Ala deca rastu !!!

 Neka rastu i treba da rastu !!!

 Bilo je dovoljno i ono malo snega što je palo, da se čitava bulumenta dečurlije sjuri u park, odasvud, naoružana sankama, debelim rukavicama i šalovima, i da se poput vojnika koji osvajaju neku visoku kotu, dok za sobom vuku sanke, klizaju, padaju, četvoronoške bauljaju...ali ipak stižu i osvajaju VRH pokriven snegom, tankim ko sirotinjski lebac,  visine nekih metar ili dva od zemlje ...izem ti ravnicu. .

 Ni zime nisu kao što su nekada bile.

 Samo deca su ista, u svim vremenima.

 Pre njih, taj isti vrh, osvajala je svaka generacija dečurlije iz naše ulice, i tu smo najbolje  mogli da gledamo kako deca rastu - naočigled.  Ko je koliko izrastao, ko je izgubio prednje zube, ko kome nosi torbu kada se vraćaju iz škole,  ko s kim šapuće...sve je to bilo kao na dlanu.

 Koliko juče, dobro, možda prekjuče, mame i tate ovih klinaca, na svemu što može da klizi osvajali su isto uzvišenje. Samo su zime bile malo drugačije, nekako mekše, sa više snega koji je duže trajao, sa manje suvomrazice i vetrova, sve je nekako bilo toplije i mlađe? Ili mi se to samo čini?

  Ni tu decu niko nije mogao da pokupi, da ih dozove da uđu u kuću, mada su odavno bili i smrznuti i gladni, odazivali su se ili svi ili nijedan, zavera opšta,  samo onoj mami koja je umela da kaže čarobne reči, odmah iza onog otegnutog dozivanja imena svog čeda i poziva na ručak, ako bi umela da doda i poziv na krofne, štrudle sa makom, uštipke ili pitu sa jabukama...  i onda bi ta umorna vojska, vukući lenjo sanke,  punila toplu kuhinju iz koje je do ulice dopirao miris vanile.

 Dok su ostale majke, sistemom "od kuće do kuće" , tražile svoje rumene heroje oni bi se slatko najeli, svakoga dana u drugoj kući.

 Isto je bilo i leti. Iz parka zaraslog u šiblje i korov, punog skrivenih mesta za igru, na isti otegnuti poziv mame sa nekog praga, da je gotov RUUUČAK ...ispadali su iz grmlja kao jato  vrabaca i odlazili tamo gde ih zovu, svi zajedno. Tako su zajedno i odrasli, sva ta naša deca.

 Poslednjih nekoliko zima u parku se pojavljuju neki novi  rumeni zamotuljci, upakovani do očiju, držeći se za dva prsta bake ili deke, gaze nesigurnim koracima prvi sneg, prve zime u njihovom sasvim novom životu. 

  Potomci i potomkinje, Jelečkinje i Barjačkinje, Indijanci, Ratnici, Kauboji i Razbojnici, Kapetani brodova i Gusari, Čergari i Vračare, Vile i Vilenjaci,  Vitezovi, Princeze i,Trolovi i Hajduci, Istraživači i Astronauti ...sve to raste naočigled. 

 Kako vreme leti?

 A mi, sasvim zagledani u njih, zaboravljamo da i nama vreme ide. Trgnemo se tek kada sretnemo nekog svog ispisnika, vršnjaka, i kada se u čudu zapitamo kada je taj tako brzo ostario?