OSMI MART - LICEMERJE MUŠKARACA

Automobili su se u talasima parkirali nepropisno na ulasku u kružni tok, a zajapureni „uzorni muževi“ u odelima „za svadbe i svečane prilike“ utrčavali su u obližnju cvećaru da izaberu nešto za svoju dragu.

„Šta biste uzeli?“

„Pa cveće.“

„Koje cveće voli dama? Imamo prekrasne gladiole...“

„Ma nešto za 500-600 dinara, ali da deluje bogato.“

Pade mi na pamet da ogromna većina nas veruje da samo jedan dan u godini treba posvetiti svojim suprugama, sestrama i koleginicama i to smatra gestom dobre volje i plemenitosti. Nešto kao metalni novac koji damo Cigančetu kad nam opere prozore dok čekamo zeleno svetlo.

Ima jedan kafić u Nišu koji nekima od nas dođe kao kolektivna dnevna soba. Slučajno ili ne, zove se „Nest“, što na engleskom znači gnezdo. Godinama dolazi ista ekipa „ozbiljnih igrača“. Što reče naš poznati arhitekta objašnjavajući fiziologiju kafića dami pridošloj iz Beograda: „Samo što ne koristimo istu četkicu za zube.“

Danas nikog od poznatih nije bilo, pa sam se uz kratki espreso s mlekom zabavljao gledajući neprolaznu uvertiru za rečenicu „Ženo, srećan ti Osmi mart, šta ima za ručak?“ Automobili su se u talasima parkirali nepropisno na ulasku u kružni tok, a zajapureni „uzorni muževi“ u odelima „za svadbe i svečane prilike“ utrčavali su u obližnju cvećaru da izaberu nešto za svoju dragu.

„Šta biste uzeli?“

„Pa cveće.“

„Koje cveće voli dama? Imamo prekrasne gladiole...“

„Ma nešto za 500-600 dinara, ali da deluje bogato.“

Pade mi na pamet da ogromna većina nas veruje da samo jedan dan u godini treba posvetiti svojim suprugama, sestrama i koleginicama i to smatra gestom dobre volje i plemenitosti. Nešto kao metalni novac koji damo Cigančetu kad nam opere prozore dok čekamo zeleno svetlo.

Rodna diskriminacija je toliko uzela maha da smo isprogramirani da je ni ne vidimo. U oglasu za posao uvek stoji direktor u muškom rodu, a čistačica i prodavačica u ženskom. Tu su rukovodilac, blagajnik, šef s jedne i spremačica, kuvarica, radnica s druge strane.

Uzgred, ja čak ni ne umem da izgovorim rukovoditeljka, rukovodilja ili kako li se kaže. Osim što su određena radna mesta dizajnirana mahom za muškarce, a ženama šta god preostane, postoji i neka vrsta toplog zeca kroz koji prolaze mnoge mlađe žene.

Poslodavci ih često pitaju da li su udate, da li planiraju decu ili da nisu, ne daj bože, trudne i svako „da“ na ovakva pitanja ih debelo udaljava od željenog posla, za koji su kvalifikovane.

Ako i prođu profajlera koji pronalazi profil „saradnica“ kakav odgovara firmi, sledi potpisivanje „nezvaničnog“ dokumenta u kome se obavezuju da u narednih pet, 10 ili 40 godina neće rađati. Domišljati poslodavci za svaki slučaj potpisuju ugovor s novom, ženskom radnom snagom samo na nekoliko meseci i ako se desi da se „čudno“ ugoji, biva izbačena kao kufer na tržište rada s oznakom „nezaposlena jer je zatrudnela“. Ovaj vid šikaniranja je težak za dokazivanje jer se dame boje da ne izgube posao ako slučajno neko posumnja da su obelodanili mračnu preambulu zaposlenja.

Da ne spominjem onaj debilni serijal „Menjam ženu“ ili kako li se zove gde se vidi da ogroman deo muške populacije ženu doživljava kao uređaj koji čisti, pere, pegla, kuva, donosi rakiju... A zauzvrat „moj Miloje me po nekad izmlati, ali ja znam da me on voli. A i kako da me ne izmlati kad mi ručak bude slan ili ako mu otpadne dugme s košulje.“

Mislim da kao proevropski zakamuflirana turska kasaba nismo spremni da slavimo dan ravnopravnosti žena jer nema šta da se slavi. Dokle god mora zakonom da se uredi da svaka stranka i svaka odbornička grupa u parlamentu mora da ima određen procenat dama, mi Srbi nismo u glavama prelomili da naše „fabrike za decu“ imaju ista prava kao mi... što kupujemo cveće samo za Osmi mart.

Pre će vozači iz provincije da nauče da zaobikaljaju u kružnom toku nego što će da se pojave obrisi ravnopravnosti u našim glavama.