ANTONIĆITI

Milan Nikolić

Antonićiti* je sinoć u „Utisku“ pokazao da ne mrda sa raskrsnice. Ne može da se, uprkos hladnim danima, skloni u neki prikrajak, ne kažem i zasenak, i odmori malo. Ubiće ga geografija. Večni kontrapunkt ISTOK-ZAPAD, u svojoj najbanalnijoj ideološkoj suprotstavljenosti, onakav kakvim ga vide najrigidniji desničari, sinoć je ekskalirao u Antonićitijvom govoru o PRITISCIMA ZAPADA i UTICAJU PEKINGA. A sve to povodom Nobela, mira i, možda onoga što je za Slobodana analitičara najbolnije – ljudskih prava. Ja sam učio po nekim univerzitetskim slušaonicama da je analiza postupak koji se mora vršiti „hladne glave“ u ime zlatnog načela OBJEKTIVNOSTI, koje bi trebalo da bude esencija analize, jer, bez njega, analiza postaje pamflet, huškanje, „držanje strane“, „navijanje vode na svoju vodenicu“. Gde se nalazi vodenica Slobe Antonića, neću da prejudiciram, verovatno negde između DSS-a i SRS-a, svakako desno, ali ne na čistini, već u nekom zavijutku, ili stranputici čak. To se, lepo i sažeto, pokazalo i u efektnom komadu dijaloga kada Sloba tvrdi da bespogovorno veruje Wikileaksu (pa kome će drugo, s obzirom na sve što prljavo „curi“ o američkim diplomata sa ovog izvora), dok se na Oljino pitanje da li bi njegova vera, ostala tako čvrsta i u slučaju „mutnih kapljica“ o Koštunici, Mladiću i ostalima, promeškoljio u stolici, zategao romboide na džemperu i setio se svog analitičarskog poziva koji podrazumeva provere, upoređenja, promišljanje!

Brisel i Vašington, preko svojih ambasadora pritiskaju, dave i diriguju, dok Peking jednostavno daje predlog i to „ne prvi, već posle Zapada“, i Antonićiti biva poražen servilnošću srpske vlade, koja šalje ombdusmana na sever, sa sendvičom za usput i termosom kafe. Ne žali Slobodan za obećanim mostom na Adi, čak i da ga neće biti, već za „slepom pokornošću“ Zapadu, što je verifikovao i „preinteligentni“ uključeni gledalac koji je konstatovao da je problem naše zemlje – veliki uticaj Evropske unije.  Budući da je sve tako kako jeste, u vremenu vladavine „jedne od najgorih vlada u srpskoj istoriji“, analizira Antonićiti, „zašto nam onda Jelko Kacin ne bude ministar spoljnih poslova“? Dovitljivo, baš onako – šešeljevski.  Mada je i njega je Slobodan, u osebujnosti svojih argumentacija, sinoć pomenuo, kao primer teže egzekucije za „verbalni delikt“ u odnosu na „tamo nekog Kineza“, kako je, krstio Lija Sjaboua.  I, u tom trenutku, kao da čujete Vjericu Radetu ili onu Natašu... to su ti strašni, nemušti refreni, tipa: OSAM GODINA PRITVORA ZA JEDNOG POLITIČARA ZBOG NEČEGA ŠTO JE REKAO I PRITOM SE SAM PRIJAVIO SUDU. Ali tu nije kraj.

Slobodan podseća sagovornike i gledaoce da je „sporni disident“ predlagao podelu Kine na 18 delova, zatim u dahu poredi nezavisnost Kosova sa nezamislivom secesijom Epira u Grčkoj ili Potkarpatja u Poljskoj, kao i na pozciju ove zemlje koja je „bila bombardovana“ i kojoj je „otet deo teritorije“.  Naravno, sve u ime pobijanja dvostrukih aršina koji ne smeju zaklanjati nepristrasno sagledavanje celokupnog konteksta. U Antonićitijevom čistom i širokom pogledu nekako uvek izostaju krivice sa „ove strane“ - zločini,etnička čišćenja, hladnjače, ratnohuškački govori i potezi, jednom rečju – tamna strana naše friške istorije. Ali, on ipak ostaje umiren činjenicom da Kinezi „neće promeniti svoj stav o Kosovu“ uprkos tome što je neko odavde išao da aplaudira dodeljivanju Nobelove nagrade za mir. Toliko o mnogostrukostima aršina.  Toliko o Antonićitejevoj podršci nastavku igrararije stava vlade, Jeremić je tu izgleda najtvrđi, prema „južnoj pokrajini“, koja ostaje „južna pokrajina“ i nema dalje.

Za kraj, nemojte gubiti iz vida, da zvanični Peking ovde nema NVO kao Brisel da može da „pritiska“ u svojim besomučnim sadističkim sesijama – otprilike poentira Antonićiti. „Da li bi to trebalo da znači da moramo da ukinemo nevladine organizacije?“ – pita Boško Jakšić, ne naročito zapanjen još jednom sentencom vrlog analiziranja, jer Sloba nas više ne može iznenaditi, samo nas može zasmejati ili iziritirati. Naravno da ne – jasan je prvoborac Nove srpske političke misli. Ali, Peking ne pritiska. On samo utiče. A Slobodan samo analizira.

*hvala Petru Lukoviću na ovom fenomenalnom novom modelu „tvorbe reči“ koji je svojevremeno predstavio na tribini Peščanika, podstaknut bilbordom DUHOVNOST/SABORNITY.