Ženske muke po konekciji, deo II

Dođe mi da se uzverem na planinu i vičem iz sveg glasa!

Ako niste znali ili ste zaboravili, u drevnoj Evropi postojao je veliki broj proročišta. U jednom od najstarijih i najčuvenijih, u Dodoni, virtuelni Zevs je šuštanjem lišća svetog hrasta oglašavao ljudima svoje namere, a postojali su i sveštenici koji su običnim ljudima te šumove tumačili. Po sličnom principu funkcionišu i moderne IT kompanije. U to sam se uverila kada sam na šuštavom flajeru hrvatskog T-com otkrila njihovu nameru da budućim korisnicma uvedu ADSL za samo jednu kunu, ili tričavih 15 centi, ako računamo u evrima. Službenik na šalteru u Puli, strpljiv poput sveštenika iz Dodone, protumačio mi je da ću u istom paketu dobiti i dva meseca besplatnog korišćenja interneta. Sve mi se to toliko dopalo, da sam odmah po povratku u moje istarsko malo misto zastala pored grma ruzmarina i mobilnim telefonom naručila od T-com da mi odmah pošalju upitnik na email, što su oni radosno prihvatili.

Pošto upitnik nikako nije stizao, krenula sam na drugo internet hodočašće u pulski T-com, gde su mi ljubazne službenice davale kontradiktorne proročanske odgovore, baš kao da sam u Delfima, a ne u Istri. Iako sam ih pažljivo slušala, nisam baš najbolje razumela zamršeno tumačenje zašto upitnik još uvek nije stigao, ali sam shvatila da moram da budem strpljiva. Jer, kao što su nekad Pitije, Apolonove sveštenice, proricale sudbinu bogovima, herojima i običnim ljudima, tako su i ove moderne kompanijske vestalke bajale i čarale oko mog upitnika i budućeg ugovora rečima koje nisu bile uvek povezane, izražavajući se i dvosmislenim i zagonentnim rečenicama. Iako mi je razum govorio da su ih tako naučili na kursevima komunikacije s klijentima, ruku na srce, meni su sve više ličile na Pitije koje su žvakale lovorovo lišće, samo da bi dobile vizije o tome šta će se sigurno dogoditi.

U mom slučaju nije se dogodilo baš ništa. Kada sam pozvala, kako su me ljubazno posavetovali, telefonski servis za korisnike, javio mi se automat i otcvrkutao tipski odgovor "da je moj zahtev u proceduri". To me nije osobito otvorilo u licu, ali sam morala da priznam da je napredak u odnosu na pitijski red od pre tri hiljade godina bio evidentan, jer su ondašnje sveštenice davale odgovore samo s proleća.

Ništa neobično što sam posle mesec dana krenula na treće hodočašće u pulski T-com. Dok sam prolazila pored čuvene Arene, u glavi su mi se vrzmali rimski gladijatori, robovi i lavovi, pa sam rešila da se ovoga puta kako znam i umem izborim za svoja ADSL ljudska prava. To naravno ne znači da se moja ljubav prema 3G tehnologiji izduvala, ali broadband u džepu i USB modem u lap topu načisto su izludeli moj novčanik. Priznajem, mozak mi se vezao u čvor od računanja protoka i nemoguće misije da uštedim par tričavih gigabajta, iz prostog razloga što radim preko interneta i svakoga dana koristim mnogo slika i filmova.

Besna kao ris i spremna na sve ("dajte mi šefa", "neću više ovo da trpim"), na T-com šalter došla sam kao furija. Bila sam rešena da objasnim svakom ko hoće da me sasluša kako ću USB modem da bacim u more da ga jedu ribe i da naučim da surfam na dasci, jer je zdravije i besplatno, ako mi pod hitno ne uvedu ADSL. Uostalom, moje selo u Istri je jedan od vodećih svetskih centara za surfanje po talasima i to onim plavim, morskim, s belom čipkom od pene, a ja sam dovoljno ljuta da radim u korist svoje štete, kao većina tvrdoglavih Balkanaca. Rečju, ako već ne mogu da imam dva interneta, neću da imam ni jedan, zainatila sam se!
Da li zbog moje odlučnosti, ili zbog svetog Lovre, zaštitnika putnika, kome sam se isto obratila za svaki slučaj (crkvica mu se nalazi odmah pored kuće, a zvona zvone sto puta na dan), ovoga puta sam naišla na širom otvorena vrata. Uslužni službnik mi je objasnio da mogu odmah da sklopim ugovor, da ne moram da pišem zahtev i čekam upitnik, a na pitanje zašto mi to niko pre njega nije ponudio, samo je slegnuo ramenima.
Sada imam ugovor, ali još uvek nemam ADSL. Čekam da mi se javi terenski tehničar, a kada će, nemam pojma. Zato sam opet zvala T-com, da mi objasne da li ću da čekam do sudnjeg dana, ili da mesim kolače i pripremam istarsku rakiju rudu, domaće piće bistre zelene boje, koje se spravlja tako što se u grapu (lozu) dodaje ekstrakt imele, puzavice-parazita.

- Rok je mesec dana, od podnošenja zahteva - kaže mi ženski glas i objašnjava da moram biti strpljiva.

- Ali ja čekam već dva meseca! - galamim i ignorišem savet o strpljenju, pa nabrajam sva hodočašća do pulske poslovnice T-com, te kako je sve moglo da se obavi preko interneta, ipak su telekomunikaciona kompanija, dođavola.

- U tom slučaju možete da tražite požurnicu - ljubazno mi odgovara glas.

- Ja ne znam šta je "požurnica", niko mi nije objasnio da postoji i ta mogućnost - odgovaram zbunjeno i tačno znam da će mi reći da mi niko nije rekao jer nisam ni pitala, a kako da pitam kad nisam ni čula za takvu opciju.

- Dobro, molim vas, napišite da tražim "požurnicu" - spuštam loptu.

- Ja samo dajem informacije, požurnicu morate da dogovorite u T-com poslovnici - reće mi glas iz slušalice.

Već sledećeg jutra ponovo sam odjezdila u Pulu, otišla u T-com, uzela broj i stala u red koji se razvukao do ulice. Dok sam tako dreždala setila sam da je "Payments Council" sproveo istraživanje na 2000 Britanaca i pokazao da odrasla osoba može da čeka u redu samo 10 minuta i 42 sekunde pre nego što izgubi živce, što će reći da je i poslovično britansko strpljenje na izmaku. Uzgred, dve trećine ispitanika je naglasilo da im najviše ide na nerve "petljanje" onih koji stoje u redu ispred njih. Većina učesnika u istraživanju je rekla da bi najrađe potpuno izbegli svako stajanje u redovima, pa zato 80 odsto njih sve svoje račune i plaća preko interneta.
Okreni obrni, kada sam se posle podužeg čekanja dokopala šaltera, uopšte se nisam iznenadila što zemaljska službenica, za razliku od virtuelne, nije ni čula za tu čarobnu reč "požurnica". Prosto, u vremenu komunikacija i netvorka, ove službe funkcionišu svaka za sebe i baš ih briga što sam ja upala u procep njihove nepovezanosti. Međutim, sada već kao iskusna hodočasnica, nisam se smela, pa sam reč "požurnica" ponavljala kao mantru, sve dok susedni, očigledno iskusniji šalterski službnik nije prišao i objasnio koleginici da to naprosto upiše u moj ugovor. Tako su me skinuli sa vrata, tojest sa pulta.

Priznajem, pao mi je kamen sa srca jer sam uradila sve što je u mojoj maloj korisničkoj moći, ali me i dalje frustrira što mi se terenski tehničar ne javlja. Moguće je i da ja suviše ozbiljno shvatam sve te zavrzlame oko nove komunikativnosti zato što se nisam rodila sa njima, pa se zapravo nerviram bez razloga.
Zato, da se ja pitam, svi dvogodišnjaci bi imali mobilne telefone s internetom! Tako bi se od malih nogu svikli na umrežavanje i više nikada u životu ne bi pristali da budu diskonektovani ni sekundu. A kada porastu i zaposle se, na primer u T-comu, ne bi im trebale posebne službe za slanje upitnika na elektronske adrese klijenata, već bi sve virtuelne poslove radili sami od sebe.

Zapravo, mislim da bih klincima dala mobilne čim propuze, ali ne ove za odraslu klijentelu, nego lepe, zabavne, u obliku zvečke, sa slikom mame i reagovanjem na dodir, podrazumeva se i bez dugmića koje mogu da progutaju. Potpuno je transparentno i zašto bi zvečka-mobilni-telefon morala da ima i GPS. Na taj način, roditelji mogu u svakom trenutku da nađu malog nestaška, ako je, na primer, u parku otpuzao u žbunje, ili se sakrio u ormanu (kućna varijanta nestajanja). Oni napredniji modeli trebali bi da imaju i ikonice hrane, pića, pelena i noše, pa umesto da se deca deru i plaču, prostim dodirom prizivali bi mamu da ih servisira. Klinci iz vrtića mogli bi da koriste još više ikonica, kojima bi komunicirali s najboljim drugarima, ali i aktivno zvali roditelje ako zaborave da dođu po njih, umesto da tužno kmeče u neizvesnosti. Na taj način mališani bi se od malih nogu naučili da jedan mobilni zamene drugim, naprednijim modelom, onim ritmom kako im rastu potrebe i šire se mogućnosti komuniciranja, a ne da ih menjaju iz pukog pomodarstva.

Tinejdžeri su posebna priča. Apsolutno ne razumem roditelje koji ove napasti drže kao male Amiše, bez telefona. Pa mobilni aparat je jedini način da ih čovek u svakom trenutku ima na kratkom lancu i zna gde se nalaze! Podrazumeva se i da se svako isključenje telefona tretira kao ilegalna radnja (odlazak u bioskop je dogovoreno odstupanje), te sankcioniše izostankom finansiranja limitiranog mesečnog troška.
Samo tako, sa programom "internet i mobilni od pelena pa do groba", nestaće zauvek i službenici koji vas teraju da bez stvarne potrebe komunicirate s njima licem u lice, kao ovi iz T-coma s početka moje priče, kojima sam bez svoje volje morala da dođem na noge četiri puta za dva meseca. Što je najgore, ADSL još uvek nije stigao u moju kuću, a kad će, ne zna se. Ništa čudno onda što mi dođe da se uzverem na najbližu planinu i tamo vičem iz sveg glasa. Kad bolje razmislim, što da planinarim po Učki i Gorskom kotaru, kad mogu to da obavim i preko telefona.

Ne znam da li znate, ali grupa norveških umetnika je pre par godina baš u te svrhe postavila sedam metara visoku audio skulpturu u divljini prekrasne planine Bergskletten i nazvala je prigodnim imenom - Telemegafon Dale. Skulpturu je moguće nazvati u bilo koje vreme i online pustiti glas s ove predivne norveške planine. Skulptura emituje vašu poruku preko zvučnika tako da vas čuje cela okolina, sastavljna od guste četinarske šume, po kojoj tu i tamo promakne poneka divlja životinja. Inače, Telemegafon Dale sam stvara energiju potrebnu za rad, koristeći vetar. U slučaju da ne uspete da dobijete vezu, to samo znači da neko drugi već priča sa skulpturom, ili da nema ni daška vetra.

Connect