"Gospi...

  
Sve samlji.
Snom hodiš me tuđa.
Grešniji kad samotan te zovem.
Tuđa su deca iz tebe zaplakala.
 
Smiluj se.
Truje, ne celi tvoj lek.
Silovito me čemerom prostreli.
Hudi svoj, gospo,
na pesmu proćerdavam vek. 
 
Zavapim,
al' izvije se glas.
Miloglasan je negde na zvezdi spas,
što bolni pevač promucah ovde dole.
 
Jer nema ruke da razdreši nam čvor.
Al' tamo, i na veke,
zrak tvoj hoće li boleti?
Tuđa iz tebe bića hoću li voleti?
 
Smiluj se.
Truje, ne celi tvoj lek.
Silovito me čemerom prostreli.
Hudi svoj, gospo,
na pesmu proćerdavam vek. 
 
 Momčilo Nastasijević
 

Znao sam da je komplikovano,
i mislim da nisam pogrešio, ali nije važno
Mislim da je u svemu tome, ključno ono drugo Ja ,
ustvari možda i naše istinsko Ja ,

naše pravo Ja.
Da li je ono malo "egotripozno" Ja
,ne znam, verovatno
i verovatno je i poželjno kao takvo, ali samo u onoj meri da se istinski spozna , i mislim da je ono određeno našim čulima ,

koja ne možemo da kontrolišemo, u potpunosti , ,ali svesni smo ih,a pomoću kojih dolazimo do saznanja o našim željama, očekivanjima,
a koja nam daju pravu sliku nečega ,za šta mislimo da predstavlja naš idealni svemir, naše savršenstvo, našu svrhu postojanja ;
A da li je tako?Da li je to ono čemu težimo , za čim čeznemo?
Da znamo odgovore na ta pitanja , sigurno da ne bi proveli u traganju za odgovorima svakog trenutka koji nam je na raspolaganju  tokom našeg veka ,određenog dužinom udisaja .
I još jedno važno pitanje je ,da li se tu završava ili možda je taj , nazovimo  period udisaja, tek jedna od "stepenica ka nebu" kojem težimo uslovno rečeno?
To je opet pitanje gledišta, shvatanja ,percepcije našeg ljudskog postojanja i prihvatanja neminovnosti koje dolazi .
A možda je u pitanju samo jedna od metamorfoza , kao što je to opisao Ovidije?Ko to može da zna ?
ali nešto drugo , , jer , misli su u neprekidnom kretanju,turbulenciji , kada bi ih sve spoznali istovremeno, odjednom , verovatno bi došlo do pucanja , mislim da je to nešto slično ,(možda ne takvim intenzitetom) onom što se dešava onim ljudima,koji iskaču iz šina, izdavajaju se i ponašaju protivno ustaljenim normama, sredine u kojoj žive, bitišu.
Njihova čula su nesputana, stvaraju misli, slike , koje istovremeno iskazuju ., oslobođeni svih barijera , kočnica.i kada takve misli naiđu na plodno tlo , tada nastaje onaj svemir za koji smatramo da je taj poželjan ,pravi, naš , jedinstven , neponovljiv u svojoj raznovrsnoti i lepoti.
Mislim da je to ono naše Ja nesvesno ,možda i podsvesno ( ustvari svesno sputano )
a zarad mira u svemiru , za koji smatramo, po svim "znacima" , da je idealan, sa svim svojim manama., kojih smo takođe svesni.
("Znaci" su svi oni koji su na neki način vezani za nas, koje smo sami odabrali, za koje mislimo da su nam potrebni ,bolje jer smo mislili da su nam potrebni i samim ti i poželjni , a zarad ostvarenja nekog našeg idealnog svemira ili prividnog mira.
Zašto prividnog mira?
Na `pomen Scile i Haribde , procepa u kome se nalazimo ,. kao pretpostavku neobuzdanog haosa naših misli ,koje ne možemo da uskladimo ili onog istinskog Ja koje se buni, nezadovoljno onim što je sada.
Naizgled beznadežan i bezizlazan trenutak uslovljen je i onima do kojih nam je stalo , koji su tu, a kao rezultat ili posledica našeg ličnog izbora ,a sve to kao težnja ka postizanju nekog idealnog svemira , rekao bih iracionalnog svemira, za koji predpostavljamo da je ono čemu težimo, iako nismo sigurni šta to treba da bude i da li je u krajnjem slučaju dobro za nas, iako, u ljudskoj prirodi je da teži ka onom što je dobro za njega u smislu zadovoljenja svih čula.
. Drugi "ljudi " , koji na ovaj ili onaj način prolaze kroz nas mogu da ostave trag ,ali samo ukoliko im to dozvolimo,
,odnosno, ukoliko pretpostavimo da kao takvi mogu imati uticaj na ostvarenje naših stremljenja ka idealnom svemiru,
u drugom slučaju ti drugi "ljudi"su i važni i nevažni ,pomažu nam da izoštrimo naša čula , u prepoznavanju i odvajanju onog nebitnog od bitnog što od njih možemo da uzmemo , a opet u svrhu dostizanja svršenstva kojem težimo. )
To Ja je ono što u nama uvek budi sumnju ,
Ono je bojažljivo , retko se pokazuje,
sputano raciom zarad održanja ravnoteže , nekada samo kao nagoveštaj nečega iskonskog,istinskog što je skriveno duboko u nama, i spoznajemo ga samo u trenucima kada su naše odluke, reči, postupci nastale kao rezultanta svih čula.
I taj svemir se nije urotio ,kako mislimo ponekad,protiv nas,
mi sami smo održavali privid idealnog, takvim kakav je,
mi sami smo iz raznih pobuda , ponekad zbog odricanja , suzdržanosti,često iz kompromisa, najčešće
Pretpostavimo da je to ,što mislimo da je idealan svemir , trenutno , to što smo izgradili oko nas
nešto kao crna rupa, koja ima težnju da nas usisa, poništi,
a to naša čula osete, naše drugo Ja je nezadovoljno ,
pokrenula su se naša čula, koja ne žele da budu uspavana, žele da ispune svoju svrhu da osetimo , volimo
Da osetimo da smo živi.

A možda su, ipak, naša očekivanja prevelika?

Zavisi od nas ,koliko nam je stalo .

TRAG
 
 
Čudno li me slobodi ovo
čudnije li veza.
 
Buknem u tebi, vreo se ulivam,
jeza je ovo, oh, jeza.
 
I trag putanjama tvoj,
pa me pali.
 
A čudno zastrepi srce,
a studim.
 
Ljubeći šta li to ubijam,
šta li budim?
 
Jer i pepeo će vetri razneti,
a nema razrešenja.
 
Tonu bez potonuća,
bez dna u nalaženju,
bez dna se izgube stvorenja.
 
I tragom kuda sagoreli
sve bolnija su obnaženja.
                -
Vreo se ulivam,
a čudno zastrepi srce,
a studim.
 
Ljubeći sta li to ubijam,
šta li budim?