NAŠE SPECIFIČNOSTI U „TRENIRANJU STROGOĆE“

Autor: Rodoljub Šabić

Zbog toga što Vas neprimerno uznemirava tako što uporno, više puta pokušava da Vam „utrapi" neku komercijalnu informaciju iako ste mu skrenuli pažnju da Vas ista ne zanima odgovorno lice u nekom trgovinskom, turističkom ili sličnom preduzeću rizikuje (prema Zakonu o trgovini) da bude kažnjeno novčanom kaznom u iznosu od pedesethiljada do stopedesethiljada dinara. A istovremeno, zbog toga što neće da Vam da neku informaciju iako ste mu jasno stavili do znanja da Vas zanima i da Vam je potrebna, odgovorno lice, funkcioner u nekom organu vlasti (prema Zakonu o slobodnom pristupu informacijama) rizikuje zantno manju kaznu, od pethiljada do pedesethiljada dinara. Pravično ili ne? Pa, kako stvari stoje, nije ni bitno jer mogućnosti za izricanje druge od dve pomenute kazne više je hipotetička nego realna. A takva „mogućnost" upućuje na zanimljivije pitanje - da li je „naša" specifičnost u sprovođenju zakona to da je „treniranje strogoće" rezervisano samo za građane i preduzetnike, da ne važi za one iz vlasti?

Evo kako, s tim u vezi, stvari stoje kad su u pitanju dva "moja" zakona.
Početak rada na izveštaju koji Poverenik svake godine podnosi Narodnoj skupštini podsetio me na javnosti malo poznatu činjenicu da u toku protekle godine nadležni nisu pokrenuli ni jedan jedini prekršajni postupak zbog razloga utvrđenih u članu 26. Zakona o slobodnom pristupu informacijama odnosno zbog različitih oblika uskraćivanja informacija. I to uprkos činjenici da je u toj istoj godini Poverenik primio preko 2000 žalbi od kojih praktično svaka predstavlja i osnov za pokretanje prekršajnih postupaka.

I upravo objavljena vest da je minister za ljudska i manjinska prava doneo odluku o održavanju ponovnih izbora za Bošnjački nacionalni savet podsetila me na još jednu "interesantnu" stvar. Na to, da je još letos Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti podneo nadležnim tužilaštvima veći broj krivičnih prijava zbog izvršenja više stotina krivičnih dela neovlašćenog prikupljanja ličnih podataka i falsifikata u vezi sa upisom u posebne biračke spiskove nacionalnih manjina Još uvek nema nikakvih informacija o tome šta je i sa kojim efektom preduzeto povodom tih krivičnih prijava.

A to što će kroz desetak dana u celoj Evropi biti obeležavan evropski Dan zaštite podataka o ličnosti podsetilo me na to da je Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti u novembru prošle godine podneo veći broj prekršajnih prijava protiv ministara čija ministarstva nisu izvršila elementarne obaveze po Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti, i razume se, na to da i za njih važi isto, da nema informacija o tome da li je i šta povodom njih preduzeto. Prijave su se odnosile na sasvim očigledne prekršaje pa je zaista teško razumeti u čemu je „problem".

Rezultati koji su ostvareni na planu slobode pristupa informacijama su u najvećoj meri posledica podrške medija i javnosti samom zakonu i aktivnostima Poverenika. Kada je u pitanju zaštita podataka o ličnosti, zbog raznih razloga a, pre svega, zbog nedovoljne informisanosti i odsustva edukacije, taj aktivizam praktično ne postoji. Ali, i da je drugačije ne bi se primena zakona smela zasnivati samo na aktivizmu građana i medija. Neophodno je i da funkcioniše mehanizam odgovornosti za one koji ne poštuju zakon i krše ljudska prava.

Apsurdno je da se "efikasnost" pravosuđa potvrđuje npr. "ekspresnim" kažnjavanjem šefa države zbog čaše šampanjca ispijene na stadionu, a da se sa druge strane preduzima malo ili ništa povodom kršenja zakona i ljudskih prava koja predstavljaju očigledne prekršaje, čak i krivična dela.

Odnos prema odgovornosti funkcionera i službenih lica bukvalno se mora promeniti. Obrnut stav i nepromenjen odnos podrazumeva ne samo za građane i javnost iritantnu poruku, nego i svesno odricanje od korisnih efekata koje dosledna primena zakona može da da. A ti su rezultati većini građana ove zemlje zaista potrebni.