Autor teksta: Jaril
Са техничког становишта, уметност се може дефинисати као удаљење од свакодневне употребе језика. Књижевни језик полази од говорног језика као већ готовог система којим смо свакодневно окружени, док ликовне уметности и балет не располажу оформљеним системом у стартној позицији, већ из свакодневног живота преузимају различите елементе: линије, облике, боје, односно покрет. Почетна позиција музичке уметности је, са те стране, врло проблематична пошто елементи на којима је заснована не постоје у свакодневној употреби ни у оквиру уређеног, готовог система (спремног за преузимање) нити појединачно: док се тон може појавити тек спорадично, лествица се никада не појављује ни у елементарном облику. Пошто природни музички језик не постоји, крајња апстрактност музичке уметности захтева огроман напор имагинације, било да се одређени садржај њиме изрази, било да се перципира изражено. Овај "недостатак" је наметнуо потребу да се некакав основни музички језик ипак формира, макар и вештачки.
Покушаји и успеси у формирању основног музичког језика нису новијег датума. Напротив. Црквена византијска музика је у потпуности заснована на стандардизованом систему од осам гласова при чему је сваки глас комбинација лествице и мелодијских формула . Симптоматично је да је основни музички језик и овде испраћен импровизацијом која је спровођена подметањем различитих формула под одређени текст, заправо комбиновањем унапред осмишљених мелодијских образаца. Оваква концепција црквене музике има сасвим јасне разлоге: музика је тек литургички елемент који треба да потпомогне духовну комуникацију са Богом, те не сме, ни у ком случају, да захтева духовни напор и концентрацију.
Стварање вештачког основног музичког језика (путем стандардизације и псеудо-индивидуализације, о чему је било речи у претходним текстовима) омогућава да се напор имагинације, који је захтеван непостојањем природног основног музичког језика, умањи. За композиторску праксу, основни музички језик значи увелико олакшан процес стварања и, што је важније, омогућава удаљења од себе самог - чиме се, заправо, фалсификује уметнички статус таквих дела. Са друге стране, за слушалачку праксу, он олакшава процес слушања - чиме музика, заснована на њему, постаје "разумљивија". Овде треба повући везу са говорним језиком који, у свакодневној употреби, служи изражавању мисли на најразумљивији могући начин.
Могућност удаљења од основног језика, ствара илузију уметности, чиме долазимо до старог спора зашто нпр. индијска, византијска или фолклорна српска или афричка музика нису уметност. Принцип удаљења, својствен осталим уметностима, јесте евидентан, али лажан. Оправданост таквог (наизглед, обезвређујућег) поступка је логична ако се узме да индијска музика служи медитацији, византијска молитви, док је фолклорна музика чврсто везана за обичаје (и као таква нераздвојива од фолклора уопште). Изолована употреба основног музичког језика од било каквог "вишег циља" отвара вакуум који намеће питање: чему? Питање затичемо у популарној музици, а на њега се (на прву лопту) може одговорити са: за остваривање забаве. Следствено се отвара питање: шта је забава? Међутим, другачије сагледавање нуди одговор да основни музички језик примењен у популарној музици не служи остваривању забаве, већ њеном промовисању, прецизније, промовисању човека који се забавља, који је растерећен, а коме је лепо.
Настављајући даље, увиђамо да се, услед различитог виђења забаве, развија читав низ животних стилова (фенсерај, хипици, металци, рокери ...) који за собом повлаче начине облачења, опхођења, говора... Тиме се испуњава вакуум створен недостатком "вишег циља" и то на идентичан начин као код врста музике заснованих на вештачки створеном основном језику: поједностављен вид музичке комуникације је уграђен у читав комуникациони систем заједно са комуникацијом облачења (моде), опхођења (бонтона), па чак и са особеним говорним језиком (сленгом). Како је основни елемент сваке комуникације мисао (у најширем могућем значењу), крилатица "о укусима се не расправља" се преводи са: "о мислима се не расправља", чиме се оспорава читава наука и филозофија. Са друге стране, свака квалитетна комуникација захтева потпуно уважавање саговорника, па су одокативне констатације, типа " турбо фолк је одвратан ", а без дубљег разматрања тотално неприхватљиве.
Оно што човек слуша, значи много више од тога да то слуша. Учешће музике у животу једног појединца означава читав комуникациони систем који он упражњава. Ја бих на ову реченицу додао: али, ништа даље од тога. То "даље" излази изван оквира музике и отвара следећа питања:
1) Да ли је комуникациони систем, којем припада популарна музика, двосмеран?
2) Ако јесте, да ли је одговор на понуђену комуникацију идентификација са саговорником?
3) Да ли се анализом иницијалног саговорника може тумачити други саговорник?
4) Да ли је анализа, било ког саговорника, преко остварене комуникације уопште могућа?
Заправо, понуђена питања у крајњој инстанци дају одговор на питање: да ли је онај, ко слуша турбо-фолк, културни тенкре кога треба, на Тргу Републике, обесити за пример?