22.decembar je nekada bio Dan 1.proleterske i Dan Armije

Gost autor GORRAN2

Pre 69 godina u Rudom je formirana Prva proleterska brigada, U sastav brigade ušli su :Prvi (crnogorski) bataljon; Drugi (crnogorski) bataljon; Treći (kragujevački) bataljon; Četvrti (kraljevački) bataljon; Peti (šumadijski) bataljon i Šesti (beogradski) bataljon,a već sutradan je izvela svoju prvu borbenu akciju i taj dan je obeležavan kao Dan JNA.

Bilo je to izuzetno teško i komplikovano vreme, puno nedoumica. Međutim, tu ljudi - partizani - nastavili su odlučno svojim putem, i uskoro se sve počelo razbistravati, i izgledati bolje. Došla je pobeda. Bio je kanda i neki napredak. Štaviše, po nekima, zlatno doba.

Ipak, istorija je napravila još jedan salto. Danas se u Rudom bivša ulica Prve proleterske zove ulica đenerala Draže, a mi smo se kao društvo, po mnogim relativnim pokazateljima, vratili smo se tamo gde smo bili i pre 1941 - u stadijum zapuštene, siromašne i korumpirane daleke periferije civilizovane Evrope.

Da li je sve između bio samo san? Treptaj oka Klio, umorne muze istorije?

Kao prilog razmišljanju o tim večitim temama, nudim par činjenica i refleksija o ljudima i dobu. Naročito ljudima.

Te 1941. je, kao što znaju vrapci na grani, došao fašizam i rat. Borba je počela sa verom i pouzdanjem da će svi narodi ustati protiv zlikovaca, i naročito sa pouzdanjem u snagu Crvene armije. Ideja je bila da se, u tradiciji narodnog fronta, stvori borbeno narodno jedinstvo.

Međutim, do decembra 1941. po oba ova pitanja stvari su krenule naopako. Niti je druge zemlje (osim jugoslovenskih) zahvatio široki narodni ustanak, niti je u samoj Jugoslaviji očuvano jedinstvo protiv okupatora i pomagača. Tu se nameće ono dobro poznato, bezbroj puta raspravljano pitanje: da li je trebalo nastaviti brobu uprkos svemu. Pogotovo s obzirom da su se početne pretpostavke pokazale neosnovanim. Da li je dakle narodnooslobodilačka borba u jednoj zemlji moguća?

Nezavisno od širih teorijskih razmatranja, u konkretnim okolnostima i na konkretnom slučaju Jugoslavije, pokazalo se da jeste.

21. decembra 1941. stvorena je prva operativna jedinica buduće armije, Prva proleterska brigada. Tokom 1942. formirano je još 36, a 31. decembra 1943. bilo ih je već 102, organizovanih u 26 divizija i 9 korpusa.

Ove snage su već tokom 1942. uspele da poraze, rastroje snage NDH i proteraju ih sa većeg dela njene teritorije, dokazavši tako nesposobnost za život ove kvazi-države. Time su znatno smanjeni, teritorijalno i brojčano, ustaški pokolji. Na početku, Nemci su planirali samo jednu nekompletnu diviziju za pomoć snagama NDH (718). Do kraja 1942. na teritoriji NDH već je bilo 7 nemačkih divizija, a u decembru 1943. 13, uz 5 samostalnih pukova, u sastavu 2. oklopne amije.

Uprkos tome, krajem 1942. NOVJ je držala prostranu slobodnu teritoriju od Karlovca do sliva Neretve. Krajem 1943, nakon bezbrojnih nemačkih operacija uz korišćenje snaga NDH i četnika, ta slobodna teritorija bila je još veća, zahvatajući znatne delove Hrvatskog primorja, Dalmacije, Slovenije, severozapadne Hrvatske, Slavonije, istočne Bosne, Hercegovine, Sandžaka i Crne Gore.

NOVJ je, s obzirom na postojeće okolnosti, razvila specifičnu ratnu veštinu, koju su i Nemci shvatili veoma oziljno, i detaljno proučavali. Uprkos brojčano i naročito tehnički nadmoćnim nemačkim snagama, i brojnim operacijama protiv nje, NOVJ je opstala i sačuvala svoju ofanzivnost i manevarsku sposobnost. Već krajem 1943. uspostavila je čvrste veze i koordinaciju sa Saveznicima u Italiji, i vodila sa njima koordinirane akcije. Tokom 1944. osvojila je značajno uporište i u Srbiji, i krajem septembra povezala se sa Crvenom armijom na bugarskoj granici. Od tog trenutka NOVJ (kasnije JA) držala je svoj deo savezničkog fronta u Evropi, na spoju Crvene armije i zapadnih saveznika. Protiv sebe je imala nemačku Armijsku grupu "F",sa svojih dvadesetak divizija.

Prodor 57. armije CA kroz severnu Srbiju uz asistenciju NOVJ ostavio je AgF s boka i otvorio operativnu mugućnost u južnoj Mađarskoj. Nakon forsiranja Dunava 11. novembra 1944. od strane CA i 51. divizije NOVJ, u Baranji i jugozapadnoj Mađarskoj rasplamsala se bitka koja će postati centralna i ključna u toj fazi rata, i koja će potrajati do poslednje dekade marta 1945. U decembru 1944, kad je ta bitka rešavana, u njoj su učestvovale samo dve divizije Komande Jugoistoka - ostalih 15 (17) bilo je u Jugoslaviji. Na taj front Nemci su dovlačili snage AgC (44, 71, 710. divizija), zapadnog fronta (6. oklopna armija) i istočnog fronta (IV oklopni korpus). Međutim, zahvaljujući aktivnosti NOVJ/JA, snage AgF ostale su im nedostpune. Otuda, NOVJ/JA nije samo pasivno participirala u ratnim operacijama, nego je u njima odigrala značajnu ulogu.

S obzirom na ljudske, i posebno materijalne resurse, jugoslovensko aktivno učešće i značajan uticaj na tok rata je jedna gotovo neverovatna i fascinantna činjenica. To malo čudo zasnivalo se na organizacionoj formi brigade, i počelo je od formiranja Prve proleterske brigade. Partizanska brigada je bila nezavisna, ujedno samodovoljna ali i široko kompatibilna ofanzivna formacija, koja je, s obzirom na svoje manevarske sposobnosti i unutrašnju koheziju, bila praktično neuništiva. To je bilo moguće otuda što je ona bila specifična vojna formacija koja je ujedno bila i zajednica života i čvrstih međuljudskih veza. Samo tako mogla se preživeti dugotrajna borba, najčešće bez podrške drugih rodova, i bez spoljašnjeg izvora snabdevanja oružjem i municijom. Ne samo preživetni, nego i pobediti. Na primer, Prva proleterska je u 1.240 ratnih dana imala 530 većih i manjih borbi, što znači da je gotovo svaki drugi dan provela u borbi. Dani koji nisu provedeni u borbi, najčešće su bili provedeni u iscrpljujućim marševima.

Ta borba je zasnovana, s jedne strane, na vanrednim ljudskim naporima i požrtvovanju, a sa druge, na pouzdanom, inteligentnom i organizovanom funkcionisanju. Borci NOR-a kroz te napore i pobede izgradili su svest o zajedništvu, svest o napretku za sve i društvenim promenama kojima teže, kao i veru u sebe i samopouzdanje. Ta svest i vera očuvala ih je kroz posleratna skretanja i vrludanja, i odlučujuće doprinela tome da je njihov zajednički projekat - socijalistička Jugoslavija - brzo napredovao u svakom pogledu, i posle nekih tridesetak godina, od krajnje zaostale evropske periferije postao moderna zemlja sa vrlo visokim kvalitetom života.

To je međutim izazvalo i rastuće otpore, pa su sledeće generacije uspele da tu zemlju vrate na početak, u stadijum zapuštene, siromašne i korumpirane daleke periferije Evrope.

Bez obzira na trenutnu ostrašćenost i neopravdano ignorisanje NOB, u istoriji će ostati zapisana herojska borba srpskog i ostalih naroda protiv fašizma, a neke buduće generacije će se dostojnije nego što se to danas čini odnositi prema svojoj istoriji.

Pogotovo se to odnosi na Vojsku Srbije kojoj se uporno iz tradicija briše sve ono što ima veze sa narodnooslobodilačkom i antifašističkom borbom , a Srbija hoće u EU kao najveći mirovni projekat izgrađen upravo pobedom nad fašizmom.