Још чекам на решење за откуп атељеа који је истовремено и једини стамбени простор у којем живим са породицом 35 година као закупац. Једно решење сам добио пре две године, тачније 04. 03. 2009 године одлуком судије В.И. Четвртог општинског суда у Београду. Решење је било позитивно по мене јер је судија до детаља размотрио све потребне документе, као што су нпр да се у катастру тз атеље води као стан, налаз и мишљење Градског завода за вештачење, да се моје име и презиме налазе на списку, цитирам: Из списка противника предлагача утврђено је да се атељеи који су евидентирани као станови и за које се плаћа закуп стамбеног простора води и ПЕТРОВИЋ Миодраг...итд., итд. Пре него што је Решење одкуцано, судија ме питао да ли желим да стан (атеље) откупим одмах или у ратама на 40 година. Наравно да сам се одлучио за другу варијанту уз питање: да ли и даље важи закон по коме уплатом прве рате могу да одем у катастар са уплатницом и судским Решењем и стан препишем на своје име? После потврдног одговора, Решење је одкуцано и ја сам отишао задовољан кући. Мој противник, до тада власник стана, је имао 15 дана да уложи жалбу. Петнаест дана касније сам отишао у Четврти општински суд и сазнао да су управо примили жалбу мог противника, у 15 до 12! Жалба се састојала из само једне тврдоглаво глупаве реченице. Напомињем и чињеницу да се противник никада није појавио на заказаним расправама. По сили закона, предмет је упућен у Виши суд, сада се, чини ми се зове, Апелациони суд. Мој адвокат је одговарајући на противникову жалбу, која је понављам била само једна реченица, приложио сву валидну документацију на основу које је и донето по мене позитивно Решење.
Елем, ја две године чекам да се неко у Апелационом суду сети и из неке фијоке извуче мој предмет, који је за мене и моју породицу од животне важности и донесе Решење, ма какво оно било. Еј, две године! Удари онај Велимира Илића у тинтару и експресно би осуђен. Ни под црно се не бих мењао с Магистром у било којем смислу али што је много, много је. Каквог ме бог дао, у случају да дочекам Решење Апелационог суда и оно буде негативно, пишем директно Стразбуру. Већ унапред ме је помало срамота да ћу морати да се за помоћ обраћам тамо некаквом суду у Стразбуру, поред реформисаног судства сопствене ми државе. Али заиста не могу и не желим да одустанем од својих права!
Докле ће бре у овој усраној земљи судови некоме бити мајка а мени и многима, да не кажем већини, маћеха!