Vacuum Cleaner Sucks Up Budgie!

ili "If music could talk"...

"Oh, mama, mama, look there
your children are playing in that street again.
Don't you know what happened down there?
A youth of fourteen got shot down there..."

Dvadeset drugog decembra dve hiljade druge godine dosao sam kao i obicno na posao. Raspolozenje praznicno, tri dana do krismesa, svi malo rade, malo jedu Quality Street i ostale sezonske kalorijske bombe. Otvaram po obicaju BBC News web stranicu da vidim sta ima, i u tom trenutku mi se srusio ceo svet. Na naslovnoj stranici, prva, udarna vest objavljuje da je umro Joe Strummer pevac i gitarista grupe The Clash. Preziveo i preboleo sam mnoge ljubavi, sportska razocaranja i nepravde, raspad drzave, ratove, bombardovanja, genocide, ali me ovo dotaklo i dotuklo na nekom dubljem, licnijem nivou. Poslednji ekser u kovceg u kome je i definitivno sahranjena moja mladost: John, Dragan, Kurt, Milan, Joe...

Ceo katalog The Clash imao je krucijalnu ulogu u mom odrastanju, sazrevanju i oformljavanju pogleda na svet i na drustvo. Samim cinom razmisljanja o onome o cemu je Joe govorio i pevao dovelo je do totalnog otvaranja vidika, sto se pokazalo malo i pogubno jer besuvisla masa uvek nadjaca nekog ko (bez lazne skromnosti) moze da sagleda stvari malo sire. Medjutim, nikad nisam imao problema da samom sebi pogledam u oci.

Od prvog trenutka kada se u mojoj sobi naslo (dal bese Suzy ili Jugoton?) izdanje dvostrukog albuma (ali obe ploce isle u istu rupu, nije bio "na otvaranje") London Calling, i kada su poceli uvodni taktovi istoimene pesme, moram da priznam da se licno osecanje sveta i okruzenja bespovratno promenilo. Sivilo beogradskih i novobeogradskih ulica su se zamenili sivilom zapadnog Londona, realnosti su se pomesale, desila se prva globalizacija u mom zivotu. Ubrzo zatim nabavljen je i The Clash prvi album na malo volseban nacin, ali to nije tema, mozda neki drugi put. Ta dva dugosvirajuca ostvarenja su potom najvise tupila ostricu igle mog Iskra gramofona.

The Clash su u svom kratkom trajanju u jedinoj relevantnoj inkarnaciji (5 godina i isto toliko albuma) uspeli da prodju kroz manje-vise sve muzicke stilove, da prokomentarisu i daju svoje misljenje o manje-vise svim trajnim i trajucim temama, da ostanu dosledni sami sebi i da nam ostave u legat ostvarenja na koja cemo tek potrositi sate i sate slusanja i otkrivanja. Joe kao glasnogovornik grupe je imao istancani osecaj za pravdu, i to onu izvornu, iskonsku. Poslusajte na youtube njegove intervjue na americkoj televiziji na Sandinista turneji, koja je bila okupacija Njujorka u 26 koncerata ili tako nekako. Covek koji je vise znao o stanju na ovoj planeti nego bilo koji geo-strateski 'interest-driven' intelektualni pajac. Ispisnici Joe Strummera (i u Britaniji i u Srbiji) danas su vajni savetnici, biznismeni, uticajni ljudi, imaju novac, moc, telohranitelje, ali ih je Joe apsolutno porazio samo u par svojih recenica. Izaberite bilo koju pesmu The Clash, poruka je vise nego ocigledna.

Necu da pisem o licnim dozivljajima u druzenju sa The Clash. Duboko su utisnuti pod kozu, i to je dovoljno. Ovaj blog mogu da prepisujem stotinu puta, i nikad nece biti dovoljno dobar da prenese ono sto su mi Joe i The Clash objektivno znacili. Joe je od samog starta provalio sve, i usudio se da nam to i kaze. Na svoj sopstven, direktan, brutalan nacin, koji ubija u pojam ponekad, ali je bez ijedne greskice tacan. Od spanskih brda gde je pogubljen Lorka, do Santjago stadiona u Cileu, preko ghetto blastera na minaretima u Arabiji, vijetnamske dece cijim venama ipak tece pirinac, a ne koka kola, do Montgomeri Clifta koji kroz izvijeni metal slupanih kola i dalje insistira da ga slikaju samo iz pravog profila. London koji gori od dosade, policija i lopovi na ulicama koji unistavaju naciju, Julie koja radi za drug squad, nabrajanja koja (i samo koja) prava nam sleduju, podsecanja da "smrt ili slava" traju krace i od Warhol-ovskih 15 minuta, do magnificent sedam dana koji nam se vrte u krug, u krug, u krug...

Kad god je kritikovao "Washington bullets" (nije NBA tim), uvek je proveravao i british bullets u imperijalnom arsenalu (za razliku od nas). Trideset godina kasnije tek sada mozemo da vidimo koliko je ceo nas bes prema USA besmislen, promasen, i naivan (kao, oni nas bombardovali, oteli nam nesto, pa ih mi sad mrzimo), a Joe je u jednom od svojih karakteristicnih ad-lib komentara kroz pesme jos davne 1977 uzviknuo, nakon sto je objasnio da nicija Ford Cortina nece da ide nigde bez benzina, "Fill her up, GI Joe!", i time nam zauvek objasnio da je Amerika danasnji Rim, ali da se u isto vreme ona ne moze mrzeti, iako nam je svima vec preko glave iste (I'm so bored with U-S-A...). Japi levicari, antiglobalisti se kao bune i kao su iznenadjeni i frapirani ratom u Iraku, na primer, ne shvatajuci da je uvek tako bilo, ali i da bi eventualno unistavanje Amerike bilo isto kao i neronsko paljenje Rima. Taj anpasan proistice iz istog onog neshvatanja zasto je Joe (koji se uz Mescalerose bio solidno reaktivirao poslednjih nekoliko godina pred smrt) odbijao da se stavi u eselon onih koji su posle 11. septembra smatrali da nije daleko od istine da je Amerika to zasluzila. Secam se intervjua koji je Joe kasne 2001. dao britanskom Channel 4 kanalu, gde je ocrnio teroriste, na zaprepascenje voditelja koji je pogresno mislio da ce neko kao Joe prirodno da blanko baca drvlje i kamenje na USA.

Ali, vratimo se albumima. Posle London Calling je po starom dobrom SFRJ obicaju preskocen Sandinista, a licencno objavljen Combat Rock, koji su mnogi pljuvali, ali samo zato jer ga nisu razumeli jer nisu culi Sandinistu. Iako niko od nas nije bio dete mesanac americkih marinaca i vietkong devojaka, jasno smo se prepoznavali u stihovima "there ain't no need for you, go straight to hell, boys", gde smo na kraju, bez greske, i zavrsili.

I onda se nekako nabavio Give'em Enough Rope (potcenjeni dragulj, za specijalne prilike), a zatim i Sandinista. Eh, Sandinista... Hip-hop valcer na Notting Hill karnevalu. Prava vrednost predstavljene fuzije (koju su The Clash maestralno izveli) se samo moze shvatiti ako se ikada prosetate Ladbroke Grove ulicom, ka Portobelo marketu i udahnete uzegli vazduh londonskih izduvnih gasova koji vam puni pluca otrovom ciji su integralni sastojci urezani u kanale gramofonskih ploca koje je grupa The Clash snimila.

The Clash su se posle Combat Rock izgubili, ali je Joe, kao i svaki umetnik, istrpeo sud i zub vremena i ostao da sjaji kao primer kako covek treba da radi svoj posao, da ostane dosledan sebi i kako mora da se ponasa i rezonuje u svom zivotu. Sve je tako naizgled lako i nadohvat ruke, a tako nedostizno. Tih godina, dok su se ribe palile na Duran Duran, sminkeri djipali uz Spandau Ballet, a narodne mase se lozile na Michael Jacksona i Madonu, neko je imao snage da u osvit Reagan-Thatcher epohe zapeva beloj publici:
"a lot of people won't get no supper tonight,
a lot of people won't get no justice tonight..."
podsecajuci nas da je u stvari Jamajka pupak sveta, i da je sve vec vidjeno i da se sve vec odavno ponavlja, samo treba otvoriti oci.

Neko je svojevremeno rekao da je punk umro kada su The Clash potpisali za CBS, ali je to povrsno shvatanje. Ta zabuna da su se The Clash "prodali" postoji samo kod onih koji ne shvataju razliku izmedju "prodali" i "ulozili". Da bi nesto dobio moras nesto i da das, na svetu nema nista dzabe. Joe je toga ocigledno bio vise nego svestan, i platio je originalnu cenu da bi mogao da bude slobodan, jer posle toga The Clash ni u cemu nisu pravili kompromis, ni u duzini albuma, ni u ceni (trostruki Sandinista se prodavao po ceni obicnog), ni u muzickom izboru, niti u tekstualnom. Bez dlake na jeziku nam je objasnio zasto nas nije strah kada se grad davi, a mi zivimo pored reke, bilo da su to Dunav, Sava, Temza, ili Hadson.

Joe je bio i arhetip cool osobe. Mozda je i u tome bila njegova "privlacnost". Svi smo mi hteli kao klinci da budemo Joe, da sa gitarom na ledjima, zalizanom kosom, i nakrivljenom cigarom u uglu usana, stojeci na dasci za skakanje u bazen, gledamo u skarletni sumrak, cekajuci da nas svakog trenutka proguta zemljotres...

O bukvalno svakoj The Clash pesmi, pocevsi od prvog do poslednjeg muzickog zapisa mogao bih da napisem po dva eseja: jedan o tome sta ta pesma predstavlja i znaci, a drugi sta predstavlja i znaci meni licno. Da sam profesor umetnosti ili knjizevnosti, svake godine bi mi po jedan student radio disertaciju na temu The Clash.

Tih decembarskih dana 2002. neko je prosto napisao: "Mislio sam da je Joe bio mesija, a u stvari je bio samo tip sa srcanom manom"...

Ostaje nam jedino da cekamo Armagideon Times...