nadomak...

Ne volim Božić.
Nema skrivenih poruka. Priča je skroz lična.
Kad pomislim na Božić mislim na hladno.

Kad iz toplog kreveta zakoračite u ledenu sobu. Onda se umijete vodom. Hladnom - bojler se uključivao samo po potrebi. Bez „još samo malo" zahteva, bez razvlačenja, bez meškoljenja pod toplim jorganom, pod koji i nos zavlačiš. Instant budjenje.

Idemo kod babe. Božić.

U letnjoj kujni se živelo i zimi. U kući su se dočekivali gosti. Za Božić smo i mi, deca bili gosti.

Ulazak u auto. Tu pomislim na onog odmetnutog pingvina i sklupčam se na zadnjem sedištu. Posle par minuta me preslišavaju šta treba da kažem. Ponavljam sanjivo šta mi govore. Ako ispogadjam, puste me da negde, nadomak sela zaspim. Toplo mi prekida glas, majčin ili očev, svejedno.
„'Ajde, stigli smo!"

Baba nas čeka u dvorištu. Još uvek je mrak. Nju i badnjake, spremne u ruci, obasjava bleda sijalica. Pas mi se vedro mota oko nogu, guraju me napred. Guraju i njega - pas mora da sačeka. Ljubimo se. Odrasli se istovremeno i pozdravljaju, bez zagrljaja. Izgleda kao da podmeću obraze jedni drugima. Gledam u kuče.

U kuću prvo ulaze deca.
Baba otvara šporet.

„Koliko žišaka, toliko zdravlja.
Koliko žišaka, toliko sreće.
Koliko žišaka, toliko para."

Onda idu žiške za stoku i za žito. Tim redosledom. Svake godine.
Na glavu mi stavlja ćebe, da bude debeo kajmak. Ne smem da se pomeram neko vreme.

Onda se seče kolač. Otac mrmlja nešto sebi u bradu, nožem u utrobu hleba urezuje krst, posipa ga vinom  i pušta da se sliva u čašu.

„...budi vjek i amin, mnogo leti i godina."

Svi se krstimo. Mene guraju da se ne krstim levom rukom. Baba uzdiše i pokretom glave u stranu, nameštajući maramu, izražava negodovanje zbog levorukog i astigmatičnog deteta. Ostali iz korpusa odraslih joj se pridružuju režećim pogledima, bez reči mi ukazujući na svu ozbiljnost situacije. Tu se i moj pokušaj osmeha naglo završava, dok žmirkam ispod naočara.

„ Zdrav si!"

Čaša ide u krug. Uvek sam „nameštala" da budem na kraju, jer zadnji ne mora da pije. Samo nazdravi prvom iz kruga i spusti je na sto.  

„Bert'te deca kolači!"

Sedamo za sto. Tišina i hladno. Vuče odozdo. U vazduhu se još uvek oseća miris tamjana. Širim nozdrve. Volim taj miris. Ritmički otkucaji sata stapaju se sa kariranom mušemom i zvukom escajga dok klapće o tanjire.

Provučem oprezno kroz usta dva tri zalogaja proje sa kajmakom i pobegnem u krevet. Da spavam. Sad je negde oko 6.30. Ostali traže paru ( u proji) i jedu pečenje.

Ako idem u školu, direkt iz sela me bace tamo. Ako ne idem, ostanemo čitav dan i skroz se smrznem.

Nikad mi nije bilo jasno što mora tako rano i što se prethodnog dana ne založi u kući, a ako ne može da se založi, što nismo sedeli u letnjoj kujni.

Taj dan je trebalo da bude svečan i negde se činilo  da smo mi deca  tu jako bitni, kao sastavni deo stalne postavke. Niski prozori, prošarani zimom, lagano su se znojili pod težinom tišine ljudi, koji nisu imali šta da kažu jedni drugima.

Kako sam rasla, tražila sam izgovore da budem negde drugde. U štali, da mazim tele i pustim da mi hrapavim jezikom liže dlanove. Na spratu, da okadim. Da nacepam drva, održavam vatru. Pored psa, koji me čekao, da mu, iz potaje, bacim komad pečenja - a ja, kao čistim dvorište. Bilo šta.

Sa današnje distance, iz toplog doma i sa protočnim bojlerom, još uvek mi je hladno. U mojoj kući nema satova. Negde, duboko je ostala praznina, željna osmeha i ljudi koji, okupljeni oko stola veselo čavrljaju o bilo čemu. Da sam tada znala, izmenila bih redosled žiškama - prva bi bila za osmehe, druga za osmehe, treća - ponovo za osmehe, a onda bi došle one ostale, za svaki slučaj - opet za osmehe.

Božić me svake godine podseti na nešto što nisam imala, što mi je neko, ne znajući oduzeo, jer nije želeo da zna da postoji sasvim drugačiji redosled stvari, neki ritam srca, koji nas sve podseća da praznik može biti bilo kada i da ga ljudi čine takvim, a ne datumi.