Nasilje se vraća u četiri zida

Mogao bih se kladiti da će napadači na profesorku geografije Vilmu Grebenarević (XII beogradska Gimnazija, napad u večernjim časovima, na parkingu ispred škole) biti na kraju pronađeni i privedeni. Mogu da pretpostavim (iz ranijih iskustava) da će zgražavanje nad napadom da utihne, a počeće da se javlja čitava plejada ljudi sa izjavama „to su naša deca“ ili drugara sa „nemoguće da su oni to uradili“. Kazna će verovatno biti simbolična i/ili smešna (npr. slučaj napada na Teofila Pančića). Profesorka Grebenarević će verovatno imati sreće i to samo zato što je njen slučaj u medijima bio duže od 3 dana. Ogroman broj profesora tu sreću nema i stvar je otišla predaleko. Poverenik Šabić je u svom blogu odlično opisao kako izgledaju školski dani profesora u srednjim školama u Beogradu i Srbiji. Slažem se sa njim da puko proglašavanje profesora „službenim licima“ neće ama baš ništa promeniti i da je jedini recept koktel raznih mera. Što se mene tiče, smatram da prva mera u slučaju bilo koje vrste nasilja mora biti puna i brza primena zakona. Dakle, svaki nasilnik (u školi, na ulici, u porodici) mora biti siguran da će ga zadesiti adekvatna zatvorska kazna u veoma brzom postupku. Samo to će ga odvratiti od nasilja i ostaviti prostor društvu da mnogim drugim merama (edukativnim pre svega) pokuša da deluje preventivno.

Nažalost, nasilje se kao bumerang vraća sa ulica među 4 zida. Prvo su porodice, nastavnici i profesori propustili da nauče decu da BILO KOJA vrsta nasilje prema BILO KOME nije prihvatljiva. Nije bitno da li su se trudili, bitno je da je rezultat izostao. Nasilje je prvo izašlo iz kuća i škola u dvorišta gde su se „momci potukli“ i niko se nije previše uzbuđivao. Neki su govorili da je to deo tradicije. Onda je nasilje krenulo na sportske tribine. Opet su ga neki opravdavali govoreći da je to tako u svim zemljama Evrope. Kasnije su napadi na male verske zajednice i nepopulane političke partije postali realnost, a oni smeliji su krenuli sa kamenovanjem romskih naselja. Nije bilo pravdanja nasilja, ali je bilo glasnog ćutanja jer ionako ogroman broj građana ima predrasude prema Romima, malim verskim zajednicama i svemu što je drugačije. Sledeći su na dnevni red došli novinari, poštari i radnici hitne pomoći. Svi su bili zgroženi i zahtevali su kažnjavanje počinilaca, ali su slegali ramenima i govorili da „eto, ljudi rade rizičan posao“. Slično je bilo i sa ambasadama, jer su one bile krive što su se našle na putu „opravdanog besa naše dece“. I u slučaju ambasada (koje su deo teritorije druge države) samo jedan počinilac je bio optužen, a ponovo niko nije kažnjen. Na kraju, potpuna pobeda nekažnjenog uličnog nasilja desila se posle Parade ponosa. Od 6.000 nasilnika, samo je 249 privedeno, a završeni postupci se mogu izbrojati na prste jedne ruke. Sva je prilika da niko neće biti osuđen na neku veću zatvorsku kaznu iako za to ima osnova. Naravno, tu je rodbina koja protestuje zbog „nedužne dece“. Sa Paradom, nasilje je pobedilo na ulici.

Sada se ono vraća tamo gde je trebalo da bude sasečeno u korenu – u škole i kuće. Neki će reći da ga je uvek bilo u porodicama i u školi. Možda jeste, ali obim nasilja u kome neki klipan od 17 godina misli da može da bije sve i svakoga, a da zbog toga neće odgovarati nikada nije bio toliko sveprisutan. Oni koji su ćutali kada su napadani Romi, Bošnjaci, Albanci, gejevi i male verske zajednice, ćutali su i kada su i kada su napadani novinari, poštari, radnici hitne pomoći ili policajci. Njima će možda biti „neprijatno“ kada čitaju da Vilma Grebenarević sedi teško povređena, a da i dalje ne zna ko ju je napao. Biće im šokantno kada čuju da ovo doživljavaju stotine Vilminih kolega, a biće užasnuti i kada jednog dana pročitaju o nekom slučaju u kome je sin godinama tukao i zlostavljao roditelje.

Najveći broj građana od ovako surove realnosti beži čitajući o šljokicama, romantičnim ljubavima pevačica i „nečem lepom“. Druga grupa gleda „Farmu“ jer im je valjda lakše da vide da „uvek može gore“. Treća grupa su oni koji smatraju da „naša deca“ nisu kriva, što je istina koliko i da je „Mladić heroj“. Na posletku, četvrta grupa je društveno svesna, željna da doprinese nečemu, ali se nažalost otprilike sve svede na „a zašto ti Miletiću ne pišeš malo o žutoj kući nego o nekakvom nasilju“.

Iako nam svima želim srećnu Novu Godinu, izgleda da će nam u toj novoj godini razne vrste nasilja biti ključni problem u društvu. Sa tim problemom ćemo dočekati i nove izbore (kada ih bude) što treba dodatno da nas zabrine.