Don Kihot, Hamlet, i još po nešto, čemu? (II)

Ko hoće da razume pesnika, taj mora stupiti u njegovu oblast (Gete)

Kažu da čovek može pisati blog iz čiste ljubavi prema pisanju, ali i iz želje da se oslobodi nekih svojih opsesija. A ako izabere da piše o Don Kihotu i Hamletu, onda je  verovatno ovo drugo u pitanju, jer ko bi se normalan danas, na početku XXI veka, bavio (jedan moj drugar koristi arhaičan izraz: akao) sa junacima iz ranog XVII veka?

Da li je baš tako? Hteli mi to ili ne, u svakome od nas i danas ima, ako ne stalno ono bar povremeno, po nešto od Don Kihota, ili od Hamleta.   

Njihovi autori, Servantes i Šekspir, bili su savremenici. Povesničari su zabeležili da su i umrli iste 1616. godine, s tim što su se i njihova dva najvažnija dela, dela za koja zna ceo svet  (prvo izdanje Hamleta i prvi deo Don Kihota), pojavila nekako u isto vreme.

Šekspira i Servantesa  mnogi smatraju najznačajnijim književnicima Zapada, posle Dantea, a da književni velikani koji su se kasnije pojavili (Gete, Dikens, Prust, Balzak, Džojs, Tolstoj, Dostojevski i još neki) prilično zaostaju za njima.

Don Kihot i Hamlet se umnogome razlikuju. Narodski rečeno daleko su jedan od drugoga „kao nebo i zemlja". A opet, svi znamo da, kada gledamo u daljinu, čini nam se da se nebo i zemlja dodiruju. Tako je i sa Don Kihotom i Hamletom. Razlikuju se, ali za bolje i potpunije razumevanje Don Kihota neophodno je koliko-toliko poznavati Hamleta, i obrnuto. Meni se čini da sva ta analogija Don Kihota i Hamleta ide, uglavnom,  na štetu - Hamleta, što opet ne čini Hamleta manje grandioznom književnom ličnošću.

Hamlet je imao mnogo pozorišnih i filmskih interpretacija do danas, možda najviše od svih tragedija na svetu. Svako od nas je, pretpostavljam, gledao bar jednom predstavu o Hamletu. Makar i o Hamletu u Mrduši Donjoj.

Nema dokaza da je Servantes znao za Šekspira, ali ima dokaza, ako se može verovati nekim dokonim istraživačima, da je Šekspir znao za Servantesa; čak šta više, bio je napisao komad na temu Don Kihota, pod naslovom "Kardenio" (Cardenio), zajedno sa izvesnim Džonom Flečerom, prevodiocem Don Kihota na engleski, ali da je, na žalost, tekst tog komada izgubljen. Stoga, može se pretpostaviti da se Šekspiru bio svideo Don Kihot, dok se Servantesu, hipotetički govoreći, obazrivi i egoistički Hamlet, čovek koji toliko drži do sebe i svoje slobode, bez osećaja za bilo kakvo samopožrtvovanje "za opšte dobro", verovatno ne bi mogao svideti.

Hamlet je najbolja Šekspirova tragedija, najdublja i najmisaonija, a i po dužini teksta najveća. Nema sumnje da je ona i danas, više od četiri veka od nastanka, najpoznatija od svih njegovih dela. U tome se slažu svi oni koji poznaju Šekspira, pa i oni koji nisu čitali Hamleta, ali znaju za njega. Jer zagonetan karakter Hamletov prevazilazi okvire književnosti, pa je, kao i Don Kihot, postao deo naše svakodnevnice. Kod Hamleta, naročito je poznat njegov famozni monolog „Biti ili ne biti, pitanje je sad" (To be or not to be; that is the question), što je, u tome se mnogi slažu, filozofsko razmišljanje o - samoubistvu. A kod Don Kihota imam u vidu njegovu "bitku sa vetrenjačama", u koju se svi mi, manje-više, umemo ponekad upustiti.   

Evo rezimea, odnosno kraće analize Hamleta, Kraljevića Danskog: radnja se dogadja u Danskoj, u kraljevskom dvoru. Hamlet se vraća kući, nakon studija u Virtenbergu (to je onaj gradić u kome je Luter prikovao na vrata crkve svoje znamenite teze, koje će u velikoj meri potkopati katolicizam), da bi saznao da mu je otac nenadno umro, da mu se majka preudala za svog devera (muževljevog brata), i da je taj srećnik prigrabio krunu i presto, koji bi trebalo da pripadnu Hamletu. Sve se to dogodilo nekako na brzinu i iznenadno - smrt njegovog oca, majčina preudaja i proglašenje tog čoveka, strica njegovog, za kralja, da se dobija utisak da se radi o akcijama s predumišljajem. Hamlet je pogodjen očevom smrću i besan zbog preudaje majčine, što je sve razorilo njegovu veru u ljude, kao i u ljubav uopšte. Pada u duboku melanholiju, stalno misleći na oca. Onda mu se jedne ponoći javlja duh oca, u oklopu kakav je nosio za života, i otkriva mu zločin -  da ga je ubio njegov brat, u dogovoru sa kraljicom, kako bi se domogao prestola i same kraljice. To saznanje menja Hamleta kao čoveka, i on želi da izvrši potrebne provere pre nego što pristupi osveti.

Jedna od bliskih ličnosti kralju i kraljici jeste dvorjanin Polonije, koji ima sina Laerta i kćerku Ofeliju. Hamlet gaji topla, mada nedovoljno jasna, osećanja prema Ofeliji. Ali otkako je saznao za onu strahovitu tajnu, on se prema Ofeliji izmenio, počeo je se kloniti i vredjati je mnogim neslanim rečima. Sve su mu žene postale jednake, nestalne i verom prevrtvljive. Naime, nakon majčine preudaje za muževljevog brata, Hamlet često razmišlja o „ženskoj niskosti".

Ceo dvor primećuje promene u Hamletu Uzalud ga teše i govore mu da će ga sumorne misli proći; njega ništa ne može razveseliti. U dvor dolaze Rozenkranc i Gildenstern,  njegovi drugari sa studija, kako bi ga razgovorili i oterali mu sumorne misli. Ali on ni njima ne veruje, sumnjajući da su došli da ga uhode. Oni su sa sobom doveli nekakve glumce, koje je Hamlet rado gledao za vreme studija u Virtenbergu. Hamlet, koji je neprestano oklevao da izvrši delo osvete i to svoje oklevanje pravdao pred sobom time da nije dovoljnu uveren u to da mu je stric zaista ubio oca, dolazi sada na pomisao da preko glumaca to sazna. On im sastavlja pozorišnu igru, u kojoj se dogadja ubistvo onako kako mu je njegov otac ispričao svoju smrt. Stric njegov, ako je doista ubica, moraće se odati, i on (Hamlet) biće na čistom. Ceo dvor prisustvuje predstavi. Hamlet izgleda veseo i raspoložen, šali se sa Ofelijom, iako sa mnogo cinizma. Kada je  u predstavi došlo do one scene u kojoj žena uči ljubavnika kako treba da njenog muža ukloni sa sveta, kralj (stric Hamletov), se uzbudjuje, naglo ustaje i napušta dvoranu. Hamlet shvata da je on, dakle, stvarno ubica oca njegovog. Zaključuje da više ne treba oklevati, te je najzad čvrsto rešen da ubije strica. Majka njegova pokušava da stvari smiri kako se ne bi dogodila nesreća. Hamlet je spreman da i sa njom raskrsti. Idući na razgovor sa njom, Hamlet neprimećen zatiče kralja pri molitvi. To je prilika da osveti oca, trenutak je za to povoljan. Ali on se (opet) koleba i nalazi razloga da odgodi izvršenje. On oseća svoju nemoć, uvidja da sam sebe obmanjuje i za to je prema majci još grublji. Kad u ljutini podje na nju, ona prestravljena vrišti za pomoć. Polonije na tu viku utrči unutra, a Hamlet, misleći da je to kralj, potegne mač i ubije ga. Sada je Hamlet počinio ubistvo. To je dobrodošlo kralju, te želi da ga ukloni iz zemlje, šaljući ga u Englesku, u progonstvo. No Hamlet, koji je usput dopao u ropstvo pa se nekako izbavio, vraća se natrag u Dansku, koja se nalazi u teškoj situaciji, ugrožena od jakog protivnika, norveškog kralja Fortinbrasa. Jadna Ofelija, izgubivši oca i prevarena u svojoj ljubavi od Hamleta, poludi i udavi se u potoku, kraj koga je tražila cveće, da se okiti kao nevesta. Njen brat Laert, koji se vratio iz Pariza čuvši za očevu smrt, a zatim i za Ofelijinu, okrivljuje kralja. Svadja se sa Hamletom, koji je u pratnji svog vernog drugara Horacija došao na groblje prilikom sahrane Ofelije. Kako je njegova ljubav prema mrtvoj Ofeliji planula ponovo, on hoće da se pobije sa Laertom, kada mu ovaj ne dozvoljava da se približi grobu Ofelijinom. Kralj koristi priliku da natutka Laerta protiv Hamleta predlažući im da se ogledaju u dvoboju, kako priliči vitezovima. Pritom, znajući da je Hamlet dobar mačevalac, on daje Laertu otrovani mač kako bi nečasno likvidirao Hamleta. A za slučaj da Hamlet pobedi, on stavlja otrov u pehar koji će pripasti pobedniku. Mada Hamlet ubija Laerta, on biva prethodno ranjen Laertovim mačem i rana je smrtonosna. Umirući, Laert kaže Hamletu za ulogu kralja u svemu tome. Kraljica ispija čašu pića koju je kralj zatrovao za Hamleta u slučaju da on bude pobednik, tako da ona umire. Hamlet, videći da mu je došao kraj od smrtonosne rane izazvane otrovnim mačem, ubija kralja i time ispunjava svoj zavet, da bi zatim i sam, na rukama Horacija, jedinog drugara u koga je imao poverenja, umro. Njegove poslednje reči su: Ostalo je ćutanje. (The rest is silence).

Karakter Hamletov je složen od mnogih protivurečnosti; on je čas osetljiv i nežan, čas surov i ciničan, zamišljen i očajan, pa opet razdragan i veseo, pun duha i misli, a ponekad govori bez veze. Zato nekima izgleda kao da je pomerio pameću, dok drugi dokazuju da se on samo pravi da je lud. U njegovom slučaju to se svodi na isto: on je zapravo lud na svoj način, ne pravi se, dakle, da je lud. Uostalom, mudri ljudi kažu da duševno potpuno zdravog čoveka i nema.

Večina analitičara smatra da je Hamlet inteligentna osoba, ali da prezire ljude, te mu nije stalo do toga šta drugi misle o njemu, niti vodi računa da li njegove reči nekoga povreduju, tako da se ponekad stiče utisak da on uživa u tome da drugima nanosi uvrede. (Jednom pravi nesuvisle šale sa Polonijem, kada mu savetuje da ne pušta Ofeliju da hoda po suncu, jer se na suncu začinju crvi, pa može od toga njegova kćerka - začeti). Neki put se ponaša kao sadista, a drugi put kao mazohista. Neprestano ga muči jedna misao - tišti ga pokvarenost ljudska, ali muči i sebe, te sebi ume da kaže „Oh, kako sam ja lupež i rob niski". Uživa u vredjanju Ofelije, mada je očigledno da to i njemu teško pada i prouzrokuje bol. Njegova grubost prema Ofeliji je, dakle, grubost prema njemu samome. U takvom stanju, on se predaje svojim tmurnim mislima o ništavilu i taštini svega na svetu, te mu nisu daleke misli o samoubistvu. Ali, za to je potrebno imati snažnu volju, a to mu nedostaje. Tako je on stalno u sukobu sa samim životom, te je očito da će u toj borbi uskoro podleći, jer on je slaba priroda, te u tome treba tražiti ključ za razumevanje njegovog karaktera.  

Imajući u vidu da su mnogi analitičari ukazivali na Hamletovu neodlučnost kao nešto rdjavo, nešto što ga je sprečavalo da izvrši svoj zadatak i tako ispuni dug osvete koji mu je otac zaveštao, Gete je, medju prvima, baš u toj neodlučnosti Hamletovoj, koja ga je unižavala pred drugima i pred njim samim, video  sav smisao i dubok značaj Šekspirove tragedije. Naime, Gete je tvrdio da "nesaglasnost izmedju osobina Hamletove duše i  postavljenog mu zadatka služi kao osnova tragedije".

Prošli put pomenuo sam Ivana Turgenjeva i njegove stavove iz eseja „Hamlet i Don Kihot", te rekao da je u uporedjivanju te dvojice prednost davao Don Kihotu. Za njega, Don Kihot označava veru u nešto, ponaša se kao altruist, neko ko je uvek spreman na samopožrtvovanje. Za razliku od njega, Hamlet je oličenje bezverja, sa sposobnošću analiziranja; on je tipičan egoist koji se stalno vrti oko sebe samoga, te najviše voli da vodi monologe. I što je posebno važno, Don Kihot je motivisan na delovanje, na akciju, dok je Hamlet predodredjen za razmišljanje. Don Kihot se, ma koliko bezumno, trudi da popravi zlo i da štiti ugnjetene ljude, ne samo one oko sebe već sve na svetu, dok Hamlet nema snage ni da ispuni zavet koji prima od duha svog umrlog oca.

Turgenjev dalje ukazuje da ljudi poput Hamleta nisu od koristi narodu, oni  ne mogu da ga povedu jer ni oni sami ne znaju kuda treba ići. Sa Don Kihotom je drugačije, njega prvi počinje da sledi Sančo Pansa, napuštajući porodicu i kuću. Sančo Pansa, koji na odredjeni način ovaploćuje mase, razočarava se više puta u Don Kihota, ali ga ne napušta definitivno, već ide sa njim do njegovog kraja.

Tako ispada da su hamletovci oni koji smatraju da sve što postoji postoji radi njih samih, da njima služi, dok su donkihotovci oni koji neguju smisao predanosti dobrom, uz spremnost da se žrtvuju.

Naravno, postoji razlika i u odnosu dvojice knjiških protagonista prema ljubavi. Don Kihot, taj Vitez-Tužnog-Lika, ludo je zaljubljen u Dulsineju, za koju je spreman i da pogine, iako je faktički još nije ni sreo ni video. A kada je vidi u obličju grube i prljave seljančice, on ne veruje svojim očima te pomišlja da je ona omadjijana, odnosno da je žrtva nekog zlog čarobnjaka. Sa svoje strane, Hamlet ne voli Ofeliju, mada oseća odredjenu naklonst prema njoj, jer je očigledno da on sebe stavlja u prvi plan i kada razmišlja o njoj.

Da citiram Turgenjeva: „Istovremena pojava ‘Don Kihota' i 'Hamleta' meni se učinila značajnom. Učinilo mi se da su u ta dva tipa ovapoloćene dve osnovne, protivupoložene, suprotne osobenosti čovečanske prirode - oba kraja one osovine oko koje se ista obrće. Učinilo mi se da svi ljudi pripadaju, više ili manje, u koji bilo od ta dva tipa; da skoro svaki izmedju  nas liči ili na Don Kihota, ili na Hamleta. Istina, u naše vreme, Hamleta se pojavilo daleko više no Don Kihota; ali se ni Don Kihoti još nisu sasvim izgubili...".

Na kraju da pomenem i ovo: Vistan Hju Odn (W. H. Auden), jedan od najvažnijih pesnika koji su pisali na engleskom jeziku (za njega je Josif Brodski rekao da je bio "najveći um XX veka"), zapisao je da je Don Kihot "slika i prilika jednog hrišćanskog sveca", za razliku od Hamleta, "koji nema veru u Boga, ali ni u samoga sebe".

Kažu da je Herman Melvil imao u vidu obojicu, i Don Kihota i Hamleta kada je kreirao svog kapetana Ahaba (zlobnici kažu da je taj Ahabov lik začinjen još i Miltonovim Satanom).

F. M. Dostojevski je, gradeći svoj lik kneza Miškina (Idiot), umnogome imao u vidu Don Kihota, Viteza-Tužnog-Lika.

Iskreno govoreći,  i meni je draži Don Kihot od Hamleta. S druge strane, smatram da je Šekspirova genijalnost (malo) veća od Servantesove.