Ski vikend na Žabljaku...utisci, slike i još ponešto :)

Da li je skijanje avantura? Za mnoge, odlazak na skijanje ne predstavlja ništa drugo do par sati putovanja, uobičajeni hotelski smeštaj, gore – dole po stazi... I to je, uglavnom, to. A kako se od svega toga, ili samo od toga, može napraviti prava avantura? Ni to nije previše teško. Dovoljno je, za početak, spakovati se u autobus sa Ski Manijacima, sa kojima čak ni putovanje do Žabljaka luksuznim autobusom nije tek obično putovanje. Zašto, ne otkrivamo nikom dok ne sedne u bus sa nama...

Deo oko smeštanja u hotel preskačem, jer je potrajao taman toliko koliko je bilo neophodno da se „u roku od odma'” nađemo na stazi New ski centra Savin kuk. Stazi?!? Adekvatniji termin bio bi, čini mi se, pisti, onako odlično, vrhunski pripremljenoj, sa tako kvalitetnim snegom da se čovek skijaš, ljubitelj planina, prosto nađe u dilemi da li da se više divi neprevaziđenim durmitorskim pejsažima ili stazi koja, u sunčano jutro, zaista ostavlja bez daha. No, vremena za uživanje u pejsažu ima i tokom lagane vožnje žicom, ali, nestrpljenje je veliko, pa pogled, što se više približavamo vrhu, sve češće skreće na stazu.

Silazak na međustanici, prvi kontakt sa snegom... Da, to je to. Ono zbog čega je vredelo potezati 400 kilometara puta, klackati se autobusom čitavu noć. Sneg kao iz bajke, staza nenačeta, noge slušaju, skije drže, zavoji laki. Poezija u subotnje jutro. Gužve, na sreću, nema, ski centar još nije zvanično otvoren. Dovoljno prostora da se svako od nas, zavisnika od „belog pudera” (snega), ponaosob i neuznemiren od drugog, sretne sa ličnim ski manituom.

Dan odmiče, nižu se spustovi jedan za drugim, skijamo kao da će nas neko baš tog trenutka poterati nazad kući... Prva puza u kafeu kod našeg drugara Dakija, odlično kuvano vino, još bolja muzika i pogled na staze koje, tek ponegde, presecaju skijaši i borderi. Novi usponi žičarom otkrivaju i off piste tragove koje su, čini se zajedno, ostavljali borderi, skijaši i domaće (divlje) zveri durmitorske. Jedna vožnja do vrha „jedinice”, kratka vožnja po neuređenom delu staze, tek koliko da se upotpuni dan i ubeleži i jedan, više–manje uspešan pokušaj skijanja po nesređenom terenu. Za „beogradskog skijaša”, i više nego dovoljno za prvi dan.

A veče, tj. noć? Nova avantura, naravno. Odlazak pešice, iz hotela „Jezera” do Dakijevog kafea na stazi. Par kilometara brzog hoda, po mesečini od koje se činilo da sneg iskri na sve strane, smirilo je bolove u kolenima (posledica odličnog skijaškog dana), a nova tura veselja i prave atmosfere bila je taman ono što nam je trebalo skupimo snagu za povratak u hotel.

Dobru noć smo, koliko da se domaćinima odužimo za izuzetno gostoprimstvo, malko „začinili” vatrometom ispred kafea, a tačka na uspešan provod bila je vratolomna vožnja u tovarnom delu pikapa, kojeg je majstorski terao jedan od momaka što rade u kafiću. Ličilo je to na reli na ledu, sa sve otklizavanjima u krivini i okretanjem pod ručnom u samom centru Žabljaka. Utiske smo natenane sumirali u pekari, uz vruć burek i jogurt, gde smo saznali da smo, tokom naše lagane šetnje, ukrstili puteve sa zverinjem koje noću silazi sa okolnih brda. Pa posle neka neko kaže da šetnja ne može biti avantura. Ko nije bio...

Nedeljno skijanje jednako dobro kao i subotnje, gužva malo veća, ali i dalje odlično. Malo rada na tehnici, malo rada sa drugima, probanje po kojeg para skija, slikanje, „za uspomenu i dugo sećanje”... Dan je isuviše brzo prošao. Hotel, koferi, autobus i, dok dlanom o dlan (desetak-jedanaest sati), ponovo smo u Beogradu.

Prijvaljivanje za sledeće putovanje na Žabljak već je počelo.

Sci Fratello