Da nije lavova... (Indija 1.1)

Posle nekoliko obilazaka parka Gir, ponovo smo se našli pred prijemnom zgradom, očekujući džipsi (Maruti Gypsy) sa vozačem i vodičem. Ovaj nacionalni park zahvata najveći kompleks aridne listopadne šume na zapadu Indije i radoznalim posetiocima nudi 38 vrsta sisara, 37 vrsta gmizavaca i, da ne zaboravim - skoro 300 vrsta ptica.

Ipak, za većinu posetilaca ovde kao da postoji samo jedna vrsta - poslednja populacija kritično-ugroženih azijskih lavova (Panthera leo persica). Otuda je prilično iritirajuće slušati pitanja iz mimoilazećeg džipsija: „Jeste li videli lavove?“ „Jesmo, pa šta? Mi smo ovde zbog ptica.“

photos copyright (c) ms. & mr. albicilla

Mimo lavova, među karnivore parka spadaju i leopard, hijena, šakal i drugi. Herbivore zastupaju jeleni čital (gore) i sambar, divlja svinja, antilopa nilgaj i druge. Najzad, najveći gmizavac parka je indijski močvarni krokodil, kog smo u više navrata posmatrali.

Posledično, i većina vodiča poznaje samo sisare, a oni koji navodno poznaju ptice, umeju da vam pokažu samo one najčešće i najbrojnije vrste, koje ste i sami već prvog dana naučili da razlikujete. Zato smo informaciju da idemo sa stručnim vodičem, koji će nam pokazati sove, primili s dosta rezerve. Sove se obojenošću perja stapaju s okolinom, izvan sezone gnežđenja su dosta tihe, pretežno aktivne noću – drugim rečima, manje-više nevidljive ptice. A naš vodič, Manoč, ih navodno poznaje.

Nadleće nas čitavo jato ćubastih šumskih čiopa, veoma vitkih i izduženih ptica, koje, ako je suditi po mapi u priručniku za identifikaciju, ovde ne bi trebale da se nalaze. No, ptice imaju krila...

Ubrzo se otvorenim  džipsijem vozimo utabanim putem kroz aridnu listopadnu šumu. Druga staništa parka uključuju raštrkane žbunjake, trnovitu tropsku šumu i zimzelenu galerijsku šumu duž reka.  U obližnjoj krošnji nas dočekuju nezainteresovani languri, nedaleko stablo pretražuje detlić plamenih leđa,  sledi Tikelova plava muharica,  pa jedan kobac šikra na akaciji uz sam put. Najbrojniji sisari parka su čitali, pegavi šumski jeleni, pa često nailazimo na omanja krda. Naviknut na paunove kao ukrasnu živinu, teško mi je da ih doživim kao autentične divlje ptice - a nekoliko paunova pretražuje suvo lišće blizu puta.

Prelazimo greben i spuštamo se u dolinu jedne od sedam reka, koliko ih protiče kroz Gir. Kada monsun omane i suša stegne područje, površinska voda postaje teško dostupna. Da to predupredi, uprava parka je napravila četiri akumulacije, ali i niskim betonskim branama pregradila reke gde god ih put prelazi, stvarajući jezerce uzvodno od puta. Iz vode viri kornjača mekog oklopa, obalom skakuće svrakoliki crvendać, na nedalekoj grani je zelena pčelarica, u krošnji više nje čaplje govedarke, na muljevitom sprudu indijski vivak, a iza suvog žbuna se sa mnom igra žmurke... belogruda barska kokica. Skriva se iza rastinja i kamenja, pojavi samo na tren, pa ponovo skrije. Potom odleće de drveta na obali i tu nam pozira.

Nastavljamo obilazak. U blatu se kaljuža krupan mužjak sambara. Manoč nam skreće pažnju na azijskog osičara na jednom, i potom ćubastog šumskog orla na drugom drvetu. Počinje da opravdava reputaciju. Divlja svinja stoji pokraj puta, ista vrsta kao kod nas, ali drugačije pojave, ovo je druga podvrsta (Sus scrofa davidi). Ispod jedne lučno povijene grane je poznata ptica... obični kos, ženka, ali i ovde se radi o rascepu. Podvrsta Turdus merula simillimus je odnedavna dobila status vrste, pa je preda mnom nova vrsta - indijski kos.

Kroz sumrak promiču tri šakala. Vreme obilaska je ograničeno na dva i po sata ujutru i uveče, a vozač koji prekorači to vreme može i kaznu da plati. Zato naš vozač ubrzava. Sada nam čitali prelaze put, ali smo ih već previše puta posmatrali da bi se sada zbog njih zaustavljali.  Na momente idemo tako brzo da pomišljam da predstavljamo opasnost za jelene na putu.

I onda, iz čista mira i bez vidnog razloga, stajemo. Manoč nam pokazuje krošnju iznad glave: dve šarene šumske sove. On zaista zna svoje sove! Dve krupne sove stoje na grani neposredno iznad nas, a na susednom drvetu je još jedna. Naizgled, ne obraćaju pažnju na nas. Jedva da ima dovoljno svetla za fotografisanje.

Posle nekoliko minuta nastavljamo. Sada već Manoča gledamo drugačije. I žalimo što ga nismo mogli unajmiti ranije. Naime, jedini pravi poznavalac ptica među vodičima je prethodnih dana bio zauzet da posetiocima pokazuje sisare parka, što ne zahteva posebnu veštinu ili stručnost. A mi nismo uspevali da ga bukiramo zbog toga!

Posle kraće vrtoglave vožnje, ponovo stajemo, a Manoč vodi naš pogled uz stablo, pa niz bočnu granu i... stižemo do indijskog legnja, kamuflažno obojene ptice polegle po grani, noćnog lovca na leptirice i druge insekte.  

Sledi poduža vožnja, dovoljna da zaboravimo da nam je obećao još jednu sovu. Ipak, ponovo stajemo, a Manoč nam pokazuje duplju na polovini visine obližnjeg stabla:  iz nje viri indijski ćuk!

Više nema razloga za zaustavljanje, pa sledi vratolomna vožnja do izlaza iz parka, pravi rizik za neoprezne jelene, koji nas mudro izbegavaju. Dve sove i leganj! Gir je fantastično mesto za ptičarenje. Kako je to rekao indijski ornitolog Salim Ali, jedini razlog što se nije i proslavio kao ptičarska destinacija su – lavovi. Samo da nije lavova...

Manoču ostavljamo dvostruko veći bakšiš i obećavamo da ćemo ga preporučiti drugim ptičarima. Evo, ispunio sam obećanje. 

Zahvalnost: na pozivu na Global Bird Watchers' Conference 2010 autor se najljubaznije zahvaljuje vladi indijske države Gudžarat, Turističkoj korporaciji Gudžarata i Odeljenju za šume Gudžarata.