Srećan vam Dan maternjeg jezika ili Kuj mica džaci

Srećan vam Dan maternjeg jezika! Onog koji u svom imenu podrazumeva da ste ga od majke naučili, što je meni bio neoborivi razlog da naše troje mladunaca od prvog kveka počnem da učim srpski. Baš zato što se nisu rodili na komadičku geografije u kom se to podrazumeva do neprimećivanja.

Shodno tome je Prestolonaslednik, čim su mi ga doneli zamotanog kao sina faraona, sledovao vodopad tepalica. Doduše sa povremenim prekidima u vodotoku izazvanim posledicama nedavne anestezije, koja ne samo da mi je iz moždanog mišića brisala samo reči maternjeg jezika, već je i nametala suštinska filozofska pitanja: ko sam ja, gde se nalazim i šta ću ja ovde? Uprkos tome, uspela sam da mu saopštim da je on buba mamina, srce mamino, prasence ružičasto, puž balavi, cvetić mirišljavi, duša mamina, pile i zlato...i još bih ja polivala prvenca florofaunističkim verbalnim kapljicama ljubavi, da me nije prekinuo zabrinuti komšijski šapat. Tri, četiri sapatnice, tek probuđene i još uvek ošamućene od napredaka anesteziološke struke, zabrinuto su treptale s naporom me gledajući. Između nas je stajala jezička barijera potkrepljena balvanima metafora. Koje se u slovenačkom jeziku premalo koriste. Za početak podmladak može da dobije samo naziv junaka ili lutke. Od pola zavisno. Šareniš poređenja neograničen beskrajnom maštom, u Sloveniji nije u opticaju.

-        Šta mu govori?

-        Nešto o bubama...

-        Bubama?

-        I prasićima...

-        Kakvim sad prasićima?

-        Roza...

-        Ma, ona je Srpkinja...

-        Pa šta?

-        Oni tako govore deci.

-        Stvarno?!

Prestolonaslednik je, kao i ostali podmladak koji mu je sledio, živeo u, kako se to stručno zove, dvojezičkoj sredini. Žmu je primenjivao svoj maternji jezik, a ja sam davala sve od sebe da maternji jezik naše dece bude ono što mu ime govori – majčin jezik. Pa, nisam ja džabe spavala na leđima devet meseci glumeći prevrnuti nosač aviona, vezivala pertle varjačom za dvanaest osoba i izgledala zanosno kao mutirani plik. Ima i to svoju cenu, makar maternji jezik. Mada, više je no zabavno kad vam se rođeno dete, koje je još uvek u sporu sa gravitacijom, obrati na stranom jeziku. Tako malo, a već priča stranjski. To je zaprepašćavalo i njihovu šumadijsku pretkinju, prababu koja je pored ocene: »Kaki su žuti ki pilići!«, ostala zaprepašćena činjenicom i da pijuču na stranom jeziku.

Bilo je to doba jezičkih troumica koje su cvetale na svim granama i grančicama porodičnih stabala. Doba kada je narod od ratova i zlih vremena bežao kud god je mogao, pa tako i pod sunčanu stranu Alpa. U kojoj, doduše, nema magle samo par dana godišnje. A, onda su za njima stizale babe i dede unučića rođenih u međuvremenu. I sukobljavali se sa ne malim jezičkim preprekama. Tako je ostala zapamćena i jednočinka sa beogradskom bakom i trogodišnjom, u Sloveniji, rođenom unučicom. Baka je, kao i sve poput nje, uspela da dogamilja do Ljubljane i tu, po prvi put, videla cilj svog dolaska – unuku, čije veselo tandrkanje nije ni pokušavala da prevede. Bilo je dovoljno što je tu, što postoji i cvrkuće. Koliko istog dana je baka, držeći se opisa svog rođačkog radnog mesta, unuku odvela u obližnji park, stavila je na ljuljašku i vredno zaljuljala. Kroz par minuta je unuka zacvrčala:

-        Lula!

-        Ljulja baka, ljulja! – pojačala je baka odgurujući rad.

-        Lula! Lula! – pištala je naslednica.

-        Ljuljam, ljuljam! – znojila se baka.

-        Lula, lula! – cičala je unuka ispod oblaka.

-        Ljuljam, ljuljam! – gurala je baka jednom rukom ljuljašku još jače, tražeći drugom nitroglicerin po džepovima.

I tada je pala kišica. Unuci je popustio dihtung. Pod zaustavljenom ljuljaškom je rasla barica. Tako je baka naučila da se na slovenačkom »piški mi se« kaže – lula.

Tada je bilo važno samo odvojiti maternji od maternjijeg jezika, samo ne dozvoliti mešanje, a sve ostale discipline su bile legalne. Mada, brkanje jezika je počelo da naskače i na odrasle, preteći potpunom asimilacijom koja se kruniše time da počnete da mislite i sanjate na jeziku zemlje domaćina. Tako su i u mojim mislima počele da se pojavljuju slovenačke reči, uvlačeći se tiho i nenametljivo, izgurujući maternje i terajući me da sa zaprepašćenjem počnem po memoriji sećanja da tražim najobičnije reči, poput – jorgovana. Tada sam shvatila da je đavo odneo šalu, da je bilo dosta čitanja slovenačkih knjiga, da je vreme da se vratim svom maternjem jeziku, da mi se ne bi osvetio promašivanjem padeža i stvaranjem jezičkih, rogatih mešavina i neprepoznatljivih izraslina od kojih mahom boluju dijasporičari.

Na svu sreću, do tada sam uspela da odradim dve stvari, da naučim decu maternjijem od maternjeg jezika zemlje u kojoj su rođeni i da naučim sebe pomenutom slovenačkom. A, savladavanje slovenačkog je, makar i u nedovršenom obliku ali uz pokazivanje truda u učenju, najvažniji ključ za otvaranje domaćinskih srca.

Slovenci važe za zatvorene i suzdržane. Za dobre goste i loše domaćine. Uostalom, kao i svaki narod mogu se okititi džakom stereotipa, od kojih ona prva dva otpadaju prilikom demonstracije poznavanja njihovog jezika. Uostalom, jezik je uvek bio jedan od najvažnijih stubova svake nacije, iako obično neprimećen, jer spada među stvari koje se podrazumevaju, svaki dan koriste bez razmišljanja o njima. Zbog toga je i svaki od stranih vladalaca Slovenijom prvo pokušavao da upravo njega sruši, zabranjivanjem, uvođenjem nekog drugog službenog jezika...zbog toga su Slovenci, makar i nesvesno, jako osetljivi na svoj maternji jezik. Tu osetljivost dele sa ostalim narodima, ali kako njihov spada među takozvane »ekskluzivne jezike«, odnosno one koje govori samo par miliona ljudi, može se reći da su posebno jezički senzitivni. Upravo zbog toga duplom merom vam vraćaju trud uložen u savlađivanje njihovog jezika. Još ako uspešno izađete na kraj i sa nekim od prosto neverovatnog broja dijalekata za ovako malu zemlju, Slovenci su spremni da vam dozvole da odnesete sve štihove sa talona.

Moj otac je verovao i tvrdio da se pravi patriotizam pokazuje znanjem maternjeg jezika. Ali i da se poštovanje drugih nacija pokazuje makar trudom da upoznaš mrvu njihovog jezika, ako ne možeš više ono bar toliko da ih pristojno pozdraviš ili se zahvališ.

Zbog toga me je neumorno ispravljao, ali i terao da čujem i ne zaboravim neiscrpni dijalekt matične Šumadije, koji odmaknut od gradskog pritiska čuva prastare reči i njihove oblike, od kojih povremeno nema smešnije šale.

A, u toj priči o maternjem jeziku u službi patriotizma, posebno mu je značilo panslovensko zalaganje da se jezik čuva i kroz imena koja dajemo deci. Zbog toga je jedina njegova molba koju je nam je uputio dok smo čekali rođenje Prestolonaslednika, bila: »Dajte mu bilo koje ime, koje god vam se sviđa, samo neka bude slovensko«. Naizgled molbica je prerasla u pravi istraživački rad, tokom kog smo se Žmu i ja salomili u lavirintu imena za koje smo do tada verovali da su naša, slovenska, da bi se ispostavilo da je takvih ostalo malo ili da su zaturena po zaboravu. Tri puta smo izvodili akciju traženja slovenskog imena, trudeći se da odamo poštovanje korenima i jezicima koji ih spajaju, ali i da detetu damo ime koje ga neće saplitati ceo život i koje neće koristiti samo na rođenju, venčanju, sahrani i komunikaciji sa državnim organima progona.

Jezik je čudo. Ni ne primećujemo ga, a bez njega bi teško živeli. Podrazumeva se. Sam po sebi. Sve dok sticajem za šalu i komendiju uvek raspoložene sudbine ne osetite koliko je zapravo vredan deo vašeg bića i života.

A da je jezik živ da življi biti ne može, svedoči i činjenica da kao što nestaju životinjske i biljne vrste, tako nestaju i jezici. Za razliku od latinskog ili starogrčkog, mnogi izumrli jezici neće imati tu sreću da drugi život žive kao mrtvi jezici. Umreće i umiru zajedno sa ljudima koji su poslednji izgovorili ili pomislili reči koje više niko neće prepoznati.

Zbog toga jezike treba voleti i čuvati. Uživati u svakoj njihovoj reči. Ne dozvoliti da procure kroz rupice sećanja, da ne bi zajedno sa njima otekla muzika mašte glasova uz hrabrost nepotčinjavanja baš svim pravilima, koja u mojoj kolekciji maternjih bisera živi u pitanju: »Kuj mica džaci?!«

p.s. I čitati. Stalno treba čitati. Čitanje je davanje života napisanim rečima.