KOFER

U zilion, kako bi to rekao Bojan, američkih filmova, od kojih smo odgledali bar pola, kad se desi da pukne, prsne, razbuca se bračna ili ljubavna zajednica, jedan od partnera, najčešće muškarac ali nije pravilo, odlazi energično u spavaću sobu, skida sa gornje police ormara kofer, stavlja ga na krevet i počinje da otvara ladice / fijoke. Sve to deluje automatski, skoro zombijalno, nijedan pokret nije slučajan ili nepredviđen. Iz ladica vadi uredno ispeglan i poređan donji veš, košulje / bluzice, kravate / ešarpe i slaže ih u narečeni kofer. Zatim prilazi drugom ormaru, plakaru i iz njega vadi odela / haljine koje rutinski previja preko ruke i strpava u kofer. Odlazi zatim u kupatilo gde uzima četkicu i konac za zube, iz ogledalnog ormarića, vitaminskoantipsihosomatskoantidepresivne pilule, brijač / depilator, dezodoranse, pomade i kreme... i to takođe završava u koferu. Scena ne traje dugo jer se sve odavno zna, zilion puta ponovljeno i odigrano. Čak i poslednje reči pred odlazak su notorne, nemojte očekivati nikakva iznenađenja.

Pošto se u 99% radi(lo) o dobro stojećim parovima, ne retko i milionerima, kad sam za to još imao nerava, što će reći kada bejah mlađan ja, pitao sam se čemu i zašto? Pa jebote, ona ili on mogu iz kuće da odu goli kao pištol! Izađu, sednu u džip ili ako ostavljaju na miru vozni park, zovu taksi i pravac Hilton. Apartman kako i sleduje, milioni u banci, kartice platinaste, dijamantske. Telefoniraju recepciji i dok trepneš, uz uredno kucanje na vrata, ulazi livrejisana posluga noseći hrpe ogromnih kesa i paketa sa logoima najizvikanijih firmi specijalizovanih za odevanje od glave do pete imućnih klijenata. Kakvo bre pakovanje čarapa i gaća u odlazeći kofer! Do bljuvanja ogavan stereotip!

Ono, more bit' da je to tamo u Ameriki normalno, ne bi ga toliko puta ponavljali al' ovdi kod nas je situacija dijametralno suprotna. Ili bolje rečeno, svakakva ali kofer je poslednja stvar koje bi se bilo koji od partnera dohvatio. Pljuvanje, prisećanje govnjavih trenutaka iz dalje ili bliže prošlosti, pokušaji kopanja očiju, razbijanje ono malo sirotinje zatekle se u stanu, sobi, jebanje majke, oca, sestre i redom rodbine...e to je naš tradicionalni ovdašnji kofer. Govorim en gros ali i kod nas ima izuzetaka, tz VIP razvoda i rastanaka kojih su prepune stranice i naslovnice uglednih revija sofiisticiranih naziva tipa: Skandalizovana voajerija, VIP prdež, Kako jebu slavni, Nezadovoljene Džiposponzoruše...A tek tekstovi su na nedostižnoj i nepristupačnointelektualnoj visini: Manja, Tanja, Ganja, Sanja... uhvatila svog muža Baču, Gaču, Daču, Kraču... sa najboljom drugaricom u krevetu, razvod na pomolu, Buba ne nosi gaće, Mendi izjavila da će da smanji sise, izvadiće silikone, Laja se tuca s kim stigne...Najzanimljivije je to što ni tu nema pomena o bilo kakvom koferu. Podela imovine, advokati, suze, intervjui napuštenih, čak preljubnica ali od kofera nič!

Sećam se kofera od teleće kože, dva komada, koje je moj otac početkom pedesetih godina poručio kod sarača čija se radnja nalazila na ćošku Balkanske i Gavrila Principa. Uradio, napravio ih je fantastično! I sad su živi. Onda su mi izgledali ogromni, mogao sam komotno da legnem u jedan od njih a skoro da bih mogao i sad kad bih skinuo koje kilo i skupio se u fetus položaj. Sećam se jednom kad smo vozom stigli do Sarajeva a onda čekali Ćiru da nas odveze do Dubrovnika. Sedite na kofere i ne mrdajte a mama i ja idemo da kupimo nešto za usput, rekao nam je ćale, nećemo dugo. To njegovo nećemo dugo, za mene vrtiguza je bila večnost. Nisam izdržao duže od pet minuta, ej vozovi odlaze i dolaze, parnjače pište i iz ogromnih dimnjaka izbacuju vijoraste spirale gustog dima, šef stanice maše crvenim barjačetom...zaneo se ja i otšetao peronom, zaboravio na brata, kofere, mamu i tatu! U međuvremenu je neka lopina, ignorišući mog brata, balavca od tri godine, ladno maznula kofer na kojem sam ja trebao da sedim i lakim trčećim korakom se uputila ka izlazu iz stanice. Sreća u nesreći je bila u tome što je na vratima naleteo baš na mog ćaleta koji je s Radmilom upravo ulazio. Nije bilo nikakve rasprave, moj ćale je energičnim pokretom uzeo kofer lopini iz ruke i rekao: To je moje! Pozamašni gabariti roditelja mi, kod lopova su izazvali nezadrživu potrebu da se što hitrije ukloni s mesta događaja. Ja sam popio grdnju, verbalnu naravno, nikad me u životu nije udario.

U svom životu sam najradije i najviše putovao avionom ali je i voz dolazio u obzir kada sam išao s društvom. I pored dužine putovanja, uvek mi je prijalo što mogu kad god hoću da u hodniku protegnem udrvenele noge, zapalim cigaretu, naslonim se, i pored četvorojezičnog upozorenja, na prozor, pa onda kad mi se prišora tu je WC, o vagon restoranu da i ne govorim. Nikad nisam nosio kofer, ono malo stvari koje su mi bile neophodne, strpao bih u crno - žutu torbu, lovu u džep i bog da te vidi. Onda je došlo vreme kada su se na tržištu pojavili Samsonite koferi sa točkićima a nedugo zatim slični koferi produkovani u Narodnoj Republici Kini. Bilo mi odvratno i jedno i drugo, nisam mogao sebe da zamislim da se mlatim s takvim karakondžulama po aerodromima a još manje po železničkim ili autobuskim stanicama. Ali narod kaže: Nužda zakon menja i kako ja za vjek i vjekov stekoh prvo jednu osobu a nedugo zatim i drugu, dođe vreme da revidiram svoje stavove spram kofera. Čisto iz praktičnih razloga. U moju crno - žutu torbu nije mogao da stane ni delić provijanta koji smo idući na more, neiszostavno morali da nosimo. Bože kad se setim! Iako smo išli avionom, u koferu su se pored odeće, obuće, raznoraznih nepotrebnih krpica i sitnica, nalazili i rešo za pravljenje kašice od griza, šerpice, lončići, kašičice, cucle, igračke, bazen za naduvavanje...samo je falila od popa šapka! Ne navikoh se na kofere, mrzim ih iz dna duše, volim da su mi ruke slobodne ali avaj, što se mora, nije teško, opet kaže narod i bezočno laže.

Kad onomad idoh za Tursku na više od mesec i po dana, morao sam da nosim kofer a u njemu svega kao da putujem u središte zemlje i pride, mletačka svila, ženevski sat iako bih ja radije da je bilo pečenja jarećeg! Samo mi je falio arapski at! Te tako, o koferima imam izrazito nepovoljno mišljenje. Tu skoro, na Frankfurtskom aerodromu ustupih sedalo, dok čekam na moj let, lepoj crnkinji koja je pored lutke od devojčice u mastodont kolicima, jedva vukla za sobom kofer veličine Beograđanke. Bem ti kofer, rekoh u sebi a pomislih da u koferu sigurno nosi trpezarijski sto sa dvanaest stolica, plitke i duboke tanjire i escajg, takođe za dvanaest osoba. Možda i vitrinu sa kristalnim čašama, šoljicama za kafu od fajansa, tanjiriće za torte i kolače...Bem ti kofer!