In memoriam

SMRT

/ 18.03.2011. u 00:12

Komentari: 96
Čitanost: 11066
/
Preporuke: 3960
/

Vitez,%20smrt%20i%20djavo.jpg

...zato što je smrt u pravom smislu reči sveopšti i nepobitni događaj: jedino u što smo odista sigurni - iako ne znamo dan i čas, zašto i kako - jeste da moramo umreti. U tom pogledu, smrt izgleda radikalnija od života.

Nije li značajno to što u Francuskoj postoji Institut za život ali još ne Institut za smrt? Treba se setiti upozorenja koje je dala Gospođa de Sevinje u svom pismu od 23. Februara 1698: Kakvo je naše slepilo kada, neprekidno stremeći napred i više mrtvi nego živi, čekamo poslednji uzdah da bismo iskusili osećanja koje bi trebalo i sama pomisao na smrt da u nama izazove u svakom trenutku života.

Louis - Vincent Thomas, Anthropologie de la mort

Svojevremeno sam, još kao klinac koji je ofucavao sopstvenu glavu, zapisao: Rođenjem, smrt u nasleđe dobijamo. Ništa novo nisam izmislio ali sam bio ponosan na sebe i svoje shvatanje jedne od suština (neminovne) života.

U PUTOVANjU IZ MINHENA U ĐENOVU (1828 godine) u glavi XXXIV Hajne piše: Ali još gore no ovo osećanje večitog umiranja, pustog uništenja koje nam zjapi u susret, obuzima nas misao da čak i ne umiremo kao originali, nego kao kopije davno izumrlih ljudi, jednakih s nama po duhu i telu i da će se i posle nas opet roditi ljudi koji će izgledati, osećati i misliti kao i mi i koje će smrt tako isto umištiti.

Nestanak je spona koja nas spaja s onim što smo bili, pa samim tim i s onim što ćemo biti. S večnim prostorom zagrobnog života kojim se u nedogled prostire neugasla ljudska duša. Univerzalna ljudska supstanca, napisala je Dušica Potić u članku IMPERIJA MESA, povodom objavljivanja knjige Adama Džonsona PARAZITI POPUT NAS u Kulturnom dodatku POLITIKE, subota 13.avgust 2005.

U HILJADU I JEDNOJ NOĆI u priči Basnoslovna povest o tučanom gradu (343 noć) Emir Musa gorko kaže: O ti tajno rođenja i smrti! Zašto nam se i roditi kad mremo?Zašto nam i živeti-kad smrt donosi zaborav životu? Ili nešto pitomije iz iste knjige (423 noć):......sve dok im ne dođe Ništiteljka svih naslada,Razdvajačica svih društava i prijatelja, Zulumćarka i Pljačkašica i zamkova i čatrlja, Neimarka grobnica i Snabdevačica svih grobalja.

Citiram samog sebe iz jednog od prethodnih tekstova, uklapa se i nije na odmet.

L.V. Thomas citira Buffon-a iz njegove Prirodne istorije: Smrt, ta tako oštra i užasavajuća promena režima u suštini je samo poslednji stupanj jednog prethodnog stanja.

U pismu Pruskom kralju D'Alambert kaže: Smrt je sinko dobra za sve ljude; ona je noć ovog nemirnog dana koji nazivaju životom.

Sokratova beseda o smrti:

Jer bojati se smrti, ljudi, nije drugo nego misliti da si mudar a nisi. To znači misliti da znaš ono što ne znaš. Ta niko ne zna da li nije smrt upravo najveće od svih dobara za čoveka a opet se boje, kao da sigurno znaju da je najveće zlo. I zar to nije neznanje i to ono najviše prekora vredno, kad neko misli da zna ono što ne zna? A ja, ljudi, baš u tome i time razlikujem od većine ljudi, pa ako bih zaista rekao da sam u čemu mudriji nego drugi, rekao bih da sam u tome što, kako ne znam ništa o prilikama u Hadu i ne mislim da šta znam ... Dakle, namesto onoga zla za koje znam da je zlo, nikad se neću bojati i kloniti onoga o čemu ne znam nije li baš dobro ... Vremeje, sudije, da ja pođem u smrt a vi u život. A ko od nas ide boljoj sudbini, to niko ne zna.

Materijalista Epikur reče: Jer dok postojimo mi, nema smrti, a kad dođe smrt, tada više nema nas.

Hegel je bio stava da je: Smrt najviša opštost do koje pojedinac može da dopre.

Ne mogu a da ne pomenem mog antiljubimca Sv. Avgustina koji je zagadio hriščanstvo a time i ceo svet do dana današnjeg, tumačeći smrt kao kaznu zbog praroditeljskog greha!

Opičeni, Ja Bosiljak sadim, meni Fridrih Niče, smatra da sam akt umiranja nije uopšte toliko važan koliko mu to filozofija i teologija pripisuju i tvrdi da: Ne postoji banalnija stvar od smrti.

Smrt je svud oko nas. Individualne, pojedinačne smrti, iznenadne masovne smrti kao u žalosnom i tužnom Japanu. Premda svaki pojedinac, čak i ako umire sa drugima, umire svojom vlastitom smrću, piše L.V. Thomas.

Svojom vlastitom smrću u nedelju i ponedeljak su mi umrla dva druga, kolege. Obojica će biti kremirani. Jedan urna će otići na obalu Jadrana da počiva uz roditelje u uzanoj senci tamnozelenih kiparisa, mirise ruzmarina i lavande a drugu ćemo uzidati u jednu od za to predviđenih niša na Novom Groblju.

Odnos prema smrti je posebna priča. Jednom sam kao mali dobio ćušku zbog pitanja: A zašto svi plaču kad je ona otišla u Raj? Istom mi padoše na pamet fotografije, u ateljeu su u nekoj od fijoka, koje prikazuju ritualno komadanje umrlog nekom vrstom mačete, na visokoj litici u Nepalu ili Laosu, ne mogu tačno da se setim. Komadi tela se ostave pticama i zverima da ih pojedu. To je već Samsara, večiti tok kretanja. Svaka religija ali i svaki narod ima svoje rituale kad je smrt u pitanju. Nije lako ali mislim da bismo morali da život živimo paralelno sa smrću. Čak da joj se rugamo. Romi nekad zvani Cigani, da li im je to ostalo u genima iz prapostojbine, smejući se izgovaraju smrti u lice: Op trta, ide smrta.

postavite na |

Komentari (96)

Sakrij replike | Pošaljite komentar

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

mirelarado 00:19 18.03.2011

:(

За твоја два пријатеља, Микеле.

(О смрти не могу... знаш то и ти.)

mikele9 00:27 18.03.2011

Re: :(

За твоја два пријатеља, Микеле.
(О смрти не могу... знаш то и ти.)

Hvala ti draga, znam itekako dobro

Ja morao da mi srce ne bi prepuklo, ne mogu da se smirim, sve mislim da će mi ovo pomoći

mirelarado 00:32 18.03.2011

Re: :(

sve mislim da će mi ovo pomoći

И хоће. Сећање је једини лек против смрти који нам је дат.

margos 01:13 18.03.2011

Re: :(

Dođoh i ja da malo odćutim sa vama... :(

......

Nekako se uvek tešim da su na nekom dobrom mestu, svi zajedno, ti nama dragi ljudi, i da nas blagonaklono gledaju ozgo, kao dečicu koja se još uvek brigaju oko mnogih gluposti.
I uvek pomislim kako ja sad imam, gore, malo više anđela da rade za moje dobro.

mikele9 01:58 18.03.2011

Re: :(

И хоће. Сећање је једини лек против смрти који нам је дат.

Zato ja i napisah onomad: Sećanje kostur naših života

mikele9 02:05 18.03.2011

Re: :(

Dođoh i ja da malo odćutim sa vama... :(

......

Nekako se uvek tešim da su na nekom dobrom mestu, svi zajedno, ti nama dragi ljudi, i da nas blagonaklono gledaju ozgo, kao dečicu koja se još uvek brigaju oko mnogih gluposti.
I uvek pomislim kako ja sad imam, gore, malo više anđela da rade za moje dobro.

U svoj ovoj mojoj pisaniji, antropolozima, Sokratu, Ničeu...jedva rečenica, dve, nisu mogle da promaknu. Nikad više nećemo pričati, popiti, sretati se i družiti, smrt je ipak gubitak za nas koji ostajemo da živimo!

margos 02:32 18.03.2011

Re: :(

smrt je ipak gubitak za nas koji ostajemo da živimo!

O tom gubitku često mislim kao o čistom egoizmu. Možda sam u pravu, a možda fulam... tko zna?

mikele9 11:17 18.03.2011

Re: :(

O tom gubitku često mislim kao o čistom egoizmu. Možda sam u pravu, a možda fulam... tko zna?

Ponekad može biti neka vrsta egoizma ali najčešće nestanak dragog bića ostavlja u nama prazninu koju mi sećanjima pokušavamo da nadomestimo.

razmisljam 00:41 18.03.2011

Мирно огледало воде

Помоћи ти не могу, јер речи не помажу.
Нудим разумевање.
Саосећање.
Тишину.
Мир.
Огледало.
И немам одговор ни на једно питање.
Нарочито не на она која почињу са зашто.
Зато умем да будем ту.
Понекад.
Ако неком затреба.
Тек тако.

mikele9 02:07 18.03.2011

Re: Мирно огледало воде

Зато умем да будем ту.
Понекад.
Ако неком затреба.
Тек тако.

Hvala ti zbog toga draga Razmišljalice

kick68 00:43 18.03.2011

Cula sam da kazu:

To je tako normalno...

Umesto reci utehe samo da kazem da ne verujem da dusa umire.
Pozdrav

mikele9 02:15 18.03.2011

Re: Cula sam da kazu:

To je tako normalno...
Umesto reci utehe samo da kazem da ne verujem da dusa umire.
Pozdrav

Normalno ili prirodno svakako jeste, sve se rađa i umire u golemom Kosmosu samo ponekad Smrt ima čudan izbor.
Ni ja ne verujem iako nisam religiozan, da duša umire, makar ono što zamišljamo pod imenom duše. Isto tako mislim da sve što su ljudi pre nas mislili, zamišljali, imali ideje...sve je to ostalo u nama, nije nestalo. To je po meni posebna vrsta energije, takođe neuništiva.

albicilla 08:48 18.03.2011

Re: Cula sam da kazu:

kick68
To je tako normalno...

Umesto reci utehe samo da kazem da ne verujem da dusa umire.
Pozdrav

preporuka za scenu - moja omiljena, posebno otkako sam tu partiju saha jednom i sam odigrao

mikele9 11:20 18.03.2011

Re: Cula sam da kazu:

preporuka za scenu - moja omiljena, posebno otkako sam tu partiju saha jednom i sam odigrao

Razumem te, i ja umalo Beketovski ne doživeh Kraj Partije.

st.jepan 20:47 18.03.2011

Re: Cula sam da kazu:

ne verujem da dusa umire

Naravno da ne umire, previše je vredna.
Priroda jeste raskošna, barokna do neukusa, pa ipak, ne i rasipna.

mikele9 21:39 18.03.2011

Re: Cula sam da kazu:

Naravno da ne umire, previše je vredna.
Priroda jeste raskošna, barokna do neukusa, pa ipak, ne i rasipna.

Samo podvlačim da se bolje vidi

kick68 01:22 19.03.2011

Re: Cula sam da kazu:

preporuka za scenu - moja omiljena, posebno otkako sam tu partiju saha jednom i sam odigrao

Razumem te, i ja umalo Beketovski ne doživeh Kraj Partije

A scena se sama nametnula cim sam videla grafiku (za mene - vitez+smrt= Bergmanov 7. pecat) i okacila sam je iako nema veze sa mojim komentarom.
Sama cinjenica da ste vas dvojica dobili partiju, ohrabruje i uliva nadu. Pobeda je ipak moguca.

To je po meni posebna vrsta energije, takođe neuništiva.

Naravno da ne umire, previše je vredna.

Pre bih se slozila sa ovim sto kaze Mikele - energija je to neunistiva, koja pokrece ove oklope koje nosimo. Svako ima svoju, dobru ili losu, vrednu, manje vrednu ili crnu? ko zna...

fantomatsicna 00:46 18.03.2011

Smrt je

Nazalost deo zivota..mada zavrsni.Steta sto je pricanje o smrti jos veliki tabu.Izjavljujem ti saucesce zbog tvojih prijatelja i znas i sam da tu nema reci utehe..to je proces kome treba vreme.

mikele9 02:21 18.03.2011

Re: Smrt je

Nazalost deo zivota..mada zavrsni.Steta sto je pricanje o smrti jos veliki tabu.Izjavljujem ti saucesce zbog tvojih prijatelja i znas i sam da tu nema reci utehe..to je proces kome treba vreme.

Evo ja pokušavam da razbijem taj oveštali tabu.
Majci mog druga koja me zove sine i tako me tretira skoro 50 godina, ljubeći je, rekao sam: Reči su ništavne da bi mogle iskazati tugu koju osećam ne samo zbog njegove smrti nego i zbog tebe koja moraš da nastaviš da živiš s tim.

milisav68 11:02 18.03.2011

Re: Smrt je

Meni je majka pričala, da su se naši stariji molili za laku smrt (ako tako nešto postoji), i da se ona moli za isto.
Ovih dana je bilo 5 godina kako je umrla, u snu, dok je spavala.

mikele9 11:25 18.03.2011

Re: Smrt je

Meni je majka pričala, da su se naši stariji molili za laku smrt (ako tako nešto postoji), i da se ona moli za isto.
Ovih dana je bilo 5 godina kako je umrla, u snu, dok je spavala.

Na to je mislila tvoja majka i naši stariji, umreti u snu, ne bolovati dugo, ne mučiti se, ne mučiti bližnje...

margos 12:01 18.03.2011

Re: Smrt je

Idi bre, Milisave... :(

aleksanadar 01:15 18.03.2011

Ignoramus et ignorabimus

Не знамо, нити ћемо знати.

Тешко је мислити о смрти, као и о празнини или о Ништа, о бескрајном црнилу које зјапи и о којем не знамо ништа.

Религиозни имају ту предност над онима неверујућима: за њих је Смрт део поретка света, Божија промисао.

Дански краљевић слика је људске разапетости између овог и оног света:

To be, or not to be, — that is the question: —
Whether 'tis nobler in the mind to suffer
The slings and arrows of outrageous fortune,
Or to take arms against a sea of troubles,
And by opposing end them? — To die, to sleep, —
No more; and by a sleep to say we end
The heart-ache, and the thousand natural shocks
That flesh is heir to, — 'tis a consummation
Devoutly to be wish'd. To die, to sleep; —
To sleep, perchance to dream: — ay, there's the rub;
For in that sleep of death what dreams may come...

...да, ту је чвор.
Јер, у том сну, какви би снови могли бити?

Упамтио сам и једну другу слику.
У првој од Хемингвејевих прича "о Нику", дечак се, по први пут у свом младом животу, сусреће са смрћу. Врећајући се чамцем преко језера, дечак спушта руку у воду.

Мислио је да никада неће умрети.

mikele9 11:53 18.03.2011

Re: Ignoramus et ignorabimus

Не знамо, нити ћемо знати.

Po prirodi ljudi (mi) su radoznali i imaginativni i bez religije volimo da zamišljamo, mislimo, predviđamo, najčešće po principu: Drugima se događa ali se to nama neće bar skoro desiti.

Мислио је да никада неће умрети.

Svi smo skloni posebno u mladim godinama da tako mislimo.

aleksanadar 13:07 18.03.2011

Re: Ignoramus et ignorabimus

Svi smo skloni posebno u mladim godinama da tako mislimo.

Живот не зна и неће да зна за смрт. А младост - то је живот.

П.С.
Ово као да је лично гроф Лав Николајевич рекао...

st.jepan 01:39 18.03.2011

*

mikele9 12:23 18.03.2011

Re: *

Gde iščeze ŠMIERČ?

st.jepan 16:16 18.03.2011

Re: *

mikele9
Gde iščeze ŠMIERČ?

Pa nije ni bila ŠMIERČ, nego ŠMJERČ.
Ovo nije bez značaja.
J je tu ubačeno namesto I, jer je kraće, te se preko njega lakše klizne od strašnog i nemilosno tvrdog Š, do još beznadnijeg Č.
Ali nebitno, kud sve ostalo, tud i šmjerč.
Ionako sve išćezava.

mikele9 18:34 18.03.2011

Re: *

Pa nije ni bila ŠMIERČ, nego ŠMJERČ.
Ovo nije bez značaja.
J je tu ubačeno namesto I, jer je kraće, te se preko njega lakše klizne od strašnog i nemilosno tvrdog Š, do još beznadnijeg Č.
Ali nebitno, kud sve ostalo, tud i šmjerč.
Ionako sve išćezava.

Naravno da nije bez značaja ali tako je brzo nestalo da nisam upamtio pravu reč!

Ne iščezava: PANTA REI!

aleksanadar 23:28 18.03.2011

Re: *

Ali nebitno, kud sve ostalo, tud i šmjerč.
Ionako sve išćezava.

А ја успео да прочитам! Упамтио сам, дакле, није нестало...

Има још једна занимљива реч, шпанскa:

NADA

st.jepan 23:56 18.03.2011

Re: *

aleksandar

Ali nebitno, kud sve ostalo, tud i šmjerč.
Ionako sve išćezava.

Има још једна занимљива реч, шпанскa:
NADA

Jel' to iz spanskih serija

, ili je mozebitno odavde?

"JAN MAJEN i moj Srem
Pariz, moji mrtvi drugovi...

...i urlicu, prah, pepeo, smrt je to.
A vicu i rusko nicevo
i spansko nada".

NADA je, dabome, nista, esperanza je NADA, a smrt muerte... (edit: btw, bice da je muerte zapravo NADA)
Cudi me da Spanci, koji su veci mracnjaci cak i od samih Poljaka, nemaju za smrt neku ubedljiviju rec.

Edit: Viva la muerte!

mikele9 10:34 19.03.2011

Re: *

Edit: Viva la muerte

!
Contradictio in adjecto!
Moram da priznam da nikad nisam bio ravnodušan spram tog usklika.

aleksanadar 16:36 20.03.2011

Re: *

mozebitno odavde?

Јесте. Из исте смо књиге читали.

aleksanadar 02:30 18.03.2011

* * *

mikele9 12:21 18.03.2011

Re: * * *

Hvala ti aleksanadare na Šopenu i Pogoreliću

Filip2412 05:23 18.03.2011

...

eli.lacrosse 06:58 18.03.2011

Re: ...

Sećam se nekog filma (koji sam gledao baš kao klinac), u kojem anđeo govori deci pokojnika da bi se, da veruju u ono što su nejmu, anđelu, govorili – radovali smrti.

(Direrova grafika kojom si započeo priču o smrti, meni u glavi, skoro uvek, "pušta" pesmu koju, evo, delim sa svima vama).

mikele9 11:59 18.03.2011

Re: ...

Filipe, Death is not the end je sasvim sigurno tačno. Samo što ne znamo gde će i u šta sve otići atomi našeg fizičkog tela. Duh kao energija odlazi u večno kosmičko skladište.

mikele9 12:31 18.03.2011

Re: ...

Einsturzende Neubauten, sumanuto dobro!!!!!

Filip2412 14:52 18.03.2011

Re: ...

mikele9
Filipe, Death is not the end je sasvim sigurno tačno. Samo što ne znamo gde će i u šta sve otići atomi našeg fizičkog tela. Duh kao energija odlazi u večno kosmičko skladište.

da, i ponekad treba zaboraviti na reci i samo slusati tisinu, malo je podugacko ali ja mnogo volim ovaj hakslijev odlomak:

There are quiet places also in the mind', he said meditatively. 'But we build bandstands and factories on them. Deliberately — to put a stop to the quietness. ... All the thoughts, all the preoccupations in my head — round and round, continually What's it for? What's it all for? To put an end to the quiet, to break it up and disperse it, to pretend at any cost that it isn't there. Ah, but it is; it is there, in spite of everything, at the back of everything. Lying awake at night — not restlessly, but serenely, waiting for sleep — the quiet re-establishes itself, piece by piece; all the broken bits ... we've been so busily dispersing all day long. It re-establishes itself, an inward quiet, like the outward quiet of grass and trees. It fills one, it grows — a crystal quiet, a growing, expanding crystal. It grows, it becomes more perfect; it is beautiful and terrifying ... For one's alone in the crystal, and there's no support from the outside, there is nothing external and important, nothing external and trivial to pull oneself up by or stand on ... There is nothing to laugh at or feel enthusiast about. But the quiet grows and grows. Beautifully and unbearably. And at last you are conscious of something approaching; it is almost a faint sound of footsteps. Something inexpressively lovely and wonderful advances through the crystal, nearer, nearer...

mikele9 18:38 18.03.2011

Re: ...

But the quiet grows and grows. Beautifully and unbearably.

Filip2412 20:17 18.03.2011

Re: ...

mikele9
But the quiet grows and grows. Beautifully and unbearably.

After silence, that which comes nearest to expressing the inexpressible is music.

mikele9 21:43 18.03.2011

Re: ...

After silence, that which comes nearest to expressing the inexpressible is music.

Or painting

st.jepan 23:23 18.03.2011

Re: ...

Or painting

Oh, ne preterujmo

Filip2412 23:44 18.03.2011

Re: ...

st.jepan
Or painting

Oh, ne preterujmo

moze moze painting, cak odlicno ide uz silence

priroda je painter, pogledaj oblake, zivotinje, ljude, koru od drveta...

mikele9 00:00 19.03.2011

Re: ...

moze moze painting, cak odlicno ide uz silence

priroda je painter, pogledaj oblake, zivotinje, ljude, koru od drveta...

Priroda je najbolji slikar, umetnik

Pravi umetnik, slikar nikada neće hteti da se takmiči s prirodom, on mora da svoje mentalne fantasmagorije inspirisane prirodom prenosi na platno, stvara muziku, piše knjige...

kukusigameni 08:59 18.03.2011

kraj

Jednom davno sam napisao:

Svaka se drama zavrsi i ne nastavlja se. Zato i jeste drama, a ne zivot. Rodimo se pitajuci se kako ce se zivot zavrsiti. Koja je poslednja recenica koju cemo izgovoriti? Kao da je zivot drama. A kada je kraj sasvim izvestan i kada je blizu, recenica je sve dalje i izmice nam vise nego ikada. Tezeci kraju, nismo ni svesni da smo se sa njim i rodili, da je kraj u nama ili barem tu negde, pored nas.

mikele9 12:18 18.03.2011

Re: kraj

Jednom davno sam napisao:

Svaka se drama zavrsi i ne nastavlja se. Zato i jeste drama, a ne zivot. Rodimo se pitajuci se kako ce se zivot zavrsiti. Koja je poslednja recenica koju cemo izgovoriti? Kao da je zivot drama. A kada je kraj sasvim izvestan i kada je blizu, recenica je sve dalje i izmice nam vise nego ikada. Tezeci kraju, nismo ni svesni da smo se sa njim i rodili, da je kraj u nama ili barem tu negde, pored nas.

Kad je umirao Volter, neko je doveo (nepotrebno) sveštenika koji je počeo da se moli pokraj kreveta. Volterove (poslednje) reči su bile: Sklonite mi tog brbljavca da mogu da umrem u miru!

sesili 09:12 18.03.2011

Oprosti Mikele

Pročitavši tekst, pomislih: Bože, zašto tako crna tema u lepe prolećne dane? Ali, komentari su mi otkrili razlog i podsetili me mojih umrlih. Shvatam tvoju tugu. Idućeg petka će biti 10 godina kako sam izgubila brata, a ostala je naša dobra majka u osamdesetim godinama. SVAKOG dana je molila Boga da je "uzme". Zbog toga se slažem sa tvojim mišljenjem da je, ponekad, mnogo teže onima koji ostaju. Imala sam neke traumatične životne priče - bolesti - pa kako su mi deca bila mala, razmišljala sam o smrti. Jednom prilikom sam doživela kliničku smrt i od tada, na to gledam sasvim drugačijim očima. Dugo je da o tome pišem. Žao mi je tvojih prijatelja, ali imaju ko na njih misli. Samim tim, nisu sasvim otišli. U tvom su

mikele9 12:41 18.03.2011

Re: Oprosti Mikele

Pročitavši tekst, pomislih: Bože, zašto tako crna tema u lepe prolećne dane? Ali, komentari su mi otkrili razlog i podsetili me mojih umrlih. Shvatam tvoju tugu. Idućeg petka će biti 10 godina kako sam izgubila brata, a ostala je naša dobra majka u osamdesetim godinama. SVAKOG dana je molila Boga da je "uzme". Zbog toga se slažem sa tvojim mišljenjem da je, ponekad, mnogo teže onima koji ostaju. Imala sam neke traumatične životne priče - bolesti - pa kako su mi deca bila mala, razmišljala sam o smrti. Jednom prilikom sam doživela kliničku smrt i od tada, na to gledam sasvim drugačijim očima. Dugo je da o tome pišem. Žao mi je tvojih prijatelja, ali imaju ko na njih misli. Samim tim, nisu sasvim otišli. U tvom su

Draga Sesili, smrt nije tako crna kao što ni život nije ružičast. Ovaj tekst je moj mali Purgatorijum.

doda.draskovic 10:03 18.03.2011

bas danas..

..listam umrlice u politici i komentarisem ih onako za sebe..zivi kao da ti je svaki dan poslednji, jednom ces svakako biti u pravu..banalno ali malo sale nije na odmet..zao mi je zbog smrti tvojih prijatelja, kao i zbog mnogih smrti u okruzenju..najlepse me tesi sledeci osvrt..

Jer bojati se smrti, ljudi, nije drugo nego misliti da si mudar a nisi. To znači misliti da znaš ono što ne znaš. Ta niko ne zna da li nije smrt upravo najveće od svih dobara za čoveka a opet se boje, kao da sigurno znaju da je najveće zlo. I zar to nije neznanje i to ono najviše prekora vredno, kad neko misli da zna ono što ne zna? A ja, ljudi, baš u tome i time razlikujem od većine ljudi, pa ako bih zaista rekao da sam u čemu mudriji nego drugi, rekao bih da sam u tome što, kako ne znam ništa o prilikama u Hadu i ne mislim da šta znam ... Dakle, namesto onoga zla za koje znam da je zlo, nikad se neću bojati i kloniti onoga o čemu ne znam nije li baš dobro ... Vremeje, sudije, da ja pođem u smrt a vi u život. A ko od nas ide boljoj sudbini, to niko ne zna.

mikele9 12:46 18.03.2011

Re: bas danas..

..listam umrlice u politici i komentarisem ih onako za sebe..zivi kao da ti je svaki dan poslednji, jednom ces svakako biti u pravu..banalno ali malo sale nije na odmet..zao mi je zbog smrti tvojih prijatelja, kao i zbog mnogih smrti u okruzenju..najlepse me tesi sledeci osvrt..

Kad se ujutro probudim, shvatim da sam dobila na poklon još jedan dan, govorila je moja baba. I umrla u stotoj godini!
Dobro po nas je to što je Platon bio dobar đak i vredno beležio Sokratove reči

Jelica Greganović 10:25 18.03.2011

Smrt

je prelazna bolest.
Kod nas se podsvesno veruje da se pominjanjem doziva, zato se s mesta pomeramo, da nas ne nađe na mestu s kog je čula "poziv".

mikele9 12:48 18.03.2011

Re: Smrt

je prelazna bolest.
Kod nas se podsvesno veruje da se pominjanjem doziva, zato se s mesta pomeramo, da nas ne nađe na mestu s kog je čula "poziv".

Više puta sam se pomerio s mesta, zlu ne trebalo

ljuboten 12:37 18.03.2011

Ne bojim se smrti.

„Срећни су само они који се не боје смрти“. Не би сада да тражим ко је то први написао, али то је истина која потврђује живот и смрт диљем Планете.
Био сам крајње несрећан и уплашен када ми је у септембру 1967. стигао телеграм на коме је писало: „Дођи, мајка ти је тешко болесна.“ По народном то је порука да ће можда умрети док ти стигнеш. Имао сам брзи воз из Београда за Косово Поље у 22 ч. Када сам утобусом стиго на станицу у Приштини, приметоо сам сетру моје мајке, која није имала црну мараму на глави. „Добро што си доша. Мајка ти је у болницу. Лошо је стање“, како је Косовка покушавала да се изрази Вуковим језиком који целога живота ми рођени Косовци не научимо.
У болници на кревету угледао сам мајку, за коју сви који су је знали смaтрали су је светицом. Била је народни лекар, знање наслеђено од њене нане по оцу. У селу осим што је лечила и порађала је Албанке, које у то време нису ишле код гинеколога. Била је бледа, жута од изливеног билирубима у крви, како ми је потом објашњавао лекар, јер је канцер прво напао жуч, па јетру.
Не знам сада да ли сам плакао, можда су сузе саме текле, јер имам особину налсeђену и научену да у најтежим ситуацијама останем при свести да могу да пружим помоћ коме буде потребна. Док ми лекар није рако да јој нема спаса, нисам се плашио смрти, јер када ти умире родитељ осетиш да је смрт ушла у тебе, а само од време на време са свешћу се помажеш да је погледаш ван себе.
„Носиме дома, па да пијем ону воду из Пролом бање. Ја овде не могу да једем, све што поједем, повратим одма.“ Нису јој рекли од чега болује, па се надала да ће живети. „Добро однећу те дома.“ „Немој сас ауто, ја не могу да поднесем“. „Узећу фијакер“. Изнајмио сам фијакер, па путем од 18 км за Липљан. За мајку је било хладно, јер није имал никакве резерве енергије, нити црне џигерице која би ту енергију саздавала нити хране у дигестивном тракту. Држао сам је у наручју, покриo сам је и са мојом одећом, скинуо сам све са себе, остао сам само у мајци, наго се над њом дувао јој хладне кости и кожу на њеним рукама... Рекао сам само одраслима од чега болује, троје деце су били у на школовању у Урошевцу. Донели смо воду из Пролом бање, као и морфујум који ће да јој отупи болове док је Рак уништавао њену утробу.
Од сахране, смрт је наступила после двaдесак дана, остао је у мени да живи крик најмлађе сестре док су мајкин сандук спуштали у раку.
У тим тренуцима, ако је човек концентрисан на своја осећања, може да добије назнаку да ће доживет још таквих тешких доживљаја које смрт приређује, но и живот. Када се то деси онда се сетиш, па да то ти је већ било најваљено онда када си био у великом болу.
Нисам се бојао смрти када сам дведесетих ушао у рат са српским режиом на Косову. Супрузи сам рекао да ако са аутом слетим у Качаничку клисуру, јер пут није одржаван па је у зимским условима имало поледице, да не узнемирава ћерке. Коме треба нeкa моје тело од тамо извуку, а ја ћу се учланити и друштво „Огањ“ у Беогарду које изводи кремирање.
Било је смрти, али тек када сам доживое бол од растанка са најдражима, са мојом децом, који су побегла, ја то кажем од себе, далеко у свет, па сам остао сам. Док сам се враћао из празног стана моје ћерке и унучади, изгубио сам концентрацију док сам возио бицикл и пао сам на путу исред аута, који ме није ударио. Али само осетио потребу да одем до Клинике и потражим да потпишем договор да моје тело послужи за вежбу студентима. Шефица Катедре за анатомију на Универзитеу у Скоpљу, прво ми је рекла па зашто тако, Ви сте млади, потом се пожалила да немају очуваних лешева, па на крају да Македонија нема Закон за такво донирање тела.
Зато сам отишао у Београд, прво на Војној академији потписао се за донациу својих органа, па у „Огањ“ да питам какву документацију да им донесм за да ме кремирају када престанем да живим. Можда ће неко доћи по мој пепео, а ако хоће браћа у Беогарду рећи ћу им где да проспу мој пепео и која песма да се пева док се кремира моје тело. Не бојим се смрти, ја сам срећно несрећан човек, можда исто или не, као и сви други.

mikele9 13:54 18.03.2011

Re: Ne bojim se smrti.

ljuboten
Не бојим се смрти, ја сам срећно несрећан човек, можда исто илие не, као и сви други.

Smatraj da je ovo što si napisao sastavni deo mog teksta.

ljuboten 06:56 19.03.2011

Re: Ne bojim se smrti.

Smatraj da je ovo što si napisao sastavni deo mog teksta.

Duša moje Majke: "Hvala ti Sinko."

mikele9 10:37 19.03.2011

Re: Ne bojim se smrti.

Duša moje Majke: "Hvala ti Sinko."

Hvala Majko, počivajte u miru

aleksanadar 13:10 18.03.2011

Meditation

No man is an island,
Entire of itself.
Each is a piece of the continent,
A part of the main.
If a clod be washed away by the sea,
Europe is the less.
As well as if a promontory were.
As well as if a manor of thine own
Or of thine friend's were.
Each man's death diminishes me,
For I am involved in mankind.
Therefore, send not to know
For whom the bell tolls,
It tolls for thee.

John Donne

Jelica Greganović 13:50 18.03.2011

Re: Meditation

mikele9 13:58 18.03.2011

Re: Meditation

Therefore, send not to know
For whom the bell tolls,
It tolls for thee.

Zvona zvone i za nas, doći će trenutak kada ih više nećemo čuti. A kaj se tu more?

aleksanadar 22:02 18.03.2011

Re: Meditation

A kaj se tu more?

Ništ.

shansona 15:18 18.03.2011

BAKA

Danas je tri nedelje kako je otišla...
Nikada nisam umela da pokažem koliko je volim,koliko mi znači...
Koliko sam ponosna na nju...
Razdire me to

mikele9 18:43 18.03.2011

Re: BAKA

Danas je tri nedelje kako je otišla...
Nikada nisam umela da pokažem koliko je volim,koliko mi znači...
Koliko sam ponosna na nju...
Razdire me to

Moj savet ti je da ideš na njen grob i razgovaraš s njom, da joj pričaš. Moj otac je umro 1994 godine a ja još uvek sednem na klupu pored groba i govorim mu koliko mi nedostaje, pričam mu šta radim ili šta nameravam da radim...lepo mi je posle toga.

caricamajka 20:34 18.03.2011

Re: BAKA

Dragi Mikele saosećam s tobom.
Sve su smrti strašne, ipak najstrašnije je kada roditelj doživi smrt svog deteta.
Ja svojoj baki odlazim na grob ispričati o svim lepim stvarima koje mi se dese već 29 godina. Uvek mi bude lepo posle toga.
Nisam religiozna a ipak verujem da ona bdi nada mnom, da zna da sam maturirala, diplomirala, postala mama, da su joj praunuke već studentkinje....

mikele9 21:50 18.03.2011

Re: BAKA

Dragi Mikele saosećam s tobom.
Sve su smrti strašne, ipak najstrašnije je kada roditelj doživi smrt svog deteta.
Ja svojoj baki odlazim na grob ispričati o svim lepim stvarima koje mi se dese već 29 godina. Uvek mi bude lepo posle toga.
Nisam religiozna a ipak verujem da ona bdi nada mnom, da zna da sam maturirala, diplomirala, postala mama, da su joj praunuke već studentkinje....

Zna sigurno! Kako, ne umem da objasnim ali i ja imam taj osećaj kad pričam svom ocu, ma kako to nekome izgledalo besmisleno.

ljuboten 07:21 20.03.2011

Re: BAKA

Nikada nisam umela da pokažem koliko je volim,koliko mi znači...

Istu misao ostavio je i Dostojevski, najveći pisac među psiholozima, a najveći psiholog među piscima:"Najteže nas boli to što nismo stigli da joj kažemo koliko je volimo."

macicd 18:54 18.03.2011

...

Za tvoja dva prijatelja.
Vreme ne leči rane. To nam samo kažu da nam bude lakše. Treba naučiti da živiš sa tim.

jedan.kub 20:39 18.03.2011

Re: ...

Žao mi je što ste ostali bez prijatelja.

mikele9 21:54 18.03.2011

Re: ...

Vreme ne leči rane. To nam samo kažu da nam bude lakše. Treba naučiti da živiš sa tim.

Vreme je vreme i ništa ne može izlečiti, pogotovo ne trajni nestanak voljenih osoba.
U pravu si, mora se živeti s tim.

mikele9 22:01 18.03.2011

Re: ...

jedan.kub Žao mi je što ste ostali bez prijatelja.

Hvala na divnoj muzici i saučešću

P.S. U profilu videh da ste mlađi od moje žene 48 dana. U najboljim ste godinama

jedan.kub 20:18 19.03.2011

Re: ...

mikele9
jedan.kub Žao mi je što ste ostali bez prijatelja.

Hvala na divnoj muzici i saučešću
P.S. U profilu videh da ste mlađi od moje žene 48 dana. U najboljim ste godinama

Hvala na komplimentu. Nisu to lepe godine kad drustvo pocinje da nam se osipa.
Za vasu suprugu

eli.lacrosse 20:31 18.03.2011

"Ja u duši nemam ni jedne sede vlasi"

On je ležao postrance, okrenut zidu, natmuren, krupan, pod čaršavom do brade, upola otvorenih usta, kao da spava. Ponosno okrenuvši leđa svima, on je čak i ležeći, čak u ovom snu, tvrdoglavo nekuda stremio i odlazio. Lice je vraćelo onom vremenu kada je on sam sebe nazivao lepim, dvadeset dvogodišnjim, zato što je smrt skamenila mimiku, koja nikada gotovo ne dospeva u njene šape. Bio je to izraz s kojim se otpočinje život, a ne onaj s kojim se završava. On se durio i negodovao.

aleksanadar 20:59 18.03.2011

* * *

Zrelost

Dobro je ono što je prošlo
dobro je ono što nailazi
i čak je dobra
sadašnjost

U gnezdu opletenom od tela
živela je ptica
tukla krilima o srce
najčešće je zovemo: nemir
a ponekad: ljubav

u večerima
išli smo na bujnu reku bola
mogli smo se ogledati u njoj
od nogu do glava

sada
ptica je pala na dno oblaka
reka je utonula u pesak

bespomoćni kao deca
i iskusni kao starci
prosto smo slobodni
to znači spremni da odemo

U noći dolazi mio starčić
primamljivim pokretom zove
- kako se zoveš - pitamo uplašeni

- Seneka - govore oni što su završili gimnaziju
a oni koji ne znaju latinski
zovu me: mrtvac

Zbignjev Herbert

mikele9 22:07 18.03.2011

Re: * * *

Divna je cela pesma ali ja izdvajam:

Dobro je ono što je prošlo
dobro je ono što nailazi
i čak je dobra
sadašnjost

Sažeto = naš život.

Черевићан 21:44 18.03.2011

којош а од смрти трти

ако ти јаве да сам ето умро
нека ти суза не влажи око
живот је уствари кружење стално
срешћемо се опет верујем дубоко

aleksanadar 22:07 18.03.2011

Re: којош а од смрти трти

Г. Чер, опростите, никако да Вам се јавим...

Како сте?

mikele9 22:11 18.03.2011

Re: којош а од смрти трти

ако ти јаве да сам ето умро
нека ти суза не влажи око
живот је уствари кружење стално
срешћемо се опет верујем дубоко

Hvala vam dragi Gos'n Čer. Znam da ćemo se sresti tamo negde duboko ali bih vas rado upoznao dok smo još ovde na površini.
Srdačno,
Mikele

Черевићан 12:46 19.03.2011

знате

г aleksanadar овакве теме које наче г Микеле хоће да нас у прелазним животним годинама ка ничем усмере на несвакодашња размишљања док мене стихоклепца умеју да прозову атипични ми стихови.

ето, како сам.а на јавки ХВАЛА.

Черевићан 12:56 19.03.2011

штодане

г mikele одкако пратим Ваше текстове и мени помисао да . . .bih vas rado upoznao . . . је све чешћа

mikele9 14:11 20.03.2011

Re: штодане

г mikele одкако пратим Ваше текстове и мени помисао да . . .bih vas rado upoznao . . . је све чешћа

Ako ste radi, hajde da to i ostvarimo

jesen92 22:39 18.03.2011

.....

Znam Mikele kako se osecas, reci utehe su suvisne...al nadajmo se da cemo se ponovo sresti negde sa svima koje smo voleli...

Ta niko ne zna da li nije smrt upravo najveće od svih dobara za čoveka a opet se boje, kao da sigurno znaju da je najveće zlo. I zar to nije neznanje i to ono najviše prekora vredno, kad neko misli da zna ono što ne zna?

mikele9 23:27 18.03.2011

Re: .....

Znam Mikele kako se osecas, reci utehe su suvisne...al nadajmo se da cemo se ponovo sresti negde sa svima koje smo voleli...

Srešćemo se sigurno, možda se nećemo prepoznati jer ćemo biti u drugačijim oblicima života ali neka topla i pozitivna energija će nas makar za trenutak opet spojiti.

zoja444 23:42 18.03.2011

dzuca, labud dzuti nad labudovima dzutim

mikele9 23:53 18.03.2011

Re: dzuca, labud dzuti nad labudovima dzutim

Raznežen sam i rastužen. Slatkiš jedan

Hansel 00:07 19.03.2011

...

Svojevremeno sam, još kao klinac koji je ofucavao sopstvenu glavu, zapisao: Rođenjem, smrt u nasleđe dobijamo. Ništa novo nisam izmislio ali sam bio ponosan na sebe i svoje shvatanje jedne od suština (neminovne) života.

А ја сам исто као клинац (добро, као средњошколац) написао као-неки-афоризам: "Живот је ризичан - на крају се увек умре". Некад касније набасао сам на сличну туђу нечију опаску. У то време имао сам расправу с професором марксизма/филозофије који је рекао да људи у животу нису једнаки, али да у смрти јесу. Побунио сам се, чисто апстрахујући ситуације умирања о којима сам слушао - не, нису све смрти (субјективно макар) исте.

Имао сам утисак да сам неповратно престао да будем дете када сам присуствовао смрти бабе (не зна се у том селу за фини назив: бака). Избацили су њен кревет, ваљда због неког сујеверја, напоље, у хладну децембарску, кишну, блатњаву ноћ. Гледао сам тај кревет са сламарицом коју натапа упорна киша и плакао, што због бабине смрти, што због тога што нисам могао ништа против тог примитивизма, који је доживљај пролазности дизао на ко зна који степен.

Свака је смрт за оне који су покојника-цу волели тешка, ма у шта веровали или не, чак и када имамо неке знаке - а и када их имамо, питамо се не обмањујемо ли то сами себе... Пре непуну годину умрла ми је мајка и у једном тренутку осетио сам невероватну утеху. А онда сам се опет уплашио - не обмањујем ли се то, не бежим ли од емоција које су природне, макар колико тешке. Још нисам потпуно разрешио ту емотивну дихотомију... потпуно прихватање смрти изгледа ми каткад као бежање од елементарне људскости, а, опет, можда је то степеница духовног раста...

И, да се опет вратим на период ране младости - читали смо у школи једну песму у којој се каже: "Свет је постао лакши за један људски мозак". Мој додатак био је: "Или је мозак постао лакши за један свет?"

Ево песме, нашао сам је:

РЕКВИЈЕМ

Овога пута
умро је неко близу

Реквијем
у сивом парку
под затвореним небом

Жене су пошле за мртвим телом
смрт је остала у празној соби
и спустила завесу

Осетите
свет је постао лакши
за један људски мозак

Пријатна тишина после ручка
босоног дечак седи на капији
и једе грожђе

Зар ико остане веран
ономе што изгуби

Не журите се са смрћу
нико на никог не личи
синови мисле на играчке

И не опраштајте се при одласку
то је смешно
и погрдно

Миодраг Павловић

mirelarado 01:04 19.03.2011

Re: ...

ОДЛАЗАК

Нисам више ту
С места се нисам померио
Али ту више нисам

Нека уђу
Нека прегледају нека претраже

Воденица у сенци ребара
Зрелу празнину меље
Опушци јевтиних снова
У пепељари се диме
Нисам више ту

Привезан чамац њише се
На црвеним таласима
Пар недозрелих речи
У облачном грлу виси
Нисам више ту

С места се нисам померио
Али сам већ далеко
Тешко да ће ме стићи

(Васко Попа, Опседнута ведрина)

Hansel 09:20 19.03.2011

Re: ...

Хвала, миреладо... Не знам која је од ове песме старија, али тако ми се чине сличним, а опет су, наравно другачије, као да су сестре... нису баш утешне... у ствари, више говоре о овом него о оном свету... ма, да се ја оканем анализа песама!

mikele9 12:55 19.03.2011

Re: ...

Кад и мени дође час да мрети треба,
Боже, дај да умрем у јесење ноћи,
Насмејан и ведар у младалачкој моћи,
Под раскошним сунцем септембарског неба!

Смрт је тако лака. Ал'пратиља њена,
Сва таштина што се пред смрт снова буди,
И занатске сузе забрађених жена,
И бол извештачен равнодушних људи,

И мантије црне, чираци и чоја -
Све то тако грубо и сурово дира.
И гнусобом вређа осећања моја,
Пред скромном лепотом вечитога мира!

О умрети тако! без писке, без света,
Без досадне, глупе комедије смрти,
Нечујно к'о мирис увенулог цвета,
И живот и дуго очајање стрти.

Одломак из песме ЖЕЉА Милана Ракића

Hansel 13:46 19.03.2011

Re: ...

Моја следећа асоцијација је Бранкова "Кад млидијах умрети", ал' се уздржах од копирања да не склизнемо скроз у депресију...

mikele9 14:25 19.03.2011

Re: ...

Моја следећа асоцијација је Бранкова "Кад млидијах умрети", ал' се уздржах од копирања да не склизнемо скроз у депресију...

Lišće žuti veće na drveću,
lišće žuto doli veće pada,
zelenoga...
Meni je to bila prva asocijacija ali se setih Rakića

margos 16:26 19.03.2011

Re: ...

A meni došla ova u pamet, možda i nije najtačnije upamćena:

Pevaj, pevaj!... Ruke neka mašu,
Kobni zamah kobi će doneti.
Čuj nek idu svi u pi...vsku flašu,
nikad druže ja neću umreti.

Jesenjin

aleksanadar 01:06 20.03.2011

Re: ...

Kolajna XXXI

S ranom u tom srcu, tamnu i duboku,
s tajnom u tom trudnu i prokletu biću,
sa zvijezdom na čelu, sa iskrom u oku
gazi stazom varke, mrtvi Ujeviću;

smrt je tvoja ljubav pri svakome kroku,
smrt je u tvom iću, u tvojemu piću,
smrt je u tvom dahu, i u tvojem boku,
smrt, i smrt, i smrt u Nadi i Otkriću.

Što ti vrijedi polet u vlastitu čudu,
što ti vrijedi volja i voljenje slijepo?
Srce bije, pluće diše uzaludu;

gle, bez hvajde ljubiš sve dobro i lijepo;
kao sveli miris u razbitu sudu
pogiba u tebi pjev što si ga tep'o.

Tin

Post scriptum

Неки стихови, једном прочитани и упамћени, живе са нама, у нама. То бих рекао и за ове: "с раном у том срцу...", "гази стазом варке, мртви..." и ово закључно, неумитно: "смрт, и смрт, и смрт..."

aleksanadar 01:54 20.03.2011

Re: ...

stefan.hauzer 01:13 21.03.2011

.

smrt!?
mene je uvek zanimalo - a sta posle toga ?

this monkey,gone to heaven =)

mikele9 21:35 21.03.2011

Re: .

smrt!?
mene je uvek zanimalo - a sta posle toga ?

Ništa, nastaviš dalje

Thanks for

this monkey,gone to heaven =)

Sakrij replike | Pošaljite komentar

mikele9

RSS Feed Saznajte više o autoru