Politička situacija u Srbiji se zakomplikovala sporenjem u vladajućoj koaliciji glede predsedničkih izbora. Predsednik Srbije je ''presekao'', i raspisao izbore, kada nije imao potvrdu premijera da će posle sednice OUN 19. decembra, u slučaju da se (očekivano) ništa bitnije ne desi, izbori biti sporazumno raspisani 21. decembra.
Istraživanja javnog mnjenja pre ovih događanja davala su solidnu prednost Tadiću u drugom krugu. Međutim, imajući u vidu da je vrlo moguće da DSS (i NS) ne podrži sadašnjeg predsednika Srbije (moguće je da će ''ići'' na pasivan bojkot), stvar postaje nešto rizičnija, budući da je, sve izvesnije, priznavanje nezavisnosti Kosova (iako se neće desiti u narednih, najmanje, dva meseca) ''vetar u leđa'' Tomi Nikoliću. Možda je, na neki način, paradoskalno da pobeda bilo kog kandidata, najverovatnije, ne razbija vladajuću koaliciju, koja je, gledajući strateške interese Srbije, trenutno bez alternative.
Ekonomske posledice našeg izbora!
Kada su u pitanju ekonomske reperkusije ovih izbora uzmimo, naravno simplifikovano, dve opcije za, skoro neizbežni, drugi krug.
Prva opcija je pobeda Tadića, koja bi bila izvesnija ako bi DSS barem i neubedljivo podržao sadašnjeg predsednika (opcija sa podrškom Nikoliću ili aktivnim bojkotom malo je verovatna) i ako bi bio potpisan ''Sporazum'' sa EU 28. januara. Međutim, trijumf Tadića je moguć, uz masovnu i kvalitetnu kampanju, čak i bez podrške DSS.
Očekivano je da bi se DS, odnosno Tadić, posle eventualno osvojenog novog mandata i bez podrške Koštunice, ponašao pragmatično. Naime, bila bi sačuvana Vlada Srbije (jer SRS i DSS+NS imaju parlamentarnu većinu) i (ojačani) DS bi ublažavao namere DSS da zategne odnose sa zemljama EU i SAD, posle skoro izvesnog priznanja Kosova, verovatno na proleće. Npr. umesto prekida diplomatskih odnosa mogli bi (privremeno) povući ambasadore (tobože na konsultacije) ili pak tužiti te zemlje zbog nelegalnog čina.
EU bi verovatno imala razumevanja za ovakve odluke, i na neki način bi ih ignorisala. Međutim, ono što je ključno, i preko čega DS ne može ići je prekid Prosesa stabilizacije i pridruživanja EU, jer bi to dovelo Srbiju u veoma tešku političku i, relativno brzo, ekonomsku situaciju. Ako bi EU dozvolila Srbiji da potpiše ''sporazum'' na početku sledeće godine (DSS je nedavno potvrdila da ne, ipak, odustaje od evropskih integracija), to bi relaksiralo neizbežnu političku krizu, i u velikoj meri bi podstaklo srpsku ekonomiju. Pored toga, ovaj, konačno ugovorni odnos sa EU, naterao bi Srbiju da liberalizuje u narednih šest godina svoje tržište, što bi bio solidan udarac domaćim monopolskim i oligopolskim strukturama. Bruto domaći proizvod (BDP) i industrija bi mogli da ostvare solidan rast, zahvaljujući i prenešenoj inerciji iz 2007, dok bi nastavak privatizacijei očekivani snažan priliv ino-kapitala u 2008, omogućio pokrivanje deficita tekućeg računa platnog bilansa i relativno stabilan dinar. Natezanje oko Haga bi se nastavilo, politika neutralnost glede NATO bila bi faktički na delu, ekonomski odnosi sa zapadom bi trpeli zbog (blagog) političkog zatezanja, ali je ovo najbolja moguća opcija, koju Srbija može očekivati u narednoj godini.
Ovde treba dodati da bi se čak i eksterni ekonomski faktori mogli urotiti protiv Srbije, jer izgledi za ekonomsku i finansijsku recesiju u vodećim zemljama Zapada nisu mali, i ona bi mogli imati (dugoročne) negativne posledice i na Srbiju.[1]
Treba imati u vidu da sa izborom Tadića za predsednika Srbije sredinom 2004 korelira (da li slučajno?) visoka stopa rasta BDP (7% prosečno 2004-07) i industrijske proizvodnje (grubo, oko 4,5%).[2]
Šta ako pobedi Nikolić?
Druga opcija je pobeda Nikolića. Četvrtog februara berza bi se stropoštala, dok bi pritisak na kurs sačekao jedan dan (jer za ponedeljak 4. 2. 2008. važi kurs formiran 1. 2. 2008, poslepodne). I dok bi berza bila ''u crvenom'' (pad cena akcija) NBS bi se suočila sa dilemom kojim intenzitetom braniti dinar (jer bi mnogi hteli da pređu u sigurnije vrste aktive), odnosno trošiti devizne rezerve. To bi opet zavisilo od politike; najveća je šansa da Koštunica, ponašajući se racionalno, ipak nastavio saradnju sa DS (eventualno, i posle, malo izglednih, novih izbora) i Vlada, koja, faktički, ima sve poluge moći u zemlji, praktično bi ignorisala predsednika, te bi se novonastala sutuacija relaksirala. Međutim, tu je problem ustupaka koje bi DSS tražio od DS (i G17). Krajnja granica do koje mogu ići ove dve ''prozapadne'' stranke je umerena reakcija prema EU i SAD glede priznanja Kosova i ''nezamrzavanje'' evropskih integracija. Ako bi, na neki način, ''ojačani'' premijer prihvatio ovakav kurs, berza bi se mogla stabilizovati (ali na nižem nivou), dinar bi bio samo blago oslabljen, dok bi kretanje realnih ekonomskih agregata u 2008 (BDP, industrija, izvoz) moglo biti umereno, i uz nastavak privatizacije velikih sistema, verovatno, bi bila izbegnuta recesija.
EU bi i takvoj, formalno nepromenjenoj Vladi (ali sa jačim, faktičkim, uticajem DSS) dala podršku, jer se pokazalo da je to, praktično, jedina efektivna poluga uticaja na Srbiju, u kontekstu upravljanja eventualnim krizama u regionu. Naravno, od Srbije bi se očekivalo da ni na koji način ne utiče na eskalaciju nasilja posle proglašenja nezavisnosti Kosova, ali je, ipak, realno da se bi vlast u Beogradu mogla ponašati kooperativno, znajući da ima posla sa NATO, koji je uz to, praktično, jedini garant sigurnosti kosovskih Srba. EU neće ići u tako nesuvisle odluke da uslovljava Srbiju da prizna Kosovo, znajući da to vlast u Beogradu, zaista, ne može učiniti.
Sa eventualnom pobedom Nikolića opcija nove koalicije (ili manjinske vlade) se ne čini realističnom, jer bi ona bila samo iracionalan odgovor na frustracije izazvane gubitkom Kosova (alternativa sa novim izborima u tom momentu ne bi odgovarala DSS, ali ni DS, a ni G17 i SPS). Ovakav, pesimistični sled, koju bi nosila nova koalicija, koji, na sreću, nije izgledan, bi zaustavio priliv stranog kapitala (izuzev ruskog), koji je, u biti, ključni faktor podizanja životnog standarda i posrnule privrede posle 2000. Zemlja bi faktički, iako ne formalno bila izolovana (ako se i sama ne bi izolovala); kako je govorio Enver Hodža: ''Nije se Albanija izolovala od sveta, već svet od Albanije''. U tom malo verovatnom raspletu konačno bi se procene jednog domaćeg ekonomiste o realnom kursu dinara od 120 za evro verovatno obistinile, makar na kratko, dok i on ne bi postao optimista. BDP bi, u najboljem slučaju, stagnirao. Beogradska berza bi opstala, ali u rudimentarnoj formi, bez ozbiljnijeg prometa i sa stropoštanom vrednošću akcija. Obećanih 1000 evra besplatnih akcija bili bi mrotvo slovo na papiru. Emigracioni procesi bili bi dinamizirani.
[1] Naime, Srbija, zbog visokog minusnog salda u razmeni sa svetom, spada među ugroženije zemlje istočne Evrope. Eventualno širenje krize na Srbiju (koje se, za sada, ne nazire) reperkutovalo bi se kroz manji dotok kapitala, što bi značilo rapidno smanjivanje ''cross-border'' zaduživanja i stranih direktnih (i portfolio) investicija (a to su glavni izvori pokrivanja deficita tekućeg dela platnog bilansa) i, shodno tome, smanjivanje deviznih rezervi NBS. U tom slučaju povećala bi se tražnja deviza na Međubankarskom deviznom tržištu i pre ili kasnije neizbežno bi bilo ''prilagođavanje'', koje bi podrazumevalo depresijaciju dinara, brzu prodaju (privatizaciju) velikih državnih preduzeća, koncesione ino-zajmove (u dobrom slučaju, da ih i dobijemo) i možda, čak, reprogram spoljnog duga. Naravno, sve ovo bi bilo praćeno znatnim usporavanjem privrednog rasta, snažnim padom uvoza i izvoza, opadanjem investicione akitvnosti i potrošnje. Za ovaj loš, hipotetički, scenario, za sada, ne postoje veći izgledi.
[2] U prve tri godine posle oktobarskog prevrata BDP bez ukalkulisavanja poreza (minus subvencije) i sezonski varijabilne agrarne proizvodnje rastao je prosečno samo 1,5%, dok je industrija praktično ''bila na nuli''.