Badnji je dan, badnje veče pred Božić.
Legende o Božićnim običajima, mitovi o razlozima sečenja badnjaka (hrast cer čije žućkasto, suvo lišće ostaje na granama i prelep je prizor kad je šuma pod snegom), njegovo unošenje u kuće ili paljenje, ritualno, priče su koje žive od davnih dana do danas.
O badnjaku se mogu naći razni podaci:
Badnjak kod Srba
Badnjak se seče pre izlaska sunca. Domaćin sa sinovima ili unucima (obavezno neko mlad) ide u šumu da seče badnjak. Skoro uvek je u pitanju mladi hrast ili cer (veoma retko, ako je takav predeo, jela ili bor). Bira se mlado i pravo stablo, veličine tolike da ga domaćin na ramenu može doneti kući. Pre nego što ga poseče, domaćin mu se obraća "Dobro jutro badnjače i čestit ti Božić". On predstavlja živu osobu i domaćin mu se tako i obraća. U nekim krajevima domaćin prvo prinosi darove badnjaku, vino ili med, pa potom pristupa seči. Prvi udar sekirom je sa istoka. Badnjak treba iseći iz tri puta. Ponegde se treći udarac zadaje sa zapada da bi badnjak pao ka istoku i dočekuje se na rame. Negde se pak pušta da padne nepresečen u potpunosti. Tada se lomljenjem, uvrtanjem i sukanjem odvoji od korena a taj lomljeni deo se zove brada. Iver koji izleće od badnjaka ima posebno značenje. Ponegde pokušavaju da ga hvataju u vazduhu dok izleće. Iver se koristi u mnoge svrhe. Ponegde ga stavljaju među karlice "da bi kajmak bio debeo kao iver" ili među košnice da budu zaštićene od zla ili u vodu koju potom smatraju lekovitom.
Badnjak preko dana stoji napolju (ponegde ga oblače u košulje), a uveče, pred večeru,
unosi se u kuću uz
ritual. Kada ga domaćin unosi u kuću, zajedno sa slamom, domaćica ga posipa
žitom, a domaćin ga stavlja uz ognjište.
Badnjak se prvo celiva i maže medom. Potom se pali i pristupa se "džaranju". To je običaj čačkanja i raspaljivanja plamena koji je kod hrasta karakterističan po iskrama koje iskaču iz plamena.
Kada se za badnjak ide organizovano, ispred sela, tada se
prangijama i
puškama oglasi odlazak u šumu, izabere u šumi hrast koji se prethodno osvešta i zalije vinom i medom. Pored čeza ili
kočija momci jašu neosedlane konje i čine veliku veselu povorku koja glasno objavljuje svoj odlazak po badnjak.
Badnjak kod drugih naroda
Iako se misli da je kult badnjaka autentično srpski, on je raširen svuda po Evropi. Više autora tvrdi da je poznato da su
Kelti palili hrast kao deo kulta čekanja sledećeg leta. Od njih je to ostalo prisutno dugo na britanskim ostrvima a poznato je među mnogim evropskim narodima.
Srbi i
Rusini lože badnjak.
Rusi i
Bugari lože jelku, a nekada su ložili hrast (
Bugari su ga zvali
bdnik). U
Vojvodini još i
Bunjevci unose badnjak u kuću.
Francuzi kao badnjak lože
trešnjino drvo, a
Belgijanci imaju badnjak u obliku stilizovanog kolača prelivenog kremom.
Paganska simbolika Badnjaka
Prema Čajkanoviću badnjak predstavlja
božanstvo svoje vrste koje se spaljuje da bi
ponovo oživelo. Prema Drobnjakoviću, on je bitan momenat što se pri Badnjoj večeri prizivaju "domaći pokojnici" što govori o vezi sa kultom pokojnika. Pogotovo što je trpeza posna, služi se na slami i ne posprema se tri dana već samo dodaje. Drugi pak naglašavaju posebnu ulogu badnjaka kao neke vrste zaštitnika ognjišta.
U svakom slučaju, badnjak je povezan sa sunčevim ciklusom i predstavlja deo poštovanja sunca. Spaljivanjem hrasta (svetog drveta) se iz vatre rađalo novo sunce i zato je proslavljano u krugu ognjišta.
Mišljenja o poreklu
Ruski naučnik Taporov tvrdi da je deo istoga mitološkog niza starogrčki Piton, drevnoindijski
Ahi Budhna i srpski badnjak. Badnjak u ovom nizu predstavlja borbu protiv uništenja jer je grozomorni Piton (podzemlje, mrak) pretio da uništi čitav svet dok ga nije
Apolon (Sunce) uništio. U indijskom spevu "Rgvedi" se spominje Ahi Budhna (zmija dubine) gde je vedsko "ahi" u vezi sa starogrčkim "ehis" - zmija i staroslovenskim "ož" - aždaja. Vedsko "budhn" ima parnjaka u starogermanskom "bodam", nemačkom "boden", a kod starih slovena reč "dubhn" označava isto - dubinu.
Prema ovom tumačenju koren badnjaka je u donjem, mračnom svetu, a spaljivanjem se priziva i pripomaže
Suncu da pobedi svog večnog neprijatelja - mrak.
Koliko god duboko u prošlost išli, naići ćemo na bar neku sličnost, na bar neku vezu, na bar neki ritual toliko sličan našim današnjim ritualima da nam i ne trebaju sasvim pouzdani i tačni dokazi o "istom" koje smo, kolektivnim znanjem i sećanjem "dovukli" do današnjih dana.
Dragoslav Srejović ima zanimljivu knjigu koja Božić i Badnje veče, njihove rituale dovode u vezu sa - jelenom, kao jednim od najznačajnih simbola koji se protezao kroz
"Panteon slovenskih bogova" taman toliko koliko i kroz hrišćanstvo, vekovima kasnije.
Iz dubina vremena, današnji i sutrašnji praznik izgleda kao jedan od onih - oduvek slavljenih, sve do svojih današnjih hrišćanskih dana.
Već priličan broj vekova, Badnji Dan (kao i ostali ritualni dani) ima dva datuma - jedan po Gregorijanskom, a drugi po Julijanskom kalendaru, odnosno 24.12. i 06.01. , pri čemu Gregorijanski prati opšteusvojen "planetarni" kalendar (mada se, uz poštovanje tog kalendara, vreme kalendarski drugačije meri kod Jevreja, u Islamskom svetu, kod Kineza i verovatno još na priličnom broju mesta po ovoj našoj šašavoj planeti - mi smo vrsta koja ne može da se dogovori o istovetnom merenju vremena, a s obzirom na to - imamo ustvari razna čudesna dostignuća, ali se oko merenja vremena još uvek sporim, pa je tako i današnji dan datumski "udvojen", dvostruk kod "gregorijanaca" i "julijanaca". )
Badnji je dan, 
