Nesvrstani srpski fudbal

Revolucije su postale prirodni procesi. Da bi televizije mogle da žive 24 sata dnevno, da bi i neko drugi došao do pet minuta slave i moći, dizala dva i tri prsta, da bi se ljubitelji pravde i demokratije nadizali obrva i pokazali dobrotu i empatiju, namenjenu borcima za bolju budućnost širom planete, istrošili viškovi suza i oružja, i da bi posle zime došlo proleće, one moraju da postoje.

Znam da u vreme afričkih revolucija, nije baš politički korektno da se piše o bilo čemu, osim o blistavoj želji ugnjetene raje za demokratijom i ostalim tricama kapitalizma. Revolucije dolaze i prolaze, donose bogatstvo nekolicini, a nigdinu većini, koja do tada nije shvatila da ništa nije crno-belo, a ni crveno. Hvala Bogu i ovim našim godinama, ništa nas više ne može iznenaditi. Posle kikirikija, pamuka i zlata, „treći svet“ je pored diktatora, koji će izbrendirati početak ove decenije u istorijskim knjigama, najpoznatiji po izvozu fudbalera!

Kako smo mi taj svet, preko koga se mora da bi se došlo do Zapada i Istoka, u prethodnih desetak godina, srpski fudbal je zapljusnuo pravi talas igrača sa prostora Afrike i ostalih kontinenata. Nemojte misliti da im nismo ostali dužni (ovde bi trebalo da se nasmejemo svi zajedno). Uostalom, na ovu priču me je naveo i prelazak dva igrača Zvezde, Đorđevića i Trifunovića (novopečeni reprezentativac i jedan od aduta Zvezde u borbi za titulu) u uzbekistanski Bunjokdor. „Treći svet“ se ulio u „drugi“, kojem smo mislili da pripadamo, a sada vidimo, da postoji i neki „četvrti“, u koji nam fudbaleri odlaze uz osmehe i nemušte floskule, preko noći. Srećom ili ne, mi to sve nadoknađujemo najezdom egzotičnih Afrikanaca i Južnoamerikanaca, čija imena naučimo, isto tako brzo, kao što ih i zaboravimo, kada nas, kao prolaznu stanicu, napuste i zaborave.

Od Titovih nesvrstanih studenata, koji su se muvali po beogradskim menzama i legendarnog apsolventa Hemije „So Sabija“ iz Gvineje Bisao, sada na ulicama srpskih gradova i sela, gledamo neke nove „lavove“ i crne mambe, često razuzdane u društvu lokalnih gangstera, često na kafi sa lokalnim sponzorušama.

A ima ih. Dok na premijeri pred „Severom“, Prosinečkog spašavaju bruke Kolumbijac Borha i Brazilac Evandro, Partizan je ove zime, konačno završio sapunicu sa svojim lavom iz Gvineje Bisao, jednim od najboljih igrača decenije i miljenikom navijača, Moreirom. Na „Marakani“ u ovom trenutku svoj lebac zarađuju i dva Ganca, odnosno, dva Brazilca. Sa druge strane Topčiderskog brda, stanuju jedan Uganđanin, Sijeraleonac, Kamerunac, dok su Senegalac i Brazilac na pozajmici.

Da nam se barem jedna tekovina titoističke vladavine „primila“, nesvrstanost, najbolje govori podatak da su najverniji navijači Vojvodine dva puta birali Uganđanina, Džozefa Kizita, za igrača godine. Po utabanoj stazi na „Karađorđu“ sada hode jedan Kamerunac, Nigerijac, Gruzin, Ganac i par Makedonaca, odnosno, Crnogoraca, koji se ne računaju. Ako se vratim na ljubljenje nesvrstanosti od strane navijača, jedan sa „Marakane“ je već prerastao svoj lik i delo, ušavši u čuveni stih namenjen „ocu i majci“ Hajduka iz Kule: „Džomba liže ja.. Ibrahima Gaja“.

Idemo dalje. Fuzionisani ponos valjaonice bakra iz Sevojna, Sloboda iz Užica, opravdala je tradiciju partizanskog kraja, baš ove zime, kada je svojim redovima, u kojima se nalazio Ganac, Bosman, dodala dva Brazilca, Čeha, Slovaka i Kineza.

Čačanski Borac neopravdava svoju petokraku na grbu, jer u Čačku, gde je prethodnih godina lokalni Kju Kluks Klan (da nije fudbala, verovatno ne bismo znali ni da Šumadinci gaje te tekovine) napadao tamnopute igrače, više nema Afrikanaca. Samo dva, svugde voljena, Brazilca...

Podno Golije, u Ivanjici se smrzavaju dva Nigerijca i Brazilac. Po drugi put je iz redova Javora, ove sezone, otišao legenda kluba, Nigerijac, Obiore Odita. Jagodina se diči golmanom Hrvatom, a Hajduk iz Kule, Bugarinom. U Gornjem Milanovcu je čuveni tigar, Betoligar iz ČAD-a. Subotički Spartak ima svog Kineza, dok su „Romantičari“ sa Karaburme, Ekvadorac i Mađar.

Kad smo pomenuli Jagodinu, znate li onu priču (čitao) iz lokalnog "Novog Puta", kada je pojačanje pretprošle sezone, Nigerijac, Asamoa, na pitanje novinara: "Na šta prvo pomisliš kada izađeš na teren?", momak odgovorio: " Na mog prijatelja, koji je dok smo kao klinci igrali u selu, otišao u žbun po loptu u autu i nikada se više nije vratio. Pojeo ga je lav"...

Po najpozvanijem sajtu za tako nešto „Transfermarktu“, klubovi srpske elite su u ovoj sezoni od kupovine i prodaje igrača u plusu nekih 16 miliona Eura (ukupno 83 stranca – 19,2%). Procedura je jasna. Dovedi „gladno i žedno“, nahrani i prosledi dalje, na bogati Zapad i ambiciozni Istok. Uz to, još koji srpski biser, kada se proda (a najbolje onaj od 18 godina – Nastasić iz Partizana, poslednji slučaj, koji ne troši puno, a potrebno mu je vreme i možda postane „mačka u džaku“ ili ostane „večiti talenat“?), onda je jasno da sistem može da funkcioniše. Nema proizvodnje, trgovina cveta.

Od prvih „Džajinih Brazilaca“ u Zvezdi (Vilijams i Adilson), koji su trebali da podignu atraktivnost, ali i kvalitet pre nekih 13-14 godina, Srbijom je prodefilovalo preko 50 „Karioka“. Bilo je ili su još uvek tu, petorica Kamerunaca, pomenuti Čađanin, Čileanac, najmanje tri Kolumbijca, Kongoanac, momak iz El Salvadora, Gabonac, više Gruzina, 11 Ganaca (najmanje), dvojica iz Gvineje Bisao, Izraelac, Maltežanin (i to junior), par Obalokošćanina, pet južnih, odnosno, najmanje tri severna Korejanca, dva Japanca, Namibijac, 32 Nigerijca, nekoliko Senegalca, dva Sijeraleonca i Azerbejdžanca, dva Južnoafrikanca, Tunišanin (čuveni „afrički Maradona“, Zaim, koji se kasnije žalio na rasizam – nadimak mu se jedino može uhvatiti u koštac sa „bugarskim Bebetom“, Arsenom Nikolovim, mada je i druga strana imala „Burzu Maradonu“) , Egipćanin, po dva Uganđanina (najmanje) i Urugvajca, odnosno, tri Zimbabveanca.

Koliko su oni poboljšali srpski fudbal, stvar je oko koje se spore svi od Bata Đore do nas, blogera. Međutim, srpska verzija fudbalske nesvrstanosti, zagazila je mnogo dublje, u samo srce fudbalske Srbije. Posle superligaških, kažu, profesionalnih klubova, koji se „kupi-prodaj“ filozofijom izdržavaju, pošast je zahvatila i manje fudbalske sredine, drugoligaše, trećeligaše, petoligaše(?)!

Čudni su putevi Gospodnji menadžera naših, pa je tako Jusuf Kampare, centarhalf iz Obale Slonovače, koji igra za reprezentaciju Burkine Faso, svoju međunarodnu karijeru započeo u nižerazrednom Fruškogorcu iz Novog Sada, da bi kasnije avanzovao i stigao do Banata iz Zrenjanina. Teško je to uporediti sa akvizicijama ambicioznog Zvižda iz Kučeva, koji je u sezoni 2007-2008 bio nameren na Kineze, Li Hina i Žao Pua. Blizu Fruškogorca, u obližnjem Veterniku, dresove su u sezoni 2009-2010 zadužili Dominikanci, Kruz i Rodrigez, a u splaslom beogradskom Obiliću, „beton-ligašu“, prošle godine su imali Egipćanina, Karima Mareia. Da upotpune egzotiku „srpskih oranica“, potrudili su se Adriano i Vagner u zemunskom Zmaju pre par godina, pa zatim, momci iz prave fudbalske kolonijalne sile, Srema iz Sremske Mitrovice. Hondurašanin, Luis Alfredo Lopez, Unganđanin, Kaizi, Venecuelanac, Hurtado, nose dres kluba, koji nikada nije igrao u Prvoj ligi. Može se prebrojati najmanje 20 „egzotičnih“, koji su u prethodnih par godina igrali za Srem, a klub za najvažnije igrače svoje istorije, pored par Srba, izdvaja tri Brazilca, dva Uganđana i jednog Rumuna.

Iračanin, Ibrahim Salid Sad, čuvao je dobre bilateralne odnose, braneći gol leskovačke Dubočice u sezoni 2000-2001, a poslednjih godina to čini Albanac, Muhamed Iljazi. U šabačkoj Mačvi, loptu su od 2003. do 2005. godine pikali Japanci, Honma i Učino. Severnokorejanci uvek idu u grupi, a njih je u kragujevačkom Radničkom u sezoni 2009-2010, bilo čak trojica (An II Bom, Miong Ča Hung, Ri Kwang II). Ri Kwang II je posle samo dva meča u dresu Radničkog, veću minutažu zaslužio u lokalnoj Erdogliji, petoligašu, tako da se za njega s pravom može reći da je „Prošao Levač, prošao Šumadiju“. Braća iz Južne Koreje, uglavnom su se zadržavala po Bežaniji i Apatinu (njih petorica), malo severnije od svojih sapatnika.

To što je rusko-azerbejdžanski špic, Murad Husejnov, za godinu dana u dresu Mladosti iz Lučana postigao samo jedan gol, nije značilo ništa selektoru Azerbejdžana, Bertiju Fogstu, na čiji je predlog dobio pasoš i debitovao za reprezentaciju prošle godine.

Ljubitelji IMT-a sa Novog Beograda, imali su tu čast da pored hale na Novom Beogradu navijaju za severnog Irca, Džona Baronsa u sezoni 2001-2002. Pandan ovoj severnoj priči, ima samo FK Bačka Palanka, za koju već dve godine nastupa Danac, Mihael Hansen Šon.

„San svih majstora malih terena“ i Radiše Uroševića, igranje u oba Sinđelića, niškom i beogradskom, pošlo je za rukom Gvinejcu, Fode Siseu, koji je u pauzi između „vojvodovanja“, učio fudbalske trikove i u Dorćolu. „Prvi proleter“, bio je nigerijski špic, Peter Taie Oladotun, koji je u par godina igrao i za beogradski, i za kragujevački Radnički, a stigao je da „overi“ i Bežaniju, odnosno, PKB iz Padinske Skele, pre nego što se zaputio preko Drine u respektabilnu fočansku Sutjesku.

Čini se da su se našim fudbalskim oranicama, najbolje prilagodili braća Nigerijci. Svakako je najpoznatiji primer Obiore Odita, verovatno najbolji igrač svih vremena ivanjičkog Javora, koji je kasnije igrao u Partizanu, pa u inostranstvu, da bi se opet vratio podno Golije. Neki njegovi sunarodnici, ipak su krenuli drugim putevima, pa je tako Viktor Jideonvor, dve godine bio atrakcija u dresu kluba iz obližnje trubačke Meke, Dragačeva iz Guče.

Stranac, koji je najduže u srpskom fudbalu je Nigerijac, Viktor Agboh, koji je od 2001. godine, kada je potpisao za BSK iz Borče, preko Žitorađe, Grafičara, Novog Pazara, Mladosti iz Apatina, Sloge iz Kraljeva, Šumadije iz Aranđelovca i Rudara iz Kostolca, upoznao Srbiju bolje od većine Srba...

Ne tako željan da upozna svaki ćošak Srbije, bio je zadnji vezni, takođe Nigerijac, Vinsent Nongang, koji je od 2001. godine i BSK-a iz Batajnice stigao do Metalca iz Futoga, u zavidnih deset sezona....

Pomenuti rudarski Kostolac, takođe je jedno od mesta, gde su Afrikanci pronalazili sreću, poput drevne Katange. Sijeraleonac, Kelfala Marah, pamtiće dres Rudara, kao onaj u kome je postigao najviše golova u dosadašnjoj karijeri – čitavih sedam (otišao u Švedsku). Onaj, koji nam je došao iz krajeva Katange je južnoafrički špic, Teofil Abanda, koji je Srbiju upoznavao od Mladenovca, preko Loznice i Vujić Vode iz Valjeva do Jedinstva sa Uba.

Dodaću i to da je pre totalnog posrnuća sredinom prošle decenije nakon ere Karića, centarhalf omladinaca Zemuna, bio maltežanski mladi reprezentativac, Andrei Agius. Dva Portorikanca u srpskom fudbalu, nisu ostavila neki poseban utisak (malo po Obrenovcu), a Zimbabveanac, Majk Temnjavera, postao je poznat po tome što je napadnut od strane rasista u Čačku, pa je brže bolje pobegao u Rumuniju, da nastavi da promašuje...

I, tako. Reklo bi se da u fudbalu ima mesta za sve. Opijum za narod, najvažnija sporedna stvar na svetu, zabava miliona, vikend kladioničarska razbibriga, tema za prekraćivanje neprijatnih stanki u razgovoru, povod za svađu - kada ga nema, postao je svašta i indikuje svašta.

Kada čovek pročita sve ovo, onda mu priča o tome kako će Srbija jednog dana uvoziti radnu snagu, ne deluje više tako nedokučivo. Ako po seoskim ligama u Šumadiji i Sremu, Azijatii i Afrikanci trče za loptom, jure sudije i beže u kukuruz, kada ogradu preskoči odbor za doček, onda ništa više nije tako nemoguće. Fudbal je industrija, koja prikuplja, vidimo, ne samo najbolje, već i najjeftinije. Zato pamet u glavu. Deco, skidajte se sa „Pro Evolution-a“, marš iz „McDonalds-a“, brzo u kopačke i na teren da obradujete roditelje, a vi, roditelji, koji ste zakasnili za karijere, izgubljeni u tranziciji, večiti gledaoci fudbala i života, ostaju vam jedino deca da vas spasu od najezde „kvalifikovanih“ i obećanog puta za Katangu...