Sarenilo

Velikih usiju me majka rodila i hvala joj na tome. Ako nista drugo bar za nijansu bolje cujem od vecine smrtnika. Doduse morao sam proci kroz golgotu dok sam bio mali, sada cak ni ne mogu da se setim svakakvih nadimaka koje sam imao bas zbog tih mojih velikih usiju. A i nije da nisu i klempave. Dambo, jedan je od nadimaka, a imao sam i pesmicu " Dado radar zove Zadar". Dosetljive li dece. Poput astme i te moje cudne usi mi nisu olaksale detinjstvo. Svima kome se nisam svideo davale su za pravo da me po njima okarakterisu, po njima poznaju i uz pomoc njih postide, i moram priznati - u svemu im je polazilo za rukom. I sve tako do neke moje osamnaeste godine kada sam polako poceo da prestajem da primecujem sve te zlurade komentare, i kada sam shvatio da je to nesto sto je moje, jedinstveno i neponovljivo. I kao rukom svi komentari odneseni, sve ode u zaborav i kompleks ostade u mojoj drugoj deceniji zivota.

A sada? Sada volim sto sve cujem. Penang sapuce a ja slusam. Slusam kako mi govori da ipak voli sto sam tu, u njegovom dvoristu. To je neki poseban sapat koji ne cuje svako. Ili se ne trudi da izostri culo sluha, pa ja mozda i jasnije cujem jer nema drugih usiju da mi kradu te divne talase. Penang dise jednim a ljudi na njemu drugim ritmom, i ponekad mi se cini da je i on, kao i svako tle na kugli zemaljskoj umorno od raznih koraka koji ga tresu i bude iz stogodisnjeg sna. Sta bi bilo da ovim ostrvom koracaju ljudi sa Balkana? Da li bi ostrvo bilo zadovoljnije? Ne verujem, samo bi ga na kratko promrdali i pustili vrlo brzo da se navikne na taj novi ritam koraka i zvuk disanja. A ovako je sve sareno. U zemlji gde preovladava tamna koza meni je sve sareno. Od ulicne rasvete, pogotovo one po restoranima i kaficima, preko raznolikih omota filmova u prodavnicama pa sve do raznih tribala koji krase svaki drugi auto i motor. Sareno, sareno, volim te sareno. Odeca, muzika, hrana, pice, nebo, pa cak i jezici odisu sarenilom koje sam do skoro vidjao samo na filmovima Bolivudske produkcije.

Cujem mozda i ono sto ne treba da znam. Mozda mi nekada dovoljno da imam i jedno uvo, jer drugo upija sve. Pa cak i kada ga ono prvo upozori da ne valja bas sve znati, jer u gomili istine i lepote usunja se i dosta losih stvari koje kada udju u glavu ne izadju tako lako i naprave pometnju. Cak i na ovoliku daljinu ja neke stvari bolje cujem nego kada sam bio tamo daleko, na mom Balkanu. Mozda je bas do tih brda koje ne daju sapatu da vijuga po usnim skoljkama nego probira kome se sta da usunja u glavu. Ovde nema takvih brda, i sve se malo jasnije cuje. I ovdasnja galama i tamosnji sapat. A taj daleki sapat je nekada mnogo snazniji od ovdasnje galame, toliko da nekada ne cujem ljude oko sebe slusajuci ritam mog srca koji kuca po tom Balkanskom ritmu.

Ali, cak i svo to sarenilo koje me okruzuje deluje nekada sivo, tj. crno i belo. Cesce crno nego belo. Sta onda meni drugo preostaje nego da naculjim usi osluskujuci ritam mog divnog Balkana da razbije ovu sarenu monotoniju i jednoumlje. Crveno, zuto i zeleno! Dok stojim na raskrsinici i gledam u semafor razmisljam da zaustavim crvenim svetlom sve sive oblake, propustim na zuto neke cudne melodije koraka i na zeleno odletim sarenim ritmom preko brda u daleke krajeve obojene svim bojama sto ih cujem kako me dozivaju.

Pesak sapuce, idem da slusam...

Dalibor Kokic

Snimci