Jedan sramotan tekst, ili kako je zena opet kriva

Verovatno neke tekstove treba u startu prekociti, ali ponekad zaintrigiraju naslovom, tematikom, ... Tako ja procitah tekst izvesnog D. Pavkova koji postavlja pitanje o sigurnim zenskim kucama tekst

Mozda je rezon i ok, da problemima nasilja u porodici treba da se bavi drzava, ali nacin na koji autor prilazi problemu, i kako pritom opisuje zene je, u najmanju ruku, sramotan.

Pocinje prozivanjem Vesne Stanojevic:

"Ono jes', postoje "sigurne kuće" i na drugim mestima, nije to izmišljotina Vesne Stanojević, koja je sebi našla zaposlenje i smisao života. To da joj dobro ide, shavtio sam iz priče jednog prijatelja koga nedavno umalo nije zbrisala na pešačkom prelazu, kako reče, najvećim džipom koga je u životu video. A zna se šta u Srba predstavlja džip." 

Potom zakon o nasilju u porodici. Koji je specifican jer se to nasilje redje prijavljuje, a cesce zataskava.

"Našem zakonodavcu nije bilo dovoljno što je, prema važećem Krivičnom zakoniku zabranjeno vršenje nasilja u bilo kom obliku, potrudio se da donese i zakon protiv nasilja u porodici. Zakon je toliko restriktivan i diskriminatorski prema muškarcima da ga se ne bi postidele ni najradikalnije feministkinje. Prema tom zakonu, na primer, kada žena prijavi da je muž (ili partner) zlostavlja, policija ima pravo da ga fizički razdvoji od nje (uhapsi) i tako ga spreči da nastavi sa vršenjem krivičnog dela. Sud ima pravo da mu izrekne privremenu meru zabrane prilaska i ulaska u stan, čak i ako je on vlasnik. Sam pojam "zlostavljanja" toliko je relativizovan da se zlostavljanjem može smatrati čak i ignorisanje bračne drugarice (zanemarivanje), pretnja upotrebom fizičke sile (nemoj da ti opalim šamar...), uskraćivanje novca (za šminku na primer), zlostavljanje dece (zbog bežanja sa časova,recimo) itd. Sve u svemu, reklo bi se da postoje svi preduslovi da žene uživaju u zaštiti države koju plaćaju. Međutim, očigledno je da i dalje postoje razlozi za izgradnju sigurnih kuća, pa se pitam ko je ovde lud a ko zbunjen. Jer osnovni razlog koji navode zagovornici tog vida pomoći ženama je: "Država nije sposobna da žene zaštiti od nasilnika."

A onda kako do svadje dolazi:

"Muž dolazi s posla ili kafane ljut i nervozan (pošto ovde samo čovek pod uticajem neke hemikalije može biti miran i opušten), a žena mu napravi predstavu sa plakanjem, vrištanjem i lupanjem tanjira. On kao pravi patrijarhalni alfa-mužjak pljune u šake i pripali joj jednu "vaspitnu". To nju još više razbesni, zaključava se u kupatilo i mobilnim zove policiju. Dolazak patrole potraje izvesno vreme, pola sata-sat, za to vreme žena se (pod uticajem šamara ili samoće u kupatilu) malo smiri i, kada policija pozvoni na vrata, zajedno san mužem i osmehom "br. 16", objasni organima da je bila ljuta, da to nije bilo strašno, da su njih dvoje razjasnili nesporazum i da su eto svi ponovo srećni, a srećna je i policija jer ne mora pisati zabeleške."

I za kraj:

"Treće su žene kojima nikad dosta prava, koje više i ne kriju da bi najradije, poput mitskih Amazonki, muškarce koristile za potrebe razmnožavanja i zadovoljenja pohote, a kad postanu neupotrebljivi - zna se." 

Pritom autor tvrdi kako je svuda u civilizovanom svetu sve uredjeno, kako sud resava, da u sigurne zenske kuce idu samo zene iz imigrantskih porodica iz treceg sveta.