničke kritike, može smatrati umetničkim delom.
Stoga je moguće da i kič ostvarenje, samo ako je propisno brendirano, zasluži status umetničkog ostvarenja.
7
Kritičari kič najčešće prepoznaju po stereotipu Ako se kič malo preruši, ne prepoznaju ga.
Veštiji umetnici to znaju, pa maskeradi nikad kraja
**********
O INDIJO - ZEMLJO FARAONA! (skica uz Prvu Tezu o Kiču)
Tekst napisan kao ilustracija za Prvu Tezu o Kiču, iz bloga "Teze o kiču"
----------------------------------------------------------------------------------------
U Kusturičinom filmu "život je čudo", neku devojku upucaju pri pokušaju da pređe Drinu.
U sledećem, beskrajnom kadru, ona klizi na saonicama niza strmu zavejanu padinu, ostavljajući u snegu krvavi trag.
Znam ja da se svakome, pa i najvećima, katkad omakne glupost, i nekako me je blam da se pozivam na logiku reljefa, ali moram. Naprosto, moram da skrenem pažnju na žaljenja vrednu činjenicu da se ni od jedne ozbiljnije reke, pogotovo ne iz klanca Drine, nikako ne može nizbrdo, već samo uzbrdo. Jer to što ta devojka, prkoseći rečenoj logici, iz tog dubokog klanca ipak klizi nizbrdo, po sebi jeste tek dirljiva bedastoča, ali u ovom kontekstu, to postaje značajan detalj koji, razotkrivajući rediteljevu falš strategiju, ubedljivo potvrđuje moju Prvu Tezu o Kiču.
Očito, Kusturici je najpre palo na pamet kako bi to bilo vanredno originalno i vizuelno efektno kada bi blještavu belinu oštro zasekao tankom crvenom linijom, pa tek onda, zagrcnut kreativnim oduševljenjem, smišljao kako da tu moćnu pikturalnost i simboliku scenaristički uklopi i opravda.
Upravo taj izvrnuti postupak, to polaženje od odluke da se iznedri nešto umetničko, dakle startovanje od krajnjeg rezultata, efekta, atrakcije i umetničarskog sićara, pouzdani je generator nebuloznosti i kiča.
Jednako kao što nečista savest uvek nešto nepotrebno zapetlja, falš motivaciju po pravilu sledi falš strategija, a sve to neminovno rezultuje falš umetnošću.
Zašto pominjem nečistu savest? Pa zato što su likovi koji su, iz čiste zafrkancije i uz neke govnjive brdjanske pošalice, upucali onu devojku, jedini totalno papirnati i totalno odvratni zlikovci u čitavom filmu. Treba li napomenuti da su muslimani?
Ali razumem ja Kustu: teret statusa i reputacije, a potom i teret očekivanja nove sredine, mora da je nesnosan. Mora stalno iznova da se iz-umnjuje i zapanjuje, mozak se napreže preko datih mogućnosti, te neminovno prokuvava, i dabome, kad-tad iznedri neku stupidariju.
Kao, na primer onaj kadar od kojeg su me nedeljama oblivali valunzi stida, kao da sam ga, Bože mi oprosti, sam smišljao. Scena u kojoj neki bilmezi, presamićeni preko prednjih odbojnika lokomotive u pokretu, ušmrkavaju kokain prethodno uredno posut po šinama.
Mislim, zaista...!
U ovakvim situacijama, jedan moj drugar, obavezno vrišti: "o Indijo - zemljo faraona, oj Moravo - naša Misisipo!".
Razumem ja, razumem, obesni su ti likovi i izopačeni preko svake mere, ali mora li baš toliko nebulozno? Nije da ne volim karikaturu i fantastiku svake vrste, ali ja bih da me zaprepašćuju nešto suptilnije nego što bi to Mali Đokica ili Mali Mujica, svejedno
Ničim sputano domišljanje, izmišljavanje i iberšpand preterivanje, ne vodi do željene šokantnosti, već do jedne vrste nesimpatične blesavosti, prema kojoj nije moguće osetiti čak ni onu tugaljivu nežnost koju izaziva Đokicina ili Mujicina blesavost.
A šta tek reći o sceni u kojoj Slavko Štimac hladnokrvno posluje po kuhinji dok detonacije obaraju police i plafon mu se obrušava na glavu. Očito, granate eksplodiraju tik uz njegovu kuću, i kako u blizini nema drugih, jasno je da gadjaju baš nju. Da li je Slavko lud? Ili je teško suicidaran? Možda, ali ostatak filma to ne govori, logika scenarija ne dopušta.
Ne znam, mozda se tu zeleo komični efekat, ali to mi se opet žanrovski ne uklapa. Film naime pripada žanru realističkog ratnog filma sa povremenim iskoracima u klišetiranu fantastiku, pretencioznu simboliku i nemuštu metaforu. A i da je i komedija, sve bi to bilo nedovoljno komično, moralo bi neuporedivo apsurdnije. Što bi, dakako, bio vrhunski umetnički luzeraj: jače od Pajtonovaca prosto ne može.
Ne bih da grešim dušu, stvarno ne znam da li je u tom filmu poleteo neki krevet ili, na protiv, nije poleteo ni jedan krevet. U jednom trenutku, celo moje biće prožela je izvesnost da će krevet poleteti, sve se u magnovenju saželo u fokus te neumitnosti, i ja sam tada začuo sopstveni očajni vrisak „ne mogu!", a onda i gunđanje ljudi i žena koje sam, panično grabeći ka izlazu, gazio i gnječio bezobzirce.
Nisam u bioskopu bio sam. Morao sam, posle par minuta dubokog disanja, da se vratim u salu. A tek što sam, pri izlasku iz bioskopa, zaustio nešto o krevetu, dama (s kojom sam inače još bio na vi), bez reči je uskočila u taksi i smesta isključila mobilni.
Nisam dakle tada saznao da li je krevet zaista poleteo, Kasnije sam na to zaboravio ili pak, nisam imao snage da pitam, ali šansa da ipak nije poleteo, sasvim je neznatna. Zašto? Pa, kad Kusturicina kamera makar i okrzne neki krevet, do kraja filma će taj krevet meizostavno poleteti. Baš kao što će i ona čuvena puška sa zida, neizostavno opaliti.
Možda će se nekome učiniti da je ovo sa krevetom digresija. Ne, nije. Itekako je u vezi sa Tezom. Ko to ne vidi odmah, neka me slobodno cimne na Facebook - rado ću svakome ponaosob.
Ali ne mislim ja da nas Kusta (čijoj se zanatskoj perfekciji i ranim ostvarenjima inače divim) namerno vredja. Pre će biti da se tu suočavamo sa potresnim slučajem jednog istinskog stvaralačkog grča, očajničkog upinjanja da se iznedri nešto nevidjeno čudesno, zapanjujuće i nenadjebivo žestoko, žešće od života.
***
Prvobitno objavljeno ovde.
Blogovi autora
- Egipat: revanš, ne drugo poluvreme [3] (226)
- Egipat: revanš, ne drugo poluvreme [2] (0)
- Egipat: revanš, ne drugo poluvreme [1] (0)
- Video sam i gluplje (172)
- Pe(h)livani, pe(h)livani (77)
- Tačer revisited (237)
- Vesti iz Kirzakstana (33)
- Kurdski bedeker [2] (49)
- Kurdski bedeker (96)
- Ubistva u Parizu, sahrane u Turskoj (34)
- Sirijski živi pesak [2] (75)
- Sirijski živi pesak [1] (109)
- Jadan je narod... (221)
- O kamenju i životu (54)
- To je "samo" film (82)
- Čija je ovo baklava? (202)
- Regulacija istorije (263)
- Plava stolica (40)
- Višak testosterona? (27)
- San (35)
Najnovije VIP blogeri
- Dovidjenja, gospodine Bobicu!
angie01 - Klasicna tema- Beograd, popodne i gitare
jednarecfonmoi - Fragmenti stvarnosti u opštem prividu
Hansel - Horizontala, koja ne da vertikali da se vidi
angie01 - СРБИЈА ‒ ЗАЈЕДНИЧКА ДОБРОБИТ И КАЗНА
Predrag Brajovic - Lični izbori
njanja_de.manccini - Džez kao religija
Ivan Blagojevic - Diznijev svet
jinks - ovde je nigde dobro mesto ...
Đorđe Bobić - вабомамом спојке сунчане
Черевићан
Najnovije blogeri
- ŽUTA OSA (8/24)
horheakimov - DUB PUB: Milion kvadrata
docsumann - Dokon um đavolje igralište
zilikaka - НАЦРТ РЕЗОЛУЦИЈЕ О ГЕНОЦИДУ У СРЕБРЕНИЦИ
Filip Mladenović - DUB PUB: A Bright New Day Is Coming
docsumann - Srbija u EU i NATO do 2030...
Filip Mladenović - DUB PUB: Woman, Hey
docsumann - DUB PUB: No Love, No Home
docsumann - ŽUTA OSA (7/24)
horheakimov - Hronologija antipatriotizma...
Filip Mladenović
Arhiva
Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana
- Eksperimenti u blogovanju (4)
- Muzika (3)
- Hobi (2)
- Mediji (2)
- Moj grad (2)
- Zabava (2)
- Reč i slika (2)
- Obaveštenja (1)
- Životni stil (1)
- Politika (1)
Najaktivniji autori u poslednjih 15 dana
SRPSKI / ENGLISH
INFO TV RADIO VIDEO B92.FM SPORT PUTOVANJA BIZ POSLOVI MAPE ŽIVOT KULTURA BLOG FORUM TEHNOPOLIS AUTOMOBILI SHOP MUSIC vrh strane© 1995 - 2009, B92 | Kontakt | O nama | Impresum | B92 lica | Pravila korišćenja
B92 je organizacija koja brine o zaštiti životne sredine.
Mi ublažavamo štetu nastalu zagađenjem u avio-saobraćaju i ulažemo napore da se smanji emisija izduvnih gasova.
climatecare.org