O porezu na imovinu

Uvek se iznova začudim nad snagom uverenja velikog broja naših građana da postoji besplatan ručak. I da uvek ima neko ko će baš njima da plati taj besplatan ručak. Pa kad im stigne račun, ili im neko ukazuje na to da račun stiže, onda se silno razljute. I uvek traže nekog drugog koji bi po njihovoj kosmičkoj (ili samoupravnoj) pravdi, trebalo da taj ručak plati. Samo ne oni.

Tako je izgleda i sa porezom na imovinu. Nikako da konačno prihvatimo da, ono što ne platiš na mostu, platićeš na ćupriji. 

У свим развијеним и успешним земљама света, порез на имовину је један од четири стуба пореске политике:

    - порез на потрошњу (ПДВ, акцизе, царине) - 4.8 милијарди евра

    - порез на рад и друге приходе физичких лица - 4.5 милијарди евра

    - порез на добит правних лица - 0.3 милијарде евра

    - порез на имовину правних и физичких лица (непокретности, хартије од вредности итд.) - 0.16 милијарди евра

Број који је наведен износи захватање по том основу у Србији у 2009.години и показује колико нам је искривљен порески систем. Поред ових пореза, таксе, накнаде и други непорески приходи - 1.4 милијарде евра.

Његова најважнија компонента је порез на непокретну имовину: земљиште и објекте. Задржаћу се на овом делу и о осталим порезима који улазе у порез на имовину нећу овде писати.

Порез на имовину је приход локалне самоуправе. Све развијене, успешне земље га имају, различито га зову и пакују, али се код свих креће око 1% тржишне вредности непокренте имовине на годишњем нивоу. Његова сврха је развој и одржавање локалне самоуправе. Од тог пореза се плаћају трошкови развоја и одржавања инфраструктуре, путева, паркова, школа, културе, свега, баш свега, што се дешава у тој локалној самоуправи. У преводу: грађани и предузећа неке локалне самоуправе плаћају сами себи одржавање и развој места у коме живе. У сопственом интересу. Нешто што сами користе.

Трошкови одржавања и развоја локалне самоуправе постоје па постоје, плаћали их директно грађани и предузећа који живе и послују у тој локалној самоуправи преко пореза на имовину (на мосту) или тако што неко други то исто за њих плаћа, али сада из неких других пореских извора који опет на крају дођу до њих кроз нпр. порез на рад или порез на потрошњу (на ћуприји). Једина суштинска разлика је што ово на ћуприји не виде, него им се чини да добијају бесплатан ручак. Ручак је мало бљутав, има га мало, нередован је и нико их у вези ручка и не пита. Али барем им се чини да је бесплатан.

Ко год се противи овоме треба да одговори на питање, ко треба да плати одржавање и развој локалне самоуправ у којој живи и из ког извора. Имагинарни извори имагинарних дубина се не рачунају.

Ја знам да је једини одржив систем, и уједно и најбољи систем, када грађани директно плаћају трошак одржавања и развоја локалне самоуправе. Не путем бесплатног ручка, већ директно. Јер онда се они и питају. Оно што је заиста штета у предлогу министарства финансија је што у исто време није смањило други порез (порез на рад на пример), тако да пореско оптерећење просечне породице падне, а не само да повећа један порез. Јер порезе треба смањивати. Јавну потрошњу треба смањивати. Терет треба смањивати. Оно што је такође штета је да се повећање предвиђа за физичка лица, а штеди правна лица. И трећа штета је што се рачунање овог пореза неће поједноставити, већ ће локална пореска администрација и даље морати за сваког грађанина посебно рачунати и тражити доказе о томе када је нешто грађено итд. О овоме ћу детаљније писати када објаве нацрт закона.

Земљиште је, поред људи, најважнији ресурс друштва. Преко пореза на имовину се наплаћује коришћење тог ресурса. Јер ресурс мора да се одржава и унапређује. Када неко поседује земљиште, то само значи да је добио право коришћења и располагања. И ништа више. За шта земљиште може да се користи, колико на њему и шта може да се гради итд. одлучује друштво, не појединац, кроз урбанистичке планове. Ово је нарушено у нашој малој неправедној, корумпираној заједници, али то је нека друга тема.

Урбанистички планови трасирају правац развоја неке локалне самоуправе. Урбанистички планови за сваки комад земљишта одређују шта и колико на њему може да се гради. Онај ко на комаду земљишта на коме је предвиђена градња 10.000 м2 пословног или стамбеног простора гаји коров, зауставља развој друштва. Како са друге стране, то земљиште можда представља његову ђедовину, а право на уживање приватне својине је уставом загарантовано и тако и треба да буде, друштво балансира те интересе преко пореза на имовину. Порез на имовину би требало да се одређује по ономе колико је дозвољено да се гради. Па ко воли да гаји коров, или да држи паркинг, или једноставно не приводи земљиште намени, мора да плати. А порез на имовину се не може избећи.

Цене станова у Београду, монополи у малопродаји, и тако те ствари, су резултат монопола над земљиштем. Држава уместо да реши овај проблем, сама иде да гради станове и даје уговоре управо онима који и онако имају монополе на земљишту, само им је нестало новца за градњу. Чињеница је да мали број људи контролише готово сво грађевинско земљиште у Београду. И то их ништа не кошта, јер је порез на земљиште за правна лица непостојећи, или практично непостојећи, јер је пореска основица књиговодствена вредност имовине, која је углавном нула. На папиру.

Не постоји бесплатан ручак. Грађани и правна лица са територије неке локалне самоуправе, плаћају сами себи одржавање и развој сопствене локалне самоуправе. Ако то плаћа неко други (а данас то тако јесте) то значи да неко други и одлучује и када и колико и из којих извора. А тај други (република) та средства која „даје“ у ствари убире кроз неке друге порезе од тих истих грађана и правних лица. Због тога нам је и инфраструктура и паркови и локалне улице и школе и ... и све нам је због тога једном речју супер.