Kako izbeći neprofesionalnu stihiju?

Evo, Eli LaCrosse je stigao do kraja svog serijala.  Zahvalan sam mu što je pokrenuo jednu aktuelnu i nada sve važnu temu u našem društvu, na kvalitetan, analitičan i stručan način.

Šta uče učitelji i učiteljice, deo V

Ovih dana, kada se „Vlada Republike Srbije, formirana 7. jula 2008. godine, imenovanjem dr Mirka Cvetkovića za predsednika”, kruni i osipa, pisati o jednom lošem udžbeniku u našoj  domovini Srbiji, može zaličiti na „češljanje” dok nešto „gori”, može izgledati glupo, besmisleno, nepotrebno… I bilo bi tako da se radi samo o udžbeniku, ali priča je i mnogo šira i mnogo dublja.
Naravno, tema je postala politika, politika koja, citiraću: „iz sasvim posebnog ugla slika kako kod nas funkcionišu stvari”.
Nastavljam onako kako sam na početku i najavio – imenima. Najpoznatije je prof. dr Slavica Đukić Dejanović, predsednica Narodne skupštine Republike Srbije. Ali, krenimo redom.

Prva „knjiga”, ona zbog koje je cela priča i pokrenuta, je „Metodika nastave likovne kulture”, objavljena 2006. godine u izdanju Učiteljskog fakulteta Jagodina. Odgovorno lice, potpisano u impresumu sa „za izdavača”, je sam autor „knjige”. Recenzenti su prof. mr Obrad Jovanović i prof. dr Aleksandar Jovanović. Autor fotografija je osoba koja ima isto prezime kao i autor „knjige”, dok „kompjutersku obradu” potpisuje čak troje, i svi se prezivaju isto kao i autor „knjige”. Evo i ostalih podataka koji mogu pomoći pronalaženju „knjige”: ISBN 86-7604-030-3, COBISS.SR-ID 130342668.

Druga „knjiga”, za koju oni koji redovno prate ovu petodelnu priču znaju, je izdanje Nezavisnog univerziteta Banja Luka iz 2009. godine. Naslovljena je isto kao i prva – „Metodika nastave likovne kulture”. Odgovorno lice, potpisano u impresumu sa „za izdavača”, je Goran Kalinić. Recenzenti su prof. mr Obrad Jovanović, prof. dr Slavica Đukić Dejanović, prof. dr Olivera Stanojlović i prof. mr. Dragan Savić. „Knjiga” ima lektora. Za razliku od prethodne u kojoj se u impresumu jedno prezime može naći šest puta, u ovoj se to prezime nalazi samo na dva mesta. Evo i ostalih podataka koji mogu pomoći pronalaženju „knjige”: ISBN 987-99955-41-09-5, COBISS.BH-ID 1055000.

Treća, nepotpisana „knjiga”, „skripta” ili nešto treće, može se pronaći na stranici „Naučnoistraživački rad (NIR)” Pedagoškog fakulteta u Jagodini, u formi doc fajla.

Naravno, prvo što pada na pamet je guglati imena recenzenata:
Prof. mr Obrad Jovanović je redovni profesor za predmete iz oblasti Metodika nastave likovne kulture i likovna kultura na Učiteljskom fakultetu u Užicu, Univerziteta u Kragujevcu. Radi se o umetniku koji je, pre nekoliko godina, na vrlo lep način proslavio tridesetgodišnjicu stvaralaštva.
Prof. dr Aleksandar Jovanović je neko čiji identitet ne mogu sa potpunom sigurnošću da utvrdim. Mogao bi to da bude redovni profesor i dekan Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. On predaje predmete Uvod u tumačenje književnosti, Književnost za decu i mlade i Srpska kultura u evropskom kontekstu. Doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na Odseku za srpsku književnost. Mogao bi da bude dr Aleksandar Jovanović, docent na Medicinskom fakultetu u Beogradu i načelnik odeljenja na Institutu za psihijatriju Kliničkog centra Srbije koji se bavi se sudskom i ratnom psihijatrijom. Možda se radi o nekom trećem. Ja se najdublje izvinjavam pomenutoj dvojici ako sa knjigom „Metodika nastave likovne kulture” nemaju nikakve veze.
O prof. dr Slavici Đukić Dejanović je skoro sve poznato – „Medicinski fakultet, magistarske, doktorske studije i specijalizaciju neuropsihijatrije završila je na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Od 1982. godine, u nastavi je na Katedri za Psihijatriju, Medicinskog fakulteta u Kragujevcu, kao profesor Psihijatrije, Etike i Veštine komunikacije sa pacijentom. Najmlađa je žena doktor medicinskih nauka u Šumadiji. Obavljala je funkciju prorektora Univerziteta u Kragujevcu, kao i prodekana za međunarodnu saradnju Medicinskog fakulteta u Kragujevcu. Redovni je profesor i šef Katedre za psihijatriju.“ Da li je kompetentna da bude recenzent „knjige” koja se zove „Metodika nastave likovne kulture”, pitanje je na koje nemam odgovor. Sudeći po naslovu, dalo bi se zaključiti da nije, ali uzimajući u obzir sadržaj „knjige” – verujem da jeste.
Jedina prof. dr Olivera Stanojlović koju Google nalazi radi na Institutu za fiziologiju Medicinsog fakulteta u Beogradu. Opet sam prinuđen da se unapred izvinjavam, pošto u to da je baš ona bila recenzent „knjige” ne mogu biti siguran.
Prof. mr Dragan Savić, sa velikom izvesnošću mogu tvrditi, je zaposlen na Katedri za stručno-umetničke predmete Pedagoškog fakulteta u Somboru. Na sajtu tog fakulteta koji je deo Univerziteta u Novom Sadu, može se pronaći dokument koji pruža uvid u bogatu biografiju redovnog profesora Savića. Treći put se izvinjavam ako sam pogrešio.
Pitanje koje se nameće je zašto su bili recenzenti jedne ili dve „knjige” koje sadrže niz čudnih poglavlja, pasusa, rečenica… A onda, i da li su zaista pročitali „knjigu” / „knjige” koje su preporučili za publikovanje, ili im je to, jednostavno, bila obaveza iz nekog razloga koji samo možemo naslutiti.

Namera mog gostovanja kod gospodina Kovačevića je da što više ljudi sazna za postojanje ovakvih stvari koje jesu, na nivou svakodnevnog – i tužne i smešne, ali i skupe, a na nekakvom širem nivou – vrlo opasne i sa posledicama koje je danas teško sagledati, a još teže predvideti šta će doneti u budućnosti.
Predrasuda da su naši đaci najbolji je i dalje živa. Ne malo je onih koji veruju da osnovci, srednjoškolci… sa znanjem koje ponesu iz naših škola, gde god da odu – ne moraju ništa da uče, a uvek bivaju ocenjeni najvišim ocenama. Iz godine u godinu ih demantuju vesti da su učenici iz Srbije na dnu, da imaju nizak nivo znanja, da Srbija zaostaje u obrazovanju… Možemo da ne verujemo da je to tako, ali, zar uzroci nisu očigledni? A možemo i da poverujemo, i pokušamo da učinimo nešto.

A sada ću dati sebi oduška i prepisati pedeset rečenica iz sve tri „knjige”, ne vodeći računa o „kontekstu”. Da bi se sve moglo proveriti, iza svake rečenice je dato, u zagradi, iz koje „knjige” je „iščupana” (brojem 1 je označena jagodinska knjiga iz 2006, brojem 2 banjalučka iz 2009, a brojem 3 .doc fajl sa sajta jagodinskog fakulteta), kao i broj stranice na kojoj se nalazi. Nabrajanje nije nikakva rang-lista.

U našim školama, kod starijeg uzrasta, zbog konformističkog efekta škole i sredine, originalnost znatno opada zbog likovne socijalizacije. (1, 259)

Svesnost sebe i sebe kao kreativnog bića je genijalno prosvetljenje svih negativnih energija u čoveku, jer čovek mora postati homo estetikus (ako umetnosti nema, nema ni čoveka). (2, 159)

Likovna genijalnost proističe iz telesne potrebe za stvaranjem umne sposobnosti. (3, 19)

Imaginarni vizionar je likovni tip koji poseduje veliku emocionalnu inteligenciju i on je likovni čarobnjak kroz san koji smo svi videli i o njemu razmišljali. (2, 157)

Linija je misao koja nešto ograničava ili otvara. (2, 147)

Boja je svetlost i tama postojanja. (1, 81)

Svetlost je sjaj i tama ljudskih osećanja i ljudskih misli. (1, 163)

Boja je likovna misao – osećanje kroz koje likovno osećanje i svetlost plešu. (3, 14)

Kroz kreativnu aktivnost desne i leve hemisfere mozga učenik dolazi do kreativne aktivnosti. (2, 113)

Položaj linija u zavisnosti od forme lika i izgleda, u nama stvara utisak određenog psihološkog dejstva. (3, 174)

Prostornu inteligenciju rešavamo putem zlatnog preseka. (2, 103)

Stvaralačka radoznalost je vizuelno stvaranje oblika i prostorne orijentacije. (2, 91)

Piramida je večita lepota likovno magičnog prostora i nadmoći inteligencije kroz svet visoke inteligencije kao i svojstva – oca, majke i okruženja. (1, 107)

Samouveravajuće učenje je prvi znak da učenik može postati genije. (2, 85)

Duhovne igre roditelja ne moraju biti i duhovni svet njihove dece. (1, 70)

Nove informacije pogodne su za usvajanje i povezivanje uzroka likovnog ostvarenja kroz donošenje likovnog suda kao osnovnog uzroka za stimulaciju razvoja i rasta mozga. (2, 67)

Prostor je beskonačno polje i najsloženiji likovni doživljaj, pun fizičkih i optičkih zakona. (2, 105)

Likovna sreća je realizovanje likovnog dela koje mora biti dostojno likovne kreativnosti. (3, 24)

Likovna sreća je kad učenik utvrdi likovni uspeh i uspe da stabilizuje likovno ponašanje koje ga je dovelo do ostvarene likovne želje. (3, 5)

Likovna motorika šake, brojem pokreta, označava nivo inteligencije i način izražavanja likovnih emocija. (2, 67)

Menjajući i manipulišući likovnim odlukama i likovnim strategijama, likovno zdravorazumske mere moramo sprovoditi kroz estetski samoopredeljujući likovni integritet. (2, 66)

Talenat je nešto što objašnjava naše nepoznavanje psihologije i korena osećanja. (1, 114)

Poemu ljudskog života možemo spoznati kroz poznavanje prirode i društva, fizičkog vaspitanja, muzičke umetnosti, filma, pozorišta, likovne predstave. (2, 64)

Telesne kao i intelektulne sposobnosti su one koje se vežbanjem dopunjavaju kroz:  ishranu, upravljanje stresom. (3, 19)

San je likovna budućnost i budućnost čoveka!!! (2, 55)

Likovna vizija je predstava onog što je u nama i oko nas sa izuzetno izoštrenim čulima i percepcijom. (3, 58)

Kreativno mišljenje dete stiče i estetski identifikuje kroz: osećanja likovne klasifikacije, likovni stil izražavanja, atmosferu slike, kroz likovno dominantne elemente, boje i likovne forme, odnos likovnih elemenata u prostoru, psihološko dejstvo linija i boja i sižea slike. (2, 43)

Reči su obojene likovne misli kroz teorijsko-vizuelno mišljenje. (3, 14)

Za boju lica ili obrazine koristimo određene boje: tamnozelena je znak đavola, svetloplava znak mudrog raspoloženja, crvena znak radosti ili opasnosti, žuta znak inteligencije, a limunžuta znak opasnosti… (2, 24)

Uvodni deo časa pamtimo kroz šest čula kao i kroz likovnu predstavu. (2, 40)

Emocije predstavljaju osećanja i razlike mišljenja kroz mnoge oblike ponašanja ili stanja u složenost i prefinjenost emocija. (1, 7)

Tačka i njena igra kroz formu kompozicije, kao i njene likovne poruke, jeste misaona igra dečje radosti. (1, 162)

Svest o likovnoj moći i svest o uspehu kroz metod likovne nadgradnje je kreativno postojanje i otklanjanje likovnih zabluda i grešaka kroz likovno misaonu–svest i likovni svet estetske potrebe društva i pojedinca. (1, 258)

Inteligenciju učenik nasleđuje kao i trojstvo u magičnoj piramidi. (1, 107)

Važno je da nastavnik učenike, preko likovne kulture, uputi da kroz likovnu kulturu osećaju, misle, žele kroz likovne postupke da otkriju izuzetnu moć, da sigurno zapažaju i da tumače razne moći psihološkog ispoljavanja. (1, 97)

Mašta je imaginativno psihički proces kroz snove i dečje igre. (1, 116)

Likovna kreativnost i sinergija, kao integralna celina, kod učenika odstranjuju strah od nepoznatog i onoga što učenik ne zna. (3, 18)

Socijalno stanje podrazumeva: harmonični odnos u društvu, tolerantnost, odsustvo egocentričnosti, usklađenost vlastitih želja i uspešnu borbu sa životnim teškoćama. (1, 79)

Roditelji ne bi smeli da otuđuju decu od majke zemlje. (3, 15)

Psihofizičke i intelektualno likovne aktivnosti deteta treba dovesti u stanje individualne likovne moći. (1, 72)

Likovna radost kreativnosti i stvaralaštva su pozitivan stav kao i ljubav prema umetnosti. (3, 16)

Likovna mašta je unutrašnje likovno viđenje u viziji subjektivnosti, kao „treće oko”. (2, 202)

Deca rođena u znaku „indigo” boje su jako znatiželjna. (3, 176)

Pedantni tip učenika treba uveriti da, osim pedantnosti, likovna kultura ima puno likovnih nadahnuća koja čine celinu i iskonsko kolorističko shvatanje u oblasti likovne kulture. (2, 162)

Ona deca koja crtaju preko papira simbolično izražavaju otpor prema drugima kao i o nezrelom ili infantilnom ponašanju. (3, 175)

Savlađivanje prepreka jeste samo odlika čoveka. (3, 15)

Dete od dve do tri godine uzrasta, pre svega, igru smatra kao nešto nalik na igru, što znači da dete još nije svesno šte je to ono „nešto” u igri. (1, 70)

Nastavnik mora naučiti učenike da se precizno izražavaju, da umeju da slušaju likovnog partnera, da mu ne upadaju u reč, već da kroz likovni dijalog dolaze do likovnog rešenja problema. (2, 199)

Pojedini učenici ne žele da usvoje likovnu samodisciplinu koja je odraz učenikove inteligencije, samostalnosti i kreativnosti. (3, 22)

Kako izbeći neprofesionalnu stihiju nastavnika likovne kulture koji traže talente među učenicima? (1, 71)


Veliki broj komentara upućenih na prethodne delove ove priče sveo se na pitanje „sta činiti?”.
Jedan od mojih odgovora glasio je ovako:
Ja svoje primerke „knjiga” neću da šaljem Ministarstvu!
Šalu na stranu, kada znate ko je jedan od recenzenata, gotovo sasvim je sigurno da Ministarstvo ne bi ništa preduzelo.
Inače, kad već pominjem Ministarstvo, evo jednog od ciljeva obrazovanja: „sticanje kvalitetnih znanja i veština i formiranje vrednosnih stavova […] jezičke, matematičke, naučne, umetničke, kulturne, tehničke, informatičke pismenosti, neophodnih za život i rad u savremenom društvu”. Jedan od ciljeva metodike nastave likovne kulture, koji je u „knjizi” postavljen, je razvijanje „međusobne intelektualne sposobnosti bržeg razumevanja i prihvatanja tuđih stavova i gledišta” što je, verujem, vrlo važno (ako nije i neophodno) za „život i rad u savremenom društvu”, u ovoj našoj „državi”.
Čini mi se da je naša „država” – država, onoliko koliko je „knjiga” – knjiga.
A onda sam uz malu pomoć (ili malo veću, priznajem), zaključio da im ne moramo slati primerke „knjiga” – možda bi mnogo e-mailova, slične sadržine, u kojima se govori o „knjigama”, uticalo da i neko ko ima moć (a, može biti, pred izbore, i interes) da nešto učini – nešto i učini. Ako nas mnogo misli da bi to bilo moguće, imamo sedam dana da u diskusiji na ovom mestu odlučimo da tako i postupimo.