OBRADA PODATAKA I „UTERIVANJE“ DUGA

Autor: Rodoljub Šabić

„Niko me nikad nije obavestio o prodaji duga. Imala sam 11.000 dinara duga po minusu na tekućem računu. Na računu koji mi je stigao od meni nepoznate firme, pored tog duga imam još obavezu od oko 3.000 za zateznu kamatu i oko 5.000 za adminsitrativne troškove. Ukupno oko 19.000 dinara. Skoro svakodnevno me zovu iz te firme i ubeđuju da platim preteći mi da je dnevna kamata 15.000 dinara i da sam dužna 215.000 dinara. Moram priznati da i ja njima ne odgovaram biranim rečima. Otišla sam u banku i oni su mi rekli da sada njima nisam ništa dužna." - ovo za jedan naš dnevni list kaže jedna naša sugrađanka.
Istovremeno, za isti list generalni direktor jednog od većih „kupaca dugova" u Srbiji, kompanije „EOS Matrix" kaže: „Niko ne preti našim klijentima i naše operatere redovno kontrolištemo. Nama se isplati da uzimamo rizična potraživanja jer ih uzimamo po diskontnim cenama, a onda ih naplatimo ili kroz dobru volju dužnika, što je svima draže ili, naravno, sudskim putem."
Ne znam da li su ove dve izjave direktno kontradiktorne, jer ne znam ko je novi poverilac naše sugrađanke čiju sam izjavu citirao. Ali, mislim da kontrast između te dve izjave, sve češći medijski natpisi na istu temu budući da se redakcijama raznih medija javljaju i drugi ljudi koji se žale na ponašanje firmi koje naplaćuju dugovanja, kao i na banke koje ih nisu obavestile o prodaji duga, kao i sve češća obraćanja Povereniku za (informacije od javnog značaja i) zaštitu podataka o ličnosti govore da javnosti nedostaju neke vrlo bitne informacije o ovoj „temi".
Za građane su, razume se, najbitnije one koje se odnose na finansijski, materijalni aspekt ovakvih transakcija. S tim u vezi, dobro je znati da nije sporno da banke, pod određenim uslovima u skladu sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima mogu potraživanja koja imaju prodati agencijama ili drugim sličnim institucijama, ali takođe, ne sme biti sporno da novi poverilac ne može jednostrano menjati uslove ukoliko bi te izmene dovele klijenta u nepovoljniju poziciju, kao ni to da o cesiji (u skladu sa izričitom odredbom člana 438. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima) dužnik mora biti obavešten.
I upravo to "mora biti obavešten" je posebno zanimljivo. Jer, možda sam subjektivan ali mislim da sa stanovišta prava građana nije manje zanimljiva činjenica da se prilikom prenošenja potraživanja prenosi odnosno ustupa i, po pravilu, značajan broj podataka o ličnosti. A, valjda je suvišno objašnjavati, transfer podataka o ličnosti uvek podrazumeva i određene rizike. S tim u vezi vredi upozoriti na bar nekoliko bitnih stvari.
Prvo, na to da se prilikom ustupanja podataka o ličnosti novom rukovaocu mora voditi računa da to budu samo oni podaci koji su neophodni radi ostvarivanja nove svrhe obrade, odnosno naplate potraživanja a ne i drugi podaci koje su banke eventualno prikupile.
Drugo, da su rukovaoci podacima dužni da preduzmu sve zakonom predviđene mere zaštite podataka i da je u postupku predaje podataka prethodni rukovaoc dužan da upozori narednog rukovaoca o posebnim merama zaštite koje su preduzete.
Treće, a od najnačelnijeg značaja je to da se u radu naših banaka sa klijentima primenjuju propisi koji su doneseni pre donošenja Zakona o zaštiti podataka o ličnosti i važećeg Ustava i nisu usklađeni sa njima. Shodno tome, prikupljanje i obradu podataka o ličnosti klijenata banke vrše na osnovu opštih uslova poslovanja a ne, kako je to predviđeno čl. 42 Ustava, pod uslovima koji su uređeni zakonom. Zbog toga će Poverenik uputiti odgovarajuće inicijative Ministarstvu pravde i Narodnoj banci Srbije za izmene i dopune Zakona o obligacionim odnosima i Zakona o bankama.
A dok čekamo da vidimo šta će biti (vrlo neizvesni) ishod tih inicijativa, valjalo bi da se nadležni potrude da građanima što više relevantnih informacija daju na proaktivnoj osnovi i pre nego što građane nužda natera da ih traže. Jer i to je nekakav dug, i trebalo bi da bude "plaćen".