Nije ni Nova Godina kao što je bila...

Sećam se... Poslednjih nekoliko dana stare godine u školi niko nas ne bi terao da odgovaramo, samo smo pravili zidne novine sa crtežima jelki, Deda Mraza, irvasa i, naravno, poklona. Trideset prvog u kuću bi odnekud bila donesena bugarska jelka na sklapanje, marke „zakržljala u razvoju“, okićena jednocifrenim brojem rasparnih ukrasa. Bio bi uparađen i okrugli sto u maloj trpezariji i prekriven svečanim čaršavom sa izvezenim trešnjama. Na počasnoj galeriji, na centru stola, dostojanstveno stoji masivan crni svećnjak od kovanog gvožđa sa tri debele sveće, opkoljen ruskom salatom, pitom sa mesom i prasetinom. Stražu drže nabildovana pogača, naseckana čajna i mlad sir. Možda i neki slani štapici sa susamom. Ne sećam se, bio sam mali. Na televizoru „ei kolor deluks“ čudno veseli Dnevnik, koji vodi niko drugi do Čkalja. Terciraju pripiti Žika Kakosebešepreziva i odavno izlapeli Nikitović.

Sledi novogodišnji šou u kome Sedmorica mladih izvode „smeške“ prekidane dosadnim muzičkim blokovima. Biljana Ristić, teta sa sisama, imitira nekog Miljana Miljanića, koji mora da je mnogo glup. Jova Radovanović nas do suza zasmejava svojim grimasama i gegovima glumeći pijanca. Napolju sneg počinje da veje i pod žutim uličnim svetlom obrazuje pravilne snežnozlatne trapeze na mračnoj pozadini. U neko doba na televizoru počinje odbrojavanje. Napolju sve češće pucaju petarde.

Sestra, mama, tata i ja palimo žižice i vrtimo ih ukrug dok glasno odbrojavamo jednocifreno. Tata autoritativnim pokretima skida žičanu zaštitu sa poklopca i počinje da zavrće šiju šampanjcu. Čuje se i već poznati tekst domaćice iventa:
„Ivo, pazi na čaršav. Ovo je moja mama vezla...“

Dok sa žižicama i šampanjskim čašama u rukama izbegavamo rikošetirani poklopac pjenušavca, kucamo se zaječarskim kristalom i ljubimo uz najbolje želje jedni drugima. Mi deca se „neprimetno“ iskradamo i zavlačimo jelkici pod skute da proverimo da li je Deda Mraz dobio naša pisma sa novogodišnjim željama... Prvo se čuje cepanje ukrasnog papira, a onda radosna cika miljenika Deda Mraza.

Posle nekog vremena nas decu prolazi euforija razgledanja poklona. Zauzimamo mesta uz TV trudeći se da što duže ostanemo budni dok je dnevna soba već postala spavaća jer su mama i tata razvukli trosed. Naša ideja je da gledamo najnovijeg Džejmsa Bonda u postponoćnom terminu, a tata i mama imaju, hm... Drugačije ideje. U ime kompromisnog rešenja mi mlađi se sami uspavamo u foteljama i bivamo preneseni u našu sobu zajedno sa lutkama i vozićem.

A sada... Već od 29. novembra počinje da me nervira pomisao na Novu Godinu. Frka mi da klinci ne iskidaju prste petardama ili da nas ne stigne zalutali novogodišnji metak. Odelo marke „teget“ mi omalelo, a kažu da kopčanje na četiri dugmeta i ove godine nije u modi. Jebeni flajeri za „veliku novogodišnju žurku“ mi pune sanduče. Još kad me neko veselo pita: „Gde ćeš za Novaka“, kao da mi brkne prst u oko. „U dupe na vašar“, eto gde ću. Nerviraju me sneg, jelke, ukrasi, čestitke, komfete... Ma ništa nije kao pre 30 godina. To su bili dočeci.