Rođena sam u Srbiji, od toga ĆU UMREM

Večeras imam privilegiju da ugostim moju dragu prijateljicu Arwenna, sa kojom imam priliku da polemišem retko ali na obostrano zadovoljstvo. Prepuštam joj tastaturu:

Da li ste bolovali do sad od neke teške bolesti?

- Upitao me je lekar vidno zabrinut.

 Jedino do ljubavi

-Odgovaram kroz osmeh.

             A nije mi do šale...

Za trenutak u mislima putujem više od dvadeset godina u prošlost. Pomešane slike nasmejanih gimnazijalaca koji luduju u diskoteci u Makarskoj, veselih skijaša na obroncima Kopaonika, uspešnih takmičara iz različitih oblasti. Često nagrađivanih...

*

U devedesete smo uleteli prilično naivno. Kao kaluđerice u tanga gaćicama među razularene vojnike. Tako nekako smo se i proveli...Ne, više nismo razmišljali o putovanjima, ni o budućnosti...prvi put u životu smo se uplašili da ćemo biti gladni. Ali negde u našim mladim životima i dalje je postojala svest da moramo da učimo, ne bi li kasnije u životu svojim radom nešto postigli.

Stvar vaspitanja.

I iluzija.

Društvo mi se osipalo, kao biseri su se rasuli po celom svetu. Moj drug univerzitetski profesor u Lozani, moja školska Menadžer tehničkog sektora u AgfaCo, moj školski DB admin u Kanadskoj Vladi. Ja se kao dete hvalim tuđim uspesima, a ostala sam u Srbiji. Mislila sam...ovde su mi roditelji, prijatelji, ovo je moja zemlja...

*

To što sam se nadala da crnilo Miloševićeve vlasti jednom mora da prođe, to je razumljivo. I ja sam tad bila deset godina mlađa. Htela sam da verujem da će sve proći.

Posle Miloševića došli su novi Miloševići...Ili oni isti. Imaju čak slična imena i prezimena. Gotovo identična. Nekadašnje crnilo udružilo se sa žuto-plavim „proevropejcima“. Svakog dana sve veće i veće afere. Satelit, Miladin Kovačević, na hiljade uzalud kupljenih vakcina, preskupi sajtovi a još skuplji bilbordi. Milioni i milioni eura uzalud potrošenih. To je ono što znamo. Verujem da je još toliko vešto zataškano.

A prosveta...Eh, prosveta.

Nikada nije vladao ovakav medijski mrak.

Prepoznali smo naše slabosti. Informatički smo nepismena nacija, u to ime uveliko se sprema reforma kojom se ukida Informatika.

Naši učenici pokazuju loše rezultate na PISA testovima zbog suviše učenja napamet i nefunkcionalnog znanja. Prepoznali smo našu slabost, u to ime povaćan je broj časova iz predmeta koji se svode na „bubanje“ za 30%. Prirodne nauke se desetkuju...

Čudno je da u dvonedeljnom „naklapanju“ o štrakju NIKO nije hteo da pomene ove razloge. A ima ih...

Ovom jadnom narodu je vešto bačena kost da se gložemo ko je siromašniji i jadniji, prosveta, radnici u privredi, radnici na crno, radnici koji nigde ne rade...Srbija je gladna i grca u siromaštvu.

Ali u mom gradu se povećao broj džipova sa zatamnjenim staklima, znate onih koji se parkiraju na pešačkim ostrvima, prolaze na crveno i nikada ne odgovaraju kada zgaze nekog...

Zna sa ko je u ovoj tragediji na dobitku. Manipulatori, savremenog imena političari.

Ne plaši mene da li će ih neko smeniti. Hoće sigurno. Ako ne sada, uskoro.

Mene plaši da će i sledeći biti isti. Nema ovde dobrog života dok se ovi prethodni ne pohapse i odgovaraju za svaki ukradeni dinar od ovog napaćenog naroda. Isto važi i za sledeće.

U n-toj iteraciji doći ćemo do pravog rešenja.

Ako ne bude tako, znam kad izađem pred moje đake koji su dobra i pametna deca, ja ću reći:

- Deco, kad završite školu bežite iz ove zemlje, jer mi vas nismo zaslužili.

***