Politika pučeva

Danas je u 85. godini umro Nedžmetin Erbakan, premijer Turske (1996.-1997.) koji je skinut sa vlasti poslednjim uspešnim, takozvanim postmodernim, vojnim pučem. Interesantno je da je umro jedan dan pre sutrašnje 14. godišnjice tog puča.

Nije mi do pisanja nekrologa, nit' imam vremena ni volje, ali zato sam iskopao jedan prošlogodišnji (mart 2010.) tekst, objavljen samo na mom, sada nepostojećem, "rezervnom položaju". Tekst smatram prigodnim, jer govori o tom puču, a samim tim o Erbakanu.

***

Kada ovde pričaju o vojnim pučevima oni se u govoru označavaju samo datumom bez godine oniki eylül i yırmisekiz şubat su najčešće pominjani. Prvi je 12. septembar 1980. poslednji krvavi puč, a drugi je onaj čiju je 13. godišnjicu, protestima na ulicama turskih gradova, ovih dana obeležavala koalicija nevladinih organizacija nazvana "70 miliona koraka" ̶ takozvani postmoderni puč. Postmoderni je zato što je bilo dovoljno napisati memorandum i provozati tenkove ulicama Ankare da bi se koaliciona vlada Nedžmetina Erbakana i Tansu Čiler sasrala i prepustila vlast zakulisnim igračima.

Vađenje istorijskih događaja tog tipa iz konteksta nije samo nemoguće nego je i nepošteno, dva najčešće pominjana puča su itekako povezana, kako međusobno, tako sa onim što se danas dešava u Turskoj. Jednostavno rečeno nemoguće je razumeti šta se dešava danas ako se ne zna šta i kako se dešavalo tada.

Puč 1980. setting the stage

Zvanično je puč 1980. bio izazvan željom armije da smiri ulične ratove između "levičara" i desničara koji su svako malo izbijali na ulicama gradova, da ne pričamo o univerzitetima. Da uspostavi red i mir. Zašto stavljam navodnike na reč "levičari"? Zato što je levica u Turskoj uništena pučem 1971. i sve što je od nje posle toga ostalo su obaveštajno probušene kvazi-levičarske organizacije.

Danas se zna da su obe strane ovog "sukoba" bile kontrolisane iz jednog centra. Već sam negde u komentarima na mojim blogovima ispričao [tužnu] priču o ministru unutrašnjih poslova, koji je ustanovio da je "levičar" ubijen pre podne istim oružjem kao i desničar popodne ili vice versa. Doduše, ministar je preživeo vučenje po blatu, podmetnute mu seksualne skandale i uništenje privatnog života i karijere [čika je živ i danas].

Isto se, na žalost, ne može reći za istražnog sudiju Doana Oza [Doğan Öz]. Istražujući jedno od mnogobrojnih ubistava tog vremena [januar 1978.], koja su se dešavala po studentskim kampusima, Doan je nagazio na vezu između Ülkücülar [ovo je nemoguće prevesti drugačije nego opisno ̶ dok sama reč znači idelalisti, dotle, u politici označava (ultra)nacionaliste-tradicionaliste, oni se razlikuju od milliyetçiler (običnih ultra-nacionalista) po tolerantnijem odnosu prema tradiciji i veri, neka vrsta panturskog nacionalizma, jedan od sinonima za ove idealiste je i Sivi vukovi, paramilitarci nastali pod okriljem MHP (ultra-nacionalističke/fašističke partije nacionalističke akcije)], dakle, Doan Oz je otkrio vezu između "idealista" i kotra-gerile, paravojne organizacije, koju je opet povezao sa Özel Harp Dairesi [Odeljenje za specijalni rat ̶ tajnovito odeljenje nastalo po ulasku Turske u NATO, 1952.]. On je dokazao da su pojedini "idealisti" civilni članovi ÖHD-a.

Izveštaj na dve strane koji je predao tadašnjem premijeru Bulentu Edževitu je početkom ove godine objavljen, zahvaljujući Ozovoj udovici, koja je sudija [sutkinja?] u penziji. Taj izveštaj je stajao njenog muža života. Dvadesetčetvrtog marta 1978. istražni sudija Doan Oz je ubijen.

Međutim, to je samo prvi deo priče. Ozov ubica, izvesni Ibrahim Čiftči, je relativno brzo pronađen, uhapšen, prepoznat od svedoka i najzad sam je priznao ubistvo. Posle puča 12. septembra (1980.) njegovo suđenje se prebacuje iz civilnog u vojni sud. Vojni sud dosuđuje smrtnu kaznu. Vrhovni vojni apelacioni sud poništava presudu i vraća predmet sudu koji je doneo presudu. I tako tri puta [ne zezam se]. Tri puta je vojni sud donosio odluku o smrtnoj kazni, tri puta ju je apelacioni sud poništavao. Onda se , četvrtog puta 1985, sastala Generalna skupština krivične komore vojnog vrhovnog apelacionog suda [General Assembly of Criminal Chambers of the Military Supreme Court of Appeals] i prosta većina 8 od 15 sudija glasa za oslobađanje Ibrahima Čiftčia.

Inicijalni vojni sud u svom saopštenju povodom te odluke kaže: Dok informacije, dokumenti i svedočenja koje imamo na raspolaganju pokazuju da je ubistvo počinio Ibrahim Čiftči, a to je i naše duboko uverenje, mi moramo da se povinujemo odluci Generalne skupštine krivične komore vojnog vrhovnog apelacionog suda i stoga da smatramo branjenika ne krivim. [sada je valjda jasnije zašto mi je toliko draga ona Gručova: Military justice is to justice as military music is to music]

Da je kojim slučajem istraga Doana Oza dobila krila i da on nije ubijen Turska bi bila prva zemlja, čitavih 12 godina ispred svojih evropskih NATO partnera, koja bi istraživala postojanje "gladijatora". Iako je prva nagazila na to poslednja je koja se obračunava sa tim [ako su se, i koliko, ostale članice NATO-a uopše obračunale]. Još 1974. tadašnji premijer Bulent Edževit je obznanio postojanje tajnih (para)vojnih struktura i tražio njihovo raspuštanje, što je naišlo na gluve uši armije. Neverovatnom koincidencijom istražni sudija slučaja Ergenekon, Zekerija, se takođe preziva Oz [Öz], međutim Doan i Zekerija nisu u rodbinskoj vezi.

No, vratimo se puču. Svako ovde će priznati da je prestanak tog uličnog nasilja, posle vojnog puča, bio kao da ga je neko isključio "na dugme". Sada je jasno da je psima podviknuto "aport!" Međutim, ideja sukoba "levice" i desnice je pri tome nepovratno potrošena [retkima, ali je bilo i takvih, je bila neubedljiva u startu].

No problemo! Trebalo je samo pogledati istočnog suseda i naći inspiraciju za dalju politiku divide et impera. Ustav koji je napisala vojna hunta u toku vanrednog stanja i koji je usvojen nakon (treba li reći free&fair) referendumduma 1982. ne samo da je obezbedio pozornicu za nova strašila (može množina) upravo pritiskajući još jače određene segmente društva [Kurde i religiozne, pa čak i samo tradicionalne], nego je izvor većine današnjih problema sa kojom se Turska suočava [genezu problema marama na univerzitetima sam detaljno obradio ovde].

Nije čudo što EU zahteva ako ne promenu, a ono ozbiljno amendiranje tog dokumenta. Ujedno gledanje ko je za, a ko protiv je najjednostavniji lakmus test za utvrđivanje ko je progresivan, a ko nazadan u ovoj zemlji. Ovde nije neobično da oni koji sebe nazivaju "progresivnim" bacaju klipove u točkove, pre svega demokratizacije i civilinizacije društva.

Političke (ne)prilike pre postmodernog puča

Na parlamentarnim izborima 1995. najviše glasova [20%] dobija Refah partija, predvođena Nedžmetinom Erbakanom. Refah partija [Wellfare party, ne znam adekvatnu reč na srpskom, u ovom kontekstu, s obzirom da wellfare ima dijapazon značenja sve od blagostanja do društvene pomoći], elem, ova partija kojoj je uspešno prilepljena etiketa "islamistička" je nastala na olupinama dve, pajz sad, nacionalističke konzervativne partije: Milli Nizam Paartisi [Partija nacionalnog pokreta] i Milli Selamet Partisi [Partija nacionalnog spasa]. Ta etiketa nije bila potpuno neutemeljena. Naime, Erbakan je koketirao sa islamizmom, a njegova oštra anti-zapadnjačka, anti-EU retorika je samo učvršćivala tu etiketu. Namerno korišćenje arhaičnog [arapskog] jezika [npr. šaria ̶ zakon na arapskom] je sasvim sigurno izazivala žmarce u kičmama "sekularista", da ne govorimo o Zapadu. No, u osnovi Erbakan je [bio i ostao] konzervativni nacionalista, izolacionista i anti-zapadnjak, ali to ga još ne čini fundamentalnim islamistom, kakvim je bio prikazivan u to doba. Njegove izjave poput: "Evropa nas nikad neće pustiti u svoju kuću, ona samo hoće da nas veže poput kera ispred vrata," snažno rezonira i dan-danas across the board u najrazličitijim segmentima društva.

Posle dosta natezanja, juna 1996, Erbakan formira koalicionu vladu sa ex-premijerkom [1993. ̶ 1996.] Tansu Čiler i njenom DYP [Doğru Yol Partisi ̶ Partija ispravnog puta]. Koalicioni dogovor, čiji detalji nikad nisu obnarodovani, je bio da Erbakan bude premijer jedno određeno vreme [taj detalj ̶ koliko dugo ̶ nije obnarodovan] da bi posle prepustio fotelju Tansu.

Tansu Čiler je 1993. pobedila na parlamentarnim izborima zahvaljujući izuzetno populističkoj kampanji koja se sastojala od zveckanja sa dva ključa ispred nosa nacije ̶ svako će za vreme njenog mandata steći dva ključa ̶ jedan od kuće i jedan od kola. Kao premijerka se nije mnogo mešala u svoj posao i šta više vrlo ponosno je prepustila generalima rešavanje situacije na jugoistoku zemlje. Njen "šarm" je svakako pomogao da generali dobiju nove igračke [pri pominjanju dvosatnog sastanka iza zatvorenih vrata sa predsednikom SAD Klintonom u Beloj kući svako će vas ovde gledati pogledom koji hoće nešto implicirati].

Od pomenutog sastanka pa sve do 1999. Turska je bila najveći kupac američkog oružja i istovremeno primalac najveće američke vojne pomoći [izuzev Izraela, naravno]. Istovremeno to je period kada je vojno "rešenje" pitanja jugoistoka [tada nije bilo govora o tome da se to nazove kurdsko pitanje] dovelo do najviše žrtava, ukljućujući 3000 do temelja sprženih sela i tri miliona interno raseljenih lica. Ubrzo posle njenog dolaska na vlast njen suprug dobio nadimak 5%, a američka vlada je informaciju o njenom [eventualnom] američkom državljanstvu klasifikovala kao tajnu. Na izborima 1995. njena partija je bila treća, posle Erbakanove Refah partije i Mesut Jilmazove Anavatan partije [Anavatan ̶ kako se kaže "otadžbina" ali kada je majka u pitanju?].

***

Kako puč, pa i postmoderni, mora imati neki povod situaciju u zemlji nije loše začiniti nekim teatrom/cirkusom. Odjedanput su se na ulicama gradova niotkud stvorile dugokose i dugobrade spodobe obučene u crne odore, turbane i vrećaste pantalone sa crnim štapovima ili skiptarima. Sve vitlajući tim štapovima spodobe su vređale od njih bogu manje posvećen narod i pravili incidente gde god su stigli.

Radilo se o predstavnicima sekte osnovane samo deset godina ranije [dakle 1985.] u Erzindžanu, Adžz-i mendi [Acz-i-mendi]. Nepotrebno reći, oni su nestali baš kako su se i pojavili onog trenutka kad je vlada oborena [baš kao što je to bio slučaj sa nasiljem 1980.]. Danas se, mnogi novinari, koji su učestvovali u medijskom napumpavanju incidenata, češu gde ih ne svrbi i pitaju se kako su mogli biti tako naivni. U svakom slučaju, ova sekta je poslužila za dizanje tenzije i "obrazloženje" za potrebu za mekim pučem "zbog nesposobnosti vlade da se obračuna sa reakcionarnim elementima u društvu."

***

Međutim, jedna druga tenzija je sasvim sigurno bila mnogo veća pretnja poretku od ovog teatra. Slučaj Susurluk je zaista potresao tursku javnost, a zahtevi za punom istragom su bili više nego očigledni u turskim gradovima ̶ milioni građana su svake večeri u 21:00 isključivali svetlo u svojim stanovima u znak protesta zbog nerasvetljavanja tog događaja.

Trećeg novembra 1996. kod mesta Susurluk [severozapad azijskog dela Turske između Burse i Balikesira] se desila saobraćajna nesreća istog tipa kao, u nas čuvena, "ibarska magistrala", Mercedes se zabio u kamion. Troje ljudi, pretpostavlja se, gine na licu mesta, jedan preživljava. Kažem "pretpostavlja se" zato što postoje sumnje da je death squod zadužen za eliminaciju "dovršio posao" lomljenjem vratova teško povređenim, ali ipak preživelim putnicima. No, to je nebitan detalj.

Ekipa koja se vozila u Mercedesu je bila u najmanju ruku čudnog sastava, poginuli su:
Husein Kodžada [Hüseyin Kocadağ], bivši zamenik šefa policije Istanbula i bivši šef odeljenja za specijalne operacije, a u momentu smrti šef policijske akademije.
Abdulah Čatli  [Abdullah Çatlı], osuđivani trgovac narkoticima, plaćeni [državni] ubica sa interpolovom poternicom na vratu. Za Čatlija se osnovano sumnja da je 1979. pomogao Mehmetu Aliju Aâdži [Mehmet Ali Ağca] da ubije novinara Abdija Ipekčija [Abdi İpekçi] i da kasnije, iste godine, pobegne iz high security vojnog zatvora [Ali Aâdža je svetsku "slavu" stekao neuspelim atentatom na papa Vojtilu, a prošle godine je pušten, nakon što je odslužio kaznu za ubistvo pomenutog novinara]. Čatli je bio istaknuti član Sivih vukova.
Gondža Us  [Gonca Us], devojka Abdulaha Čatlija, bivša mis nečega, koja je, po svemu sudeći, uz momka izučila zanat plaćenog ubice i bavila se istim.

Jedini preživeli je Sedat Budžak  [Sedat Bucak], kurdski šeik i poslanik parlamenta iz Šanliurfe sa liste Tansu Čilerove partije. Šeik možda bolje zvuči od war lord-a, a Mr Budžak je bio i to. Naime, kao vođa plemena [ako više volite klana] Budžak, Sedat je bio na čelu 20.000 naoružanih takozvanih seoskih gardista, paramilitiraca koje je država plaćala da se bore protiv kurdske PPK gerile.

Ah da, preživeo je i tadašnji ministar unutrašnjih poslova Mehmet Aâr [Mehmet Ağar], koji je ["čudom" ili zbog dobre obaveštenosti] odustao od puta sa ovom ekipom. Mr Aâra slučaj Susurluk prati do dana današnjeg i na svaki način izbegava pojavljivanje pred sudom. Jedna njegova izjava može dati neku ideju o celom sistemu je: "Ako izvučete jednu ciglu iz zida cela konstrukcija će pasti."

Naravno, jedan ovakav događaj podiže više od obrve u bilo kom društvu, a kakofonija koja je usledila sa vrha nije baš delovala umirujuće. Dok je Erbakan govorio da nema mesta plaćenim ubicama i krimosima u državnom sistemu normalnih zemalja, Čilerova je veličala lik i delo Abdulaha Čatlija i njegov doprinos "očuvanju" države. U isto vreme predsednik republike, Sulejman Demirel, je obećavao istragu tipa "prevrtanja neba i zemlje" koja će "sve otkriti". Onda je došao 28. februar [1997.] armija je napisala memorandum i provozala tenkove Ankarom.

Za razliku od ne-postmodernih i.e. običnih pučeva, vojska nije zvanično preuzela vlast niti je raspustila parlament. Šta više, Erbakan je vršio dužnost premijera do juna, dok se zakulisnim igrama odlučivalo ko će ga naslediti. Umesto očekivane Čilerove, kojoj je Erbakan hteo prepustiti fotelju davši joj 270 glasova svojih parlamentaraca, predsednik Demirel je mandat ponudio Mesutu Jilmazu [pomenutom lideru pomenute Anavatan partije], a kooperativnošću Čilerove i njenih poslanika Jilmaz je izglasan je za novog premijera.

Armija je preduzela što bi rekli crack down na urbane praktikujuće muslimane. Velikoj većini jedini greh je bio što su praktikujući i što su glasali za Erbakana & comp. No, i to je bila vrsta side-show-a. Glavne stvari su se dešavale u i oko nefunkcionalne vlade.

Posledice

Kao što je puč 12. septembra [1980.] poslužio pučistima da skroje ustav po sopstvenoj meri, tako je puč 28. februara [1997.] poslužio da se prigrabi još vlasti i mehanizama za kontrolu populacije koji nisu bili pokriveni tim ustavom. Pre malo više od mesec dana sam izvestio o stavljanju tajnih protokola poznatih pod imenom EMASYA van snage. Ti protokoli, koji su omogućavali vojsci da, bez civilne kontrole, skuplja obaveštajne podatke o građanima koje proceni kao unutrašnje neprijatelje, takođe su davali mogućnost vojsci da u delovima zemlje uvodi ograničenja sloboda i stroža pravila nego što bi bila uvođenjem vanrednog stanja, su bili direkna posledica puča 28. februara. Međutim, EMASYA protokoli su samo jedan od 18 zakonskih akata/promena koje je kooperativni Erbakan bio primoran da preduzme od kraja februara do juna. Ako ćemo da budemo baš jako precizni EMASYA protokole je potpisao ministar unutrašnjih poslova vlade Mesuta Jilmaza u julu te godine. No, tek njegova kooperativnost nije pod pitanjem. Anegdota, tačna ili ne - ne znam, kaže da su mu generali rekli "evo doneli smo ti vlast na zlatnoj tacni." Kažem, ne znam da li je to tačno ili spada u legendu, ali izjava generala Huseina Kivrikolua [Hüseyin Kıvrıkoğlu], da će 28. februar trajati 1000 godina, je dobro dokumentovana.

Jako mnogo onoga što se dešava danas u Turskoj je uzrokovano naporima društva da skrati taj rok trajanja.

********************************************

Beleške na margini

Pričajući svojevremeno sa prijateljem, koji od turskog iskustva ima samo dvonedeljni turistički boravak, o knjizi Sneg Orhana Pamuka, sam ukapirao kako je lako "promašiti" čitanje tog romana. Naime, kaže mi I da mu je sve ono sa "teatarskim pučem" pajtonovski, too much, totalno burleskno... Hmmm... Kako mu objasniti da taj efekat nije bio mišljen? Da je to veoma precizna metafora... ma jok... metafora nije odgovarajuća reć, ali u nedostatku bolje neka bude metafora kojom se opisuje stvarnost ove zemlje [na stranu to što je takav događaj sasvim moguć]. Stvarnost u kojoj je ponekad jako teško prozreti teatar ̶ u kome su učesnici, često potpuno nesvesni konaca koji ih vode, samo marionete u lutkarskom pozorištu.

*****

Kad sam već kod knjiga. Mnoge privatne biblioteke su stradale tokom pučeva i vanrednih stanja. Recimo, tokom puča 1971. svaka štampana stvar koja je mirisala na "levo" na polici kućne biblioteke mogla se pretvoritu u ozbiljan problem za vlasnike police prilikom redovnih pretresa. Da bi izbegli neprijatnosti ljudi su spaljivali knjige, najčešće u kadama, a oni koji su imali bojlere na loženje su bili srećni. Kako su polupismeni vojnici i narednici određivali šta je no-no literatura?
̶  Ha, mislite da ćete nas prevariti ovim 'La' ispred 'Rusa'? ̶ reklo bi uniformisano lice zblanutim  ukućanima uzimajući tom Larousse enciklopedije sa police, ̶  neće vam uspeti!

Na žalost, to nije replika iz neke komedije sa nekim turskim Čvorovićem kao glavnim likom, ali život je najčešće kreativniji od umetnika.

*****

Dvadesetsedmog aprila 2007. vojska je pokušala da napravi tzv. web puč. Na web strani generalštaba je osvanulo saopštenje po pretnjama veoma slično memorandumu 28. februara. Za razliku od Erbakanove, ova vlada nije uzmakla nego je raspisala prevremene izbore za kraj jula. Na tim izborima je dobila 47% glasova, 10% više nego na izborima koji su je doveli na vlast novembra 2002.

*****

Poučen ranijim iskustvom prilikom preštampavanja (starih) tekstova, samo da podsetim da je ovo prošlogodišnji tekst.