Porodjaj

Blizi se dan kada treba da se rodim. Jos malo i bice tacno vreme da pocnem da zivim pravim zivotom. U prethodnih devet meseci sam bio tek neka mala sitnica koja se koprca oko sebe trazeci razlog i smisao zasto i kuda plovim. Naslucujem svetlo na kraju tunela.

Poput svakog embriona razvijao sam se u fazama, i nisam nazadovao ni u jednom koraku. Bilo je uspona i padova ali svaki sledeci put sam ustao brze i udahnuo jos dublje. Malezija je moja okolina sada, ali osecam da se polako oslobadjam bremena stranca i pocinjem da se spremam za svet koji me ceka nakon presecanja pupcane vrpce. Kao i svaka beba kada dodje na svet ima gde da bude, i nekoga da pazi na nju, tako i ja imam ljude koji me paze i mesto gde cu se skuciti barem dok ne prohodam sigurnim koracima od sedam milja, dovoljno stabilnim da mogu odluciti u kom pravcu da koracam dalje.

Te cudne okolnosti koje me prate od prvog dana mog zacaurenog zivota u Maleziji su i dalje sa mnom. Prate me u stopu i ne mogu a da ne primetim da su tu poput senke koja prati Petra Pana. Uvek su tu, nekada se otudje, ali na kraju dana znam da ce me ujutro sacekati i krenuti sa mnom u novu avanturu. U poslednje vreme sam u drustvu stranaca i indijaca i prija mi malo da promenim moje standardno kinesko okruzenje. Otkrio sam jedan bar koji drzi belac ozenjen lokalnom kineskinjom. Bar je potpuno drugaciji od svih ovdasnjih, prepun stranaca ali najvise i indijaca. Upoznao sam neke ljude na visokim polozajima, bio na otvaranju najsavremenije klinike na najpoznatijem mestu na Penangu, ostvario prve samostalne poslovne kontakte, a sve vreme uzivajuci i ne razmisljajuci dalje od sutrasnjeg dana. Kada je um opusten misli su zahvalne a telo uziva jer je napetost ostala zakljucana.

I novi stan je potpuno spreman za mene. Kao iz snova, sa dve sobe, dnevnom sobom koja je spojena preko bara sa kuhinjom, i terasa kojoj staklena klizna vrata od poda do plafona otvaraju pogled na carobno radjanje sunca iznad pucine uvek mirnog mora. A par koraka nizbrdo najdivnija plaza na ostrvu koju nadgleda indijski bar prekriven trskom koja sapuce pesmu na vecernjem povetarcu. Pesmu koju sapuce vec godinama, lokalcima tako poznatu a strancima tako nestvarnu. Peva o kcerci vlasnika bara koja je u ono nesrecno vreme cunamija bila na plazi kada ju je talas odneo ali za divno cudo nakon par sati vratio tacno ocu u narucje. Plemenite i divne stvari me ovde okruzuju. Vredelo je okretati se oko sebe skoro devet meseci, jer priroda na kraju sve sredi da bude po njenom. Valjda je osetila da je vreme da ugledam svet novim ocima i udahnem svez jutarnji vazduh sa terase punim plucima. Mozda je osetila i da sam emotivno spreman da se rodim. Jer, kada je covek usamljen postaje najveci emotivac, a kada je okruzen bliskim ljudima naglo zahladni. Nikad nista ne treba uzimati zdravo za gotovo jer nikad se ne zna kada ta sigurnost moze da se istrgne pod nogama. Moje noge sada stabilno koracaju ka novoj stvarnosti nakon pocetnog magnovenja.

Ja sam spreman za rodjenje, oci se polako otvaraju, pluca spremaju za najvazniji udah do sada, a prsti na rukama se razvijaju da prigrabe sve mogucnosti koje se motaju oko mene. Sa pozitivnom idejom o novom zivotu sigurno plivam ka svetlu koje je svakog dana sve jace i blize.

Dalibor Kokic
Snimci