Postnovogodišnja

Srećno!

vladimir petrovic

da sam nečiji...

(ovo umesto novogodišnje čestitke, za blogove koje je vredelo čitati)

Adi Endre je rođen u selu Érmindszent u Rumuniji, koje sada nosi ime Adyfalva ili Adjiev zaselak.

Susretanja civilizacija, tradicija, nacija i kultura se daju najbolje opipati tamo gde su ljudi, baš kao u njegovom rodnom selu, usudom izmešani. I razlike i sličnosti poprime u malim sredinama obrise svakodnevnih stvari koje u takvom okruženju imaju dodatni smisao da putniku namerniku ispričaju sve ono što život u takvoj zajednici podrazumeva.

U zbućkanom selu mog detinjstva ste mogli na osnovu jedne sasvim obične klupe mnogo toga zaključiti.

Ako ste prošetali ulicom u kojoj na travnjaku ispred kuće nema nijedna klupa to je bila ulica u kojoj su živeli isključivo Mađari - dominantni obrazac ponašanja je tihi matrijarhat koji je društveni život čuvao iza zatvorenih vrata, tračevi su se razmenjivali po ženskoj liniji u posetama u koje se išlo sa punom tepsijom friških kolača u rukama, sedeći u epicentru života - kuhinji.

Izvikanije ulice u centru sela su bile prošarane i etnički i *kluparski* - klupe su postojale tu i tamo, obično jednostavne i bez naslona, a retko se na njima sedelo. Zbog nemogućnosti da direktno komuniciraju u sebi odgovarajućem okruženju, glasnije komšije jaz u komunikaciji umele su da prevladavaju kao slučajnom šetnjom niz sokak u kojoj, gle čuda, sretnu svoje tihe komšije koji isto tako slučajno se kobajagi upravo zadesili da stoje nekim poslom ispred kapije. Razmene se novosti, dogovore mobe i svako svojiim putem, da ne pomisli neko da su se i družili.

Ulice kolonista, i onih starih iz prvog rata i ovih novijih su one u kojima je pred svakom kućom stajala klupa, što ugledniji domaćin to bogatiji model sa naslonom, ukrasima i rezbarenim detaljima, ponekad čak i stolom. Neke klupice su imale i stanovnike koji sa njih kao da nikada nisu ni ustajali. Interakcija se dešavala dvojako - ukoliko je povod konkretan i pozitivan grupisanjem oko najbolje obaveštene klupe u datom trenutku, ili pak ako je u pitanju svađa deseteračkim preganjanjem dovikujući se sa komšilukom, carujući na sopstvenom tronu - klupi...

Za razumevanje Endrea i njegove poezije dobro je slediti njegova lutanja iz malih sela u veća (Zilah ili Zilau), u gradove velike (Debrecen) pa male (Nagyvárad ili Oradea), iz Rumunije u Mađarsku pa natrag - odrastanje osiromašenog plemića protkano je sudarom svetova u mestima sa više imena i specifičnim obrascima ponašanja poput ovih mojih sećanja o klupi, iz koga je izrastao pesnik sposoban da sagleda i ceni sve raznolike niti utkane u kompleksan identitet pripadnika manjinskog naroda.

Čovek je porozno biće, i ma koliko bili etnički čisti, sredina, okruženje i oni *drugi* će i u vas prodreti i drugačijim vas učiniti. Boljim ako ste kao Adi skloni da cenite, poštujete i branite i onaj deo sebe koji je neizbežno *tuđi*.

Otuda se verovatno i kroz ovu prelepu pesmu provlači ta tuga čoveka osuđenog da sebe zauvek traži a da se nigde i nikad ne pronađe sasvim, jer pripada i svugde i nigde u potpunosti.


Adi Endre, koji se smatra za jednog od najvećih pesnika koji su pisali na mađarskom jeziku, često je pogrešno citiran od strane patriotski(je) nastrojenih bića (ne umem da im tepam da su ljudi, ma koje nacije bili).

Dugo vremena je bio prokužen i ignorisan od strane konzervativne književene (i društvene) kritike zbog beskompromisnih napada na običaj da se zarad ljubavi prema sopstvenom narodu mrze oni drugi.

Ovih dana zazivaju ga u Mađarskoj mnogi povodom novog zakona o medijima, pa ću to ućiniti i ja :

Ako bi se kulturan čovek i usudio danas da baci pogled na političku scenu pripala bi mu muka. Svaka izborna kampanja otkriva nanovo da ne posedujemo talenat da budemo moderno parlamentarno društvo. Naša politika je bankrot pameti i zrelosti. To političarima odgovara, i postaraće se da živimo upravo u takvoj stvarnosti.

Jer, da je danas, kao tada pre sto godina, Adi Endre novinar i povremeno pesnik, i da se usudi na svom blogu da objavi ovakav pasus, stigao bi mu zahtev (uz pretnju astronomskom kaznom) - da ućuti.

...a recent blog article by W. Árpád Tóta, a very talented commentator, entitled "Kompország vitorlát bont" (Ferry country sets sail). Here a little explanation is needed. Endre Ady, the Hungarian poet, called Hungary a ferry country that cannot decide whether it belongs to the west or to the east.

It had scarcely been put up on the Internet when a letter arrived at the offices of Index where Tóta's blog appears with the following demand: "Please immediately remove the link which is vulgar, tasteless, and repulsive."

The letter came from the "Tartalomfelügyelő Főosztály" (Department of Contents Supervision) which some have already compared to the Thought Police, the secret police of Oceania in Orwell's Nineteen Eighty-Four.

link



Vladimire sve najbolje :)



(...u mestu zvanom i Erdelj i Erdély i Ardeal i Transylvania...)