Prolece je, a ja NE zivim u Beogradu

Decacki san se konacno ostvario - prolece je, a ja zaista ne zivim u Beogradu. Samo sto tada nisam razmisljao o svim stvarima koje to zivljenje van Srbije nosi sa sobom. Dok ide "Lonely Day" od System of a Down pokusavam da vidim razlike u mom zivotu u odnosu na prethodna proleca...

Budim se u 7h ujutro, i uz vezbe proveravam mail - isto kao i u Srbiji. Tusiram se u kadi i silazim sa drugog sprata gde me ispred ulaza ceka skuter - isto. Od stana do posla petnaestak minuta motorom - isto. Na poslu isti dosadni klijenti sa uvek istim dosadnim zahtevima koji unistavaju i najsitniju kreativnost koju svaki dizajn moze da ponudi. Posle posla povratak kuci, a onda pocinje da mi dolazi iz donjeg dela ledja u glavu - nije bas sve isto. Kada malo bolje bacim pogled na jutro ni ono nije isto. Ovde me budi sunce koje se usunja na jastuk svaki dan. To je drugacije. Onda shvatim da je put do posla i nazad toliko drugaciji od mog ranijeg u Beogradu. Izbegavanje rupa i ludih vozaca doduse jeste isto, ali svi vozaci su cokomokosooki, motori prdekaju kao ludi a iz svakog kamiona koji preteknem ocekujem da vozac ispadne kroz deo gde bi trebalo da budu vrata kojih nema. Na poslu me okruzuje cudni kineski jezik koji sve manje primecujem da mi je stran. Kose oci na kolegama se utopile u sliku koju kada gledam svaki dan ne deluje vise cudno i razlicito od slike beogradskog proleca. U stanu me ne ceka niko osim vesa na terasi. A terasa ne gleda na livadu ispred koje je Pongo trcao kao lud svakog proleca, nego na mirno more iz kojeg izranja malo ostrvo sa svetionikom. Ali, nema zvukova osim sa mog lap topa. Nema glasova koji su me nekada toliko izludjivali. Nisam verovao da ce mi ikada zasmetati sto ne cujem roditelje kako se dovikuju iz kuhinje do dnevne sobe.

Kada dodje vikend onda tek shvatim koliko mi se zivot promenio. Tada imam najvise vremena da odmorim glavu i misli, ali je tada najpogodnije vreme da nostalgija zakuca na vrata. Sve se redje to desava, valjda joj je dosadilo da svraca, a mozda sam ja ipak shvatio da ja ovde zivim, da nisam na odmoru. Taj osecaj me gusio mesecima. Ocekivao sam da cu sada ovaj, ne - sledeci, ma ne - onaj tamo vikend da se vratim kuci. Makar na vikend, pa da se vratim u ovu neododjiju da nastavim da zivim. Nedodjija za ljude iz Srbije a za mene kuca. Kuca koja polako pocinje da lici na dom. Svaki dan kada krocim u stan sve vise mirise na mene, na moj dezodorans, moj prasak za ves, moj aftershave... Onda me podseti na moj boravak u Novom Sadu i kako je taj stancic odmah poprimio moje mirise i postao dom za vrlo kratko vreme. Sadasnji stan ga polako sustize. Jos samo da mi u posetu dodji poznati i meni bliski ljudi a ne novopeceni poznanici - prestigao bi stan na Novoj Detelinari u trenu. Polako, ima vremena.

Za prosli vikend sam odlucio da odem u proslost na kratko i posetio moju malajsku porodicu na kopnu. Kako sam usao na trajekt srce je pocelo odjednom da kuca u grlu a dlanovi da se znoje ali ne od vrucine. Dok sam se priblizavao mom prethodnom mestu obitavanja tako mi se srce radovalo dok sam sa nevericom klimao glavom "gde sam ja ziveo". Ovde je vreme stalo! Nije ni cudo sto sam ja onakve utiske imao o Maleziji kada sada pogledam gde sam prvo dosao. Malo mesto sa dva trzna centra i jednim bioskopom, par terena za fudbal i "glavnih" ulica, i to je to! Najzanimljiviji dogadjaj sedmice je nedeljni dan fudbala. Na terenu na kojem sam upoznao Munira i dalje je sve isto. Na travi u dresovima trce malajci i indijci za loptom dok publika negoduje i navija. Munir gleda zamisljeno. Prenuo se na moj dodir po ramenu i kroz osmeh se razdere "Dadoooooo"! Svi se okrenuse i mahanjem pokazuju da me se secaju iako ja nijedno lice ne mogu da iskopam iz secanja. Par recenica o mom sadasnjem zivotu i nastavljam do kuce gde me ceka Lily sa Rafilom kojem donosim MP3 player za rodjendan kao sto sam i obecao davnog novembra prosle godine. Mace narasle, jedva da me se secaju sto meni ne smeta da ih mazim i prozivim opet proslost, moje najteze trenutke sam proveo sa njima na mojim kolenima. Nisam ni znao da je jednog Lily nazvala po Pongu. Lep gest. Rafil je malo porastao a Lily ista, smeju se i drago im je sto sam tu. Rafil se odusevljava poklonom dok ja zadovoljno sedam na stolicu i gledam na reku preko koje se pruza pogled na moju proslost. Tek tada sam postao svestan gde sam i sta sam sada.

Zvuci ptica koje pevaju ispod mog prozora se uveliko razlikuju od cvrkuta ptica i slavuja u Filmskom Gradu. Miris hrane na putevima je drugaciji od onog kada se prodje Trgom Republike/Slobode. Pa opet, nekako imam osecaj da ja ovde pravim svoj Filmski Grad i Trg. Jos malo i potpuno cu oguglati na budisticke monahe koji se setaju ulicom u svojim plastovima ili muslimanske indijce koji se voze na motorima u njihovim haljinama sa kapicama za molitvu na glavi. Uskoro necu znati sta je normalno, sta drugacije a sta slicno. I mislim da tome nista ne fali. Vreme je da se naviknem na svoj zivot.

Prolece je, a ja ga ovde nemam...

Dalibor Kokic

Snimci