G. Krkobabiću, deci je mesto u porodici

Pretpostavljam, ma ne, sigurna sam, da većina roditelja misli da je najlepša stvar koja im se desila u životu, roditeljstvo.
Kada dobiješ dete misliš da ga voliš toliko mnogo da ne može više od toga. Onda, kako dete raste, kako se upoznajte, otkrivate neki novi svet zajedno, shvataš da je ta ljubav svakim danom sve veća. Kako raste ljubav, tako sa njom ide i nešto što nije baš lepo, ali je neizbežno, a to su brige.
Skoro mi je prijateljica rekla da je počela najviše da se raduje onim danima kad se ništa ne dešava.
Od prvog dana brinemo da li je dovoljno jelo, da li je kaka dobre boje, uspaničimo se kad dobije grčeve. Posle, kad prohoda, brinemo da ne padne, udari u čošak, raseče se. Moja baka je, kad dete padne, imala običaj reči- Tako deca rastu.
Posle, kad krenu u školu, more nas neke druge brige. Kako će se snaći u novoj sredini, sa novim drugarima, da li će dovoljno naučiti, da li će upisati srednju školu koju želi, pa pubertet, izlasci...( do tog dela smo stigli:)). Zatim verovatno ide da li će upisati, i sto je možda još važnije, izabrati pravi fakuletet, jer posle, celi život treba time da se bavi.
Briga uvek i samo jedna smenjuje drugu.
Kad imate dete sa teškoćama u razvoju ili sa invaliditetom, onda pored svih tih briga imate i još jednu, onu najtežu i najveću, na koju ne želite da mislite, ali nekad vas toliko stegne u grudima da nemate snage da udahnete i oterate je, a to je šta će biti sa vašim detetom kad vas ne bude.
Prijateljica koja ima samo jedno dete, dete sa teškoćama u razvoju, mi je jednom rekla da je nama lakše jer će , kad nas više ne bude, o Aleksi moći da se brine naša starija kćerka. Objasnila sam joj da to i nije baš tako i da mi se ponekad čini da mi je teže zbog nje, jer i ona od svoje sedme godine, kroz sve ovo prolazi zajedno sa nama. Srećni smo što se njih dvoje vole i nadamo da će tako uvek biti, ali ako Aleksa ne bude mogao samostalno da živi, od nje očekujemo da se o njemu brine onoliko koliko to čini svaka starija sestra, a nikako da svoj život posveti samo tome.
Zašto sve ovo pišem ?
Zato što se ovih dana dešava to da ne mogu da se oslobodim razmišljanja o toj najvećoj brizi.
Povod za to su dve stvari. Jedna je intimna i nju bih da zadržim za sebe, a druga je izjava zamenika gradonačelnika g. Milana Krobabića, na Prvoj srpskoj  televiziji, o izgradnji stacionara za decu sa smetnjama u razvoju.
U vreme kad se donosi, tj, kad je vec donet zakon o inkluziji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, g. Krkobabić izjavljuje da " To treba da bude krunski objekat u ovoj našoj socijalnoj politici."
Verujem da postojeći stacionari imaju više korisnika nego što je njihov kapacitet. Verujem i to da mnogi roditelji traže izgradnju stacionara jer žele da znaju da će njihovo dete zauvek imati sigurno mesto za život. Ono u šta ne verujem je to da je stacionar ono što nam treba kao rešenje problema, a izjava o tome da je to "krunski objekat socijalne politike" je neprihvatljiva iz više raloga.
Mislim da je to u stvari najgore moguće rešenje, jer ni jedan stacionar, ma kako opremljen bio, ne može zameniti ono što je potrebno svakom ljudskom biću, a to je dom. Pogotovo kad su deca u pitanju.
Jedan član osoblja često brine o 10 do 20 dece ili odraslih osoba i u takvim uslovima, ma koliko želeo, nije u mogućnosti da udovolji njihovim individulanim potrebama.
Postoje mnoge stvari koje bi trebalo da budu prioritet naše socijalne politike i alternative stacionaru.
Prva je da se podržava, pomaže i podstiče da uopšte zadrži dete, biološka porodica. Verovali ili ne kod nas se još uvek dešava da u porodilištu "savetuju" majku da se ne vezuje za dete i da je bolje da ga odmah stave u dom. Kao razlog za to navode da to dete može imati štetan uticaj na ostalu decu u porodici, ako ih ima, i da će ono imati bolju negu u instituciji.
Druga stvar je razvijanje mreže hraniteljskih porodica.
Sledeća je obezbeđivanje uslova za samostalan život, bilo individulani ili grupni, što podrazumeva konstantnu podršku koja se odnosi na svakodnevne aktivnosti i zapošljavanje.
Rešenja ima i sva su daleko humanija, a ako nekog zanima i finasijski deo, jeftinija od 24h boravka u nekoj instituciji.
Neka udruženja su regovala na izjavu g. Krkobabića, tako što su izdala saopštenje povodom toga, a i poslali su  zahtev Ministarstvu socijalne politike u kome traže da kažu o kakvom se to tačno objektu radi. Na sve to još uvek nije bilo nikakve rekacije, ni od strane medija, ni minstarstva.

G. Krkobabiću, želim da verujem da Vaše namere nisu loše, ali i da Vam napomenem da je deci mesto u porodici i nigde drugo.