гост петком

Crn ti jezik crno podne crna glava

Sve ti crno samo moja jeza bela

Moj ti kurjak pod grlo 

Oluja ti postelja

Strava moja uzglavlje

Široko ti Nepočin-polje...“ 

Vasko Popa (1922-1991)  

Deseto pevanje ciklusa „Vrati mi moje krpice“ iz knjige pesama „Nepočin-polje“ (1953)   

NEPOČIN-POLJE (4/x)  

- Lena, sestro, lepa si, nekad bi te tako slasno ... mmmm... – jezikom je zavodljivo oblizala usne.

Veronika je lezbejka. Sa svojom devojkom Tjašom živela je jedno vreme u stanu mojih roditelja u Derokovoj ulici. Njih dve bile su zaista najkulturnije, najkorektnije i najurednije postanarke koje sam do sada imala a imala sam ih mnogo. Baš mnogo. Bile su pristojne, plaćale su mi rentu na vreme, redovno održavale stan čistim i pažljivo vodile računa o pokućstvu i biljkama. Ali kada se u zgradi nekako pročulo za njihovu seksualnu orjentaciju, mene su susedi, na čelu sa predsednikom kućnog saveta, bukvalno prisilili da ih iselim. Jedan ćelavi nabildani kreten, sa drugog sprata, svakodnevno ih je provocirao. Nudio im se da ih “vrati na pravi put”. Učinila sam to zaista teška srca ali one su shvatile i nisu mi zamerile, čak šta više, postale smo dobre prijateljice. Već par godina žive u jednoj od onih belih stambenih zgrada dole na ćošku Savske i Višegradske, u blizini Palate Pravde.  Maločas smo se srele u prolazu kod Filozofskog, ispred Platoa i odlučile da prošetamo na cigaretu do kafe-galerije “Freak”. Ustvari, ona je insistirala. Priča mi o poslu, o Tjaši, rođendan im je u petak (rođene su istoga dana i to iste godine), prave žurku i pozivaju me da obavezno dođem. 

- Samo ti sanjaj! – nasmejala sam joj se u lice i dodala: - Uostalom, pitam se šta bi tvoja Tjaša na to rekla? 

- Ej, ženo, pre neku veče, dok sam joj skidala gaćice, govori ona meni onim svojim sočnim mačkastim glasom –  ‘Molim te Veco zamisli na trenutak da sam Lena ‘... 

- Zaboravi, ne pitam se... – i ja se svašta pitam. 

- Odmah mi je priznala: ‘Samo da znaš, ja već par poslednjih nedelja dok vodimo ljubav zamišljam da si Lena i neopisivo je lepo... Pokušaj i ti Vecić, molim te.‘ - a ja sam joj onda tako gurnula srednjak u...  

- Ehej!  Stop. Stop. Stop. Ne zanima me! – prekinula sam ju.  

Smejale smo se. Njih dve često su se šalile na taj način. Mislim za to - da bi me rado ‘povalile’. Tjaša pogotovo. Meni to nije smetalo, uvek smo mogle otvoreno da pričamo praktično o svemu, za nas nije bilo tabu tema ali su dobro znale da sam ‘streight‘ i da oko tog pitanja nema jebenog pregovora. To što već godinama uopšte nisam imala partnera – to je bio moj i samo moj jebeni problem. Okrenula sam se da potražim cigarete i pogledala u oči spodobe sa uramljene grafike okačene tik uz naš sto.

“Ja ću se živ pojesti” – pisalo je u naslovu rada. Pozitivno, nema šta. Bila sam ubeđena da je grafika trebala biti postavljena uspravno baš kao i uramljeni crtež skulpture “Mislioca” Ogista Rodina sa kompozicije Vrata Pakla koji je visio odmah do nje:  

Sve mi se čini da je Dušan Radović zaista bio u pravu kada je u Epitafu napisao „...mislim da je umetnost posao za one koji imaju problema sa sobom“ i koji “...razvijaju čula i osobine koje nisu potrebni zdravim i uspešnim ljudima.“ Na slici se tačno dalo zapaziti da čovek ima izvesnih „problema“ sa sobom. U dnu slike po običaju pročitah i ime umetnika:  Jovan Jaril. Nikad čula. 

- Mislim da je krajnje vreme da te upoznamo sa Andrejem. I njega smo pozvale na žurku.  

Opet sam postala nervozna. Kojim sad jebenim Andrejem? Nije valjda da nisam ponela duvan?  

- Rekla sam ti da nisam zainteresovana za vezu! Gde su mi cigarete? - počela sam da prekopavam po džepovima jakne. 

- Ma, ne bre, čekaj malo. Nisam mislila na vezu, mislila sam na saradnju.  

Reč “saradnju” razvukla je kao harmoniku. 

-  Andrej je zaista talentovan, originalan. Davala sam ti već njegove demo snimke. 

Nisam imala pojma o kakvim snimkama je reč. Možda se i sećam da smo o nečemu naklapale ali mnogo, mnogo demo radova sam redovno preslušavala i u skorije vreme ne pamtim da mi se skoro išta od toga svidelo. 

- Zaista se ne sećam, molim te, podseti me o čemu se radi? 

- Ma, bre, ono ‘Nepočin-polje‘, znaš... 

- Nepočin-polje? Ima li neke veze Vasko Popa s tim? 

- Ima, ima. Andrej je napravio izbor srpske lirike XIX i XX veka i uradio odlične melodije na pesme preminulih pesnika u nekom otkačenom grunge-fusion-ballad-ethno-funk-progressive-hard rock maniru... 

Kakva nakaradna formulacija. Prava “verbalna džungla”! Počela je tu da mi nabraja srednjoškolsku lektiru kao prvu postavu fudbalske reprezentacije: 

- Maksimović, Radičević, Jakšić, Kostić, Šantić, Dučić, Bojić, Dis, Andrić, Crnjanski, Popa... Nemoj mi reći da ti nisam prebacila disk? 

Ne sećam se da je Andrić pisao pesme. Ustvari, da - “Ex ponto, nemiri, lirika“ - tata je voleo tu knjigu. 

- Jadna Desanka je tu zasigurno golman? – zaškicila sam. 

Zbunjeno me pogledala. Nije shvatila šalu. 

- “Mislim, verovatno za Nemački A tim igraju Bahman, Ajh, Bajer, Bobrovski, Born, Brinkman, Celan, Frid, Fuks, Gresman, Vinsa na klupi čekaju, recimo, živiGinterGrasiPeterHandke. (Günter Eich, Ingeborg Bachmann, Konrad Bayer, Johanes Bobrowski, Nicolas Born, Rolf Dieter Brinkmann, Paul Celan, Erich Fried, Günter Bruno Fuks, Uwe Gressmann, Paul Wiens, Günter Grass, Peter Handke)  

- Samo ti potcenjuj. – konačno je ukapirala. 

Kad bi samo čula kako je dobro opevao Lazu Kostića – počela je polagano da pevuši dopadljivu i jednostavnu molsku melodiju:  

Srce moje samohrano

Ko te pozva u moj dom

Neumorna pletisanko

Što pletivo pleteš tanko... 

- ..Među javom i med snom... – dopevala sam. 

Uf, tek sad sam se setila. Dakle o tome se radi. Nije zvučalo loše. Mada... 

- Slušaj, pa to nije ništa novo. Zdravko decenijama peva Radičevića, šansonjer Hegedušić ima čitav opus na temu hrvatskih pesnika, pre nekoliko godina su se udružili raznorazni bendovi i ‘primenili‘ Nikolaja Velimirovića... 

- Nisam ni rekla da je novo, ali cenim da je tip sasvim o.k. i da možete ostvariti dobru umetničku saradnju... Već dugo sam mu pričala o tebi... 

- Sranja, pretpostavljam. – konačno sam pripalila cigaretu. 

Obožavala sam da se šalim na svoj račun. Uostalom, znala sam da ona tom liku ništa konkretno o mom umetničkom delovanju nije mogla da kaže. Prosto, to nije bio njen fah. Svaka konverzacija sa Veronikom na temu umetnosti bila mi je smešna i besmislena. Priznajem, bezobrazna sam, o.k., devojka se trudi. Uvažavam.   

- On se zainteresovao... za tebe. – dodala je. 

- Uh, dobro je, sad mogu mirno da spavam! E, ako se on zainteresovao za mene sad će sve da bude u redu! 

- E ponekad znaš da budeš takva njanja! Odvratna si, znaš! 

- Šalim se bre. U redu, videćemo Veco, ne mogu ništa da obećam. Uvek imam mnogo dobrih ideja na lageru, ukoliko bude talentovan, probaćemo da napravimo nešto. Živim za takve stvari. 

Umirem, pre bi rekla, ali dobro, sad,  tako je kako je.  

Nikola A. Svilar (“Audio zgrada”)

nikolasvilar@hotmail.com 

--------------------------------------------------------------------------------------------------

p.s. veliki pozdrav mojim prijateljima inženjerima G. (Moskva) i M. (Novi Sad)Hvala na lepim rečima. :) pišemo se.