HILJADU ZAŠTO, HILJADU ZATO………

Evo vec mesec dana,  sred zime, meni leto. Da sam lasta, krenula bih ponovo put Evrope, jer se ovde vreme lagano menja. Afrička zima je čudno godišnje doba, ako se to tako uopšte moze nazvati ovde. Noći hladne, ledene, dok u toku dana (pod uslovom da si izložen suncu) možeš da šetaš kratkih rukava  okolo. Ali, neki dzemperčić ili jakna nipošto ne smeju da se zaborave. Pričam koješta. Samo nagadjam kako bi to moglo da izgleda. Kad osetim na svojoj koži, čuće se. Termperaturna promena je sada već vidna.Hajd,kad sam  već kod vremenske prognoze, da završim opis apro po klime. Elem, kad tek stigosmo na ovaj kontinent, bilo je neopisivo vruće. Spas smo trazili u bazenu i bivala više u njemu no kraj njega. Sada već, vice versa story. Juce, na primer, nisam se usudila skočiti u ledenu vodu. Palčevi mojih stopala su izvrstan termometar... brrrrrrr. Poenta ovog uvoda u priču je ta da više nije pakleno vruće, da laste odlaze na sever i dolazi zima... duga i hladna . Daleko od toga da će biti takva kao u Evropi, jer o snegu može samo da se sanja...

Rodoljublje? Ko sam? Kome pripadam? Gde su mi koreni? Hm, koreni su na Balkanu,za ostalo nisam sigurna. Odakle sam? Ja sam polujevrejka-polusrpkinja iz Engleske,Maroka,Švedske,Perua.........velim kada pitaju. Govorim jezike, s tim sto srpski i hebrejski  ima prednost jer su maternji. Kako da objasnim nekome odakle sam, kada sam zapravo rasla na razlicitim prostorima. Za sve te prostore sam vezana raznolikim nitima i na svakom mestu sam ostavila deo sebe. Rodjena u Colchesteru i tamo provela svojih prvih četiri leta. Zatim tamo, odakle su mi koreni, moji a i mojih roditelja, roditelja im, dedova i pradedova.... tamo sam provodila raspuste svake godina. Hvala mome ocu koji nije želeo da mu dete bude stranac u svojoj zemlji. Na tim terenima sam stekla izvrsno teoretsko znanje, o značaju porodice. Pošto su roditelji planirali, kao i svi ostali da se kratko zadrže u inostranstvu te da se zatim vrate u rodnu grudu i tamo sretno provedu ostatak života, poslali su mene da provedem svoj prvi raspust na nepoznatom terenu zvanom Renert. Smatrali su da će tako biti lakše meni,  no da se kasnije pokušam adaptirati kao stranci, «govoreci siromašno srpski jezik u svojoj zemlji», reči moga oca . Tada nisam razumela zašto su me izvukli iz školice, odvojili od mojih vršnjaka sa kojima sam tada provela većdve godine, te me sa sedam godina ponovo upisali u prvi razred osnovne . Biće da se zbog toga još uvek sećam pojedinih  pesmica iz tog doba, jer sam na zapadu već stekla osećaj sa učenje stihova... zadržali su se neki, eto, i do dana današnjeg, na opšte čuđenje okoline. Evo, dacu vam jedan refreš, hteli vi to ili ne... sledi moja omiljena...

«Žaba čita novine»

Sedi žaba sama na listu lokvanja
od žarkoga sunca štitom se zaklanja
da novine čita to vam slika kaže
al ne mož' da nađe šta joj oči traže
znate već  o čemu žabe brigu vode
hoće li se skoro odseliti rode
- the end -

Pokušavam da  razumem šta je moje roditelje navelo na tu odluku, jos jednom im hvala!
Sa osam godina, preselih se neočekivano na zapad. Moji su ipak odlučili da mi je mesto pored njih. Sticajem okolnosti se letnji godišnji odmor produžio na godinu dana.Krucijalno doba za mnoge stvari, te sam se kao stranac u svetu do kome sam živela prvih 6 godina, svim silama trudila da se adaptiram što bolje na novu sredinu. Očigledno mi je to pošlo za rukom isuviše dobro, jer mi kažu da sam postala prava mala strankinja.

Sta čini nekog gradjaninom neke zemlje? Pasos i drzavljanstvno? Ne, to nije dovoljno. Suviše sam liberalna za konzervativni Balkan, najkraće moguće rečeno, da ne duljim. «Sazrela» sam, avaj - to je veoma diskutabilno te ću to ipak vešto zaobići jer, na terenima tog čvarka od zemlje. Više sam vremena provodila sa decom iz različitog podneblja no sa «svojima», te je to verovatno i doprinelo tome da sam sada ono što sam... Šta sam ja... ko sam? Ja sam dete tajne veze ovih dvaju svetova. Obe su mi i otac i majka, za obe sam vezana na neki način. Dakle, odakle potičem? Odakle sam rodjena i gde sam živela 2/3 života ili gde sam nastavila svoj život od dvadesete do... skoro, dakle Beograd- Ili tamo gde su sve ostale generacije pre mene rasle, odakle mi potiču roditelji,  Ako na ovim terenima provedem više godina, da li ću onda biti ili šta ću biti, kada odem negde na odmor u jednu od pomenutih zemalja ili pak nekih novih? Hm, za sada, dok ne razjasnim tu misteriju sama sa sobom,  dakle polutan  iz........ neznam stvarno gde, I to je dovoljno komplikovano za objasniti nekome... ne želim ni da razmišljam kakva će mi priča biti kroz par godina i odakle ću onda biti .

Iako sam povremeno mislila kako polako ali sigurno stižemo do ruba nervnog sloma, jedna od dobrih strana selidbe bila je ta što sam uspevala da nađem stvari za koje sam odavno mislila da ne postoje. Sitnice poput starih fotografija, prvih dečjih cipelica, uspomene s letovanja i knjige...

I tako, iz tog nemilog sveta kartonskih kutija, s oznakom "pažljivo, lomljivo, stare stvari" i slično, izdvojilo se nekoliko, razume se najtežih, kutija s knjigama...

Od školske lektire   moje braće pre dvadeset i kusur godina pa na ovamo... Desanka, Branko, čika Jova i 1000 zašto, 1000 zato, štampana davne 1985 od strane IP Vuka Karadžića, u neverovatnih 20 000 primeraka. Verujem da je svaka kuća koja je iole držala do sebe imala po jednu takvu... Poklanjali su vam je imućni rođaci, bake i deke, a verujem, ponajviše roditelji u nadi da će tako izbeći dobar deo pitanja na koja nisu imala odgovor...

Šta su to ćelije, pita knjiga. Pa, šta su geni? Zašto na koži rastu dlake? Kako dišemo? Šta je bol? Koliki je atom...? I onda slede detaljni odgovori. Teoretski, lepo smišljeno. Dete se zapita, uzme knjigu, pročita odgovor i to je to. Ali deca ne bi bila deca kada bi tražila pitanja u knjizi. Deca imaju bolja, teža, neverovatnija pitanja, na koja mi, i pored najbolje volje, često nismo u stanju da damo odgovor.

Evo, recimo, danas - prošle su dvadesetdve godine od poslednjeg izdanja 1000 zašto. Danas čak i deca znaju šta su ćelije, koliki su atomi i zašto nam rastu dlake. Deca danas imaju nova, mnogo kompleksnija pitanja. Kako radi mobilni telefon? Ko je izmislio mikrotalasnu? Šta je to globalno zagrevanje? Šta je to sms, gps, abs...?

A tek internet, mikročipovi, optička vlakna...

Jednoj prosečnoj mami bi danas bilo potrebno barem pet doktorata iz raznih oblasti da detetu ponudi smislen odgovor. I živci povećeg slona. Stoga molim Vuka Karadžića da što pre, najhitnije, izbaci još jedno napredno "zašto-zato" izdanje. Plaćam pouzećem.