Perpetuum subvencije

Subvencije su postale i ostale naša jedina ekonomska mera. I kao da niko ne primećuje da kupujemo deset dok gubimo hiljadu radnih mesta. Ovo nema nikakvog ekonomskog niti bilo kog drugog smisla. Jedini smisao je da se sa tih 10 kupljenih slikamo i punimo vesti.

Na žalost u našem avionu nema pilota. Nema ekonomske politike. Ima samo arčenja naših para.

Na krilima katastrofalno neuspešne privatizacije, po rečima alfe i omege naše ekonomske politike, ulazimo u završnu fazu tranzicije. Zvuči kao plan. Umesto da bude ono što jeste: elementarna nepogoda.

Osim reforme vojske, ni jednu reformu nismo sproveli. Ni poresku, ni penzionu, ni administrativnu, ni giljotinu propisa, ni reformu pravosuđa, ni prosvete, ni zdravstva. Doduše reformu pravosuđa smo počeli, pa nam sad predstavlja veću prepreku na putu ka EU nego nedostatak reformi u drugim oblastima.

Donosimo zakone sa ugrađenom korupcijom. Institucije vode nesposobni kadrovi  političkih stranaka. Koji nemaju svoje već idu po mišljenje. Čast izuzetcima kao što su Šabić, Janković i Baraćeva.

I javna preduzeća vode nesposobni kadrovi političkih stranaka. I koriste za lično bogaćenje, finansrianje svojih stranaka.

U nedostatku svih reformi,  i licem u lice sa potpunim prekidom privatizacionih prihoda, suočeni smo sa verlikom krizom. Trošimo već godinama daleko više nego što zarađujemo. U poslednje dve godine plaćamo punu cenu svih propuštenih reformi u poslednjih 8 godina. I još je nismo platili.

Stvarne reforme su stale 2003.godine. Od tada letimo nizbrdo. Kriva našeg sunovrata se poklapa sa krivom angažovanja nepotrebnih mašina u Kolubari. A ona počinje 2004.godine.

Državu vode nesposobne stranke i njeni nesposobni bezidejni kadrovi. Javni interes je za sve njih potpuna nepoznanica. Korupcija je sveprisutna. Mediji potpuno nemi i dezorjentisani. Evo recimo Novosti u nepotpisanom članku u stvari pokazuju da je naš najveći problem u stvari Verica Barać !? Za ne poverovati. I nikom ništa. I niko ništa.

Naša puna tragedija se ogleda u tome da ne postoji alternativa. Na svim izborima do sada sam glasao za DS. Na ovim koji nam dolaze zaista ne znam šta da radim. DS je potrošio sav kredit i od rešenja je postao problem. Ministri DS-a su katastrofa. O ovim ostalim ne vredi ni trošiti reči.

A opozicija? Ljudi oko SNS-a su potpuno potrošeni. I očigledno bez ideje. LDP je i bez kompasa i bez iskustva i bez znanja. A i nekih drugih stvari.

Deca bez ikakvog iskustva, partijski kadrovi, iz nepotrebnih državnih agencija koje u naše ime arče naše pare, nam poručuju da se svaki evro ovih neverovatnih subvencije vraća kao 10 evra. Još kada bi nam ponudili tu analizu u jednom dokumentu, da se svi obrazujemo. Recimo ovo oko Gorenja: dajte nam molim vas jednu kratku ekonomsku analizu pozitivnih efekata. Zaiste me interesuje koja ekonomska alhemija od jednog evra pravi deset. Pa da to i patentiramo i onda prodajemo svetu. Onda bih predložio i da sve pare od prodaje Telekoma u stvari damo na ove perpetuum subvencije i da od milijarde evra napravimo deset, i bog da nas vidi.

Kada smo već kod Telekoma, da li ste primetili da smo najavili da novac od Telekoma nećemo trošiti na javnu potrošnju, već na infrastrukturu, ali da ćemo deo novca od Telekoma potrošiti na vraćanje uzetih kredita sa nepovoljnim uslovima? Prošle godine smo uzeli oko 300 miliona evra tih nepovoljnih kredita od komercijalnih banka koje smo potrošili na javnu potrošnju. I evo planiramo još 300 miliona u narednih par meseci za istu tu javnu potrošnju. Pretpostavljam da ćemo nakon prodaje Telekoma vratiti tih 600 miliona nepovoljnih kredita. Važno je napomenuti da novac od prodaje Telekoma neće ići na javnu potrošnju.

A jedna kratka analiza izgleda ovako:

Jedno prosečno radno mesto u Srbiji nosi neto platu od 320 evra. Na godišnjem nivou to je  3.850 evra. Na ime poreza na dohodak, državi ide 45 evra mesečno, odnosno 540 evra po radnom mestu godišnje. Na ime doprinosa za zdravstvo, plaća se 55 evra mesečno, odnosno 660 evra godišnje. Doprinosi za PIO i nezaposlenost se ne mogu računati kao prihodi jer sa sobom nose neka prava koja će država u budućnosti morati da plaća. Tako da je neto pozitivan efekat po poreske prihode oko 1200 evra po radnom mestu na godišnjem nivou.

Pošto neće doći do povećanja kupovine veš mašina u Srbiji, nema pozitivnih efekata po PDV prihode. Efekti na carinske prihode su negativni: carine na uvezene mašine su veće od carina na uvezeni repromaterijal za mašine. I to je dobro. Carine nisu poželjni javni prihodi. Oni su odbrambeni prihodi. Isto kao i kazne za prekršaje.

Subvencija od 5.000 evra se vraća u roku od 4-5 godina od dana zaposlenja svakog radnika. One duplo veće, se vraćaju za 9-10 godina. Ako uzmete u obzir vremensku vrednost novca, povrat investicije je od 8 do 20 godina.

Pošto se subvencije ne završavaju na ovome, već u paketu i ide neko propalo preduzeće, recimo Niteks, i njegova imovina, pa odricanje od naknada za građevinsko zemljište, pa ... računica je još gora. Prebogati građani Srbije, i sva preduzeća, mala, srednja, velika, poklanjaju pare Gorenju, Benetonu, ...

Pozitivni efekti su onda isti kao i pozitivni efekti za bilo koje drugo radno mesto otvoreno bilo gde u svetu: ljudi dobijaju zaposlenje.

Još jedan važan pozitivan efekat je efekat na platni bilans. Raste nam izvoz. Znači efekat je isti kao i za bilo koje drugo preduzeće koje izvozi.

Dve stvari su katastrofalne pri ovom pristupu. Prva je nejednakost. U Srbiji ima i drugih preduzeća koja takođe zapošljavaju ljude i koja proizvode radijatore i bojlere. Ovo je nečuveno upadanje države na tržište i privilegovanje jednih na račun drugih. Tako možemo i da računamo da ćemo izgubiti neka druga radna mesta. To je slično racionalizaciji koju sprovodi Fond PIO i naš najstariji potpredsednik: otpustimo 400 uz otpremninu, pa zaposlimo novih 300. A šta je sa drugim stranim i našim investitorima koji su do sada investirali bez subevncija? Zašto su ta radna mesta manje vredna?

U poslednjih dve godine smo izbubili preko 200.000 radnih mesta. Većina u malim i srednjim preduzećima. Svako to radno mesto ima jednaku važnost kao i svako radno mesto koje kupimo. Net efekat je da gubimo 1000 da bi kupili 10.

Druga katastofalna stvar je da onda nema ni para  ni vremena za bilo šta drugo. Za pravu ekonomsku politiku. Koja stvara dobru poslovnu klimu za proizvodnju i izvoz. A to se pre svega radi kroz poresku reformu i giljotinu propisa. I kroz sistemsko suzbijanje korupcije. A to mora da počne od centra moći: političkih stranaka i njihovih nesposobnih kadrova.

Ove subvencije su duboko štetne za našu ekonomiju. One pokazuju koliko nemamo kompas. Koliko nemamo ideju. I koliko je potrebna promena. I to prvo onih koji nas vode.