The Blog of a Nobody (V), sa pričicom o gorgonzoli, za kraj

  Песништво мора да буде, Боже опрости, мало приглупо (Пушкин)

Zovem se Virdžinija. Pisala sam romane, eseje i kritike. Kažu da sam bila centralna književna ličnost u Engleskoj u periodu izmedju dva Velika rata, a mnogi su me smatrali „najengleskijim" modernim piscem. Ujedno, često sam patila od dubokih nervnih kriza, na ivici ludila; tokom jednog žestokog napada, sa mnogo slušnih i vizuelnih halucinacija, okončala sam život davljenjem u reci, u 59. godini života. 

Moje najpoznatije knjige jesu ‘Gospodja Dalovej', ‘Izlet na svetionik' ,‘Talasi'  i ‘Orlando'.

Poreklom sam iz otmene londonske porodice (moj otac je započeo karijeru kao univerzitetski profesor). Moja majka je rano umrla, pa se o mom razvoju brinuo otac. Medjutim, shodno ondašnjem vremenu (početak XX veka), on je svojim sinovima Tobiju i Adrijanu omogućio univerzitetsko obrazovanje, dok je meni i sestri Vanesi pružio samo „kućnu naobrazbu", stavljajući nam na raspolaganje bogatu porodičnu biblioteku.

Iz knjiga sam mnogo naučila o kulturnoj prošlosti svoje zemlje i o razvoju ljudskog duha, naročito u oblasti književnosti. Kažu da sam od oca nasledila kritičnost duha, ali i izvesni intelektualni snobizam, koga se nisam mogla osloboditi do kraja života. To je donekle značilo i nerazumevanje, pa i nezainteresovanost, za tzv. "običnog čoveka". Stoga, neki mi zameraju da u mojim romanima ima previše neograničenog fantaziranja i snova, da mojim zamislima nedostaje konstruktivnost. Nemilosrdno su govorili da me nisu stvarno zanimali ljudi, već "the poetic symbols, of life - the changing seasons, day and night, bread and wine, fire and cold, time and space, birth and death and change." Još su dodavali da sam, kao esteta, u svojim romanima prvenstveno kreirala svet ograničen na intelektualizovanu višu srednju klasu Engleske, što je jedino prilično tačno. Naravno, bilo je i onih koji su hvalili moju lucidnost, oštrinu oka, zdravo rasudjivanje i odličan engleski jezik. Dakle, u nečemu su u pravu, u nečemu nisu. Ali, meni je od svega najvažnije kako sam se ja osećala. Nisam bila zadovoljna sobom.    

Moje odrastanje, na emotivnom planu, bilo je obeleženo jednom mrljom, koja mi je je ostala duboko u podsvesti do kraja života. Džerald Dakvord, moj polubrat (od iste majke, ali drugog oca) seksualno me je atakovao, o čemu sam pisala u ‘Skeču iz prošlosti': "I can remember the feel of his hands going under my clothes; going firmly and steadily lower and lower, I remember how I hoped that he would stop; how I stiffened and wriggled as his hand approached my private parts. But he did not stop." Neki moji biografi izvlačiće zaključak da sam zbog ovoga kasnije pokazivala odbojnost prema muškarcima uopšte.

A nesreća koja me je mnogo uzdrmala bila je rana smrt mog brata Tobija, u njegovoj 26. godini (bio je dve godine stariji od mene). Istinski duboko sam ga volela i mnogo patila kada ga više nije bilo. O tome sam pisala u knjizi ‘Džejkobova soba' (Jacob's Room). Da pomenem da je Tobi, koji je bio kembridžki student, bio zaslužan za formiranje tzv. Blumsberske grupe. On je, zapravo, bio onaj koji je pozvao svoje drugare sa Kembridža da se presale u London i sastaju četvrtkom uveče - drugare koji će postati zapažene ličnosti-blumsberijevci. Od Tobijeve smrti pojačali su se moji živčani poremećaji, izraženi kroz manične depresije, koje će uticati na razvoj stvaralačke strane moje prirode. Ujedno, smrt se tada trajno uvukla u moju dušu, smrt sa mnogim strahovima, iz kojih je proizilazila, pored ostalog, i moja prilična seksualna ukočenost.

Bila sam jedan od osnivača pomenute Blumsberske grupe (Bloomsbury group), koja je, u medjuratnom periodu, postala okupljalište značajnog sloja londonske inteligencije;  vodile su se beskonačne diskusije o umetnosti i književnosti, kao i o gorućim političkim pitanjima, ali i o pacifizmu i socijalizmu. Inicijalno, ja i moja sestra Vanesa bile smo jedine žene prisutne od osnivanja Grupe, kako kao Tobijeve sestre, tako i kao "učene mlade devojke". U Grupi su bili pisac Liton Strejči, ekonomista Džon Mejnard Kejnz, publicista Lenard Vulf, kritičar Klajv Bel, pisac E. M. Foster, slikar Dankan Grant i drugi. T. S. Eliot je jednom rekao: "Virdžinija Vulf bila je centar, ne samo jedne ezoterične grupe, nego književnog života Londona". 

Udala sam se za Lenarda Vulfa. On je bio briljantan intelektualac. Kada smo se upoznali bio je u stalnoj besparici, pa su ga zvali „a penniless Jew". Podjednako se interesovao za književnost, ekonomske nauke i politiku. Sa njim sam pokrenula štampariju (The Hogarth Press), koja će vremenom postati značajno izdavačko preduzeće. Pored mojih i Lenardovih knjiga, tu su štampane i knjige Katerine Mansfild, T. S. Eliota, E. M. Fostera, K. Išervuda, ali i romani M. Gorkog, neka dela S. Frojda i drugih. Kada nam je ponudjeno da štampamo Džojsovog 'Uliksa' ja sam to odbila; nije mi se svidjao način na koji je Džojs u svom delu koristio - crtice.  Svi pravimo greške u životu, zar ne?

Moram naglasiti da je, u braku, moj suprug Lenard pokazivao razumevanje i izuzetnu brigu za mene, a ujedno bio i moja intelektualna stimulacija. Nismo imali dece. Neki moji biografi će maliciozno ukazivati da naš brak "nije bio apsolutno funkcionalan". Bilo kako bilo, naš brak je bio ispunjen medjusobnom privrženošću.

Da dodam i to da sam imala jednu ozbiljnu lezbijsku vezu, sa Vitom Sakvel-Vest. Zapravo, ja sam imala više emotivnih veza sa ženama (s tim u vezi, neki biografi su me zvali "sexless Sappho"), ali je jedino moja veza sa Vitom sadržavala i fizičku komponentu. Kada smo se srele, već sam imala renome poznate književnice - tada sam imala 40. a ona 30. godina. Sa njom sam imala i obimnu korespondenciju, tako da će posle moje smrti biti izdata knjiga sa našim pismima, a na osnovu tih pisama izvodiće se i pozorišni komad "Vita i Virdžinija"  (Da ovde dodam i da sam imala obimnu korespondenciju sa Litonom Strejčijem, pa je izdata knjiga i sa tim pismima. Sve u svemu, moja pisma su skupljena u šest,  a moji dnevnici u pet velikih knjiga).

Feminističke i lezbijske organizacije mnogo će se baviti mojom vezom sa Vitom. Medjutim, jedini put da sam u svojim knjigama eksplicitno pominjala ženski eroticizam i figuru lezbijke jeste u 'Gospodji Dalovej' (Klarisino sećanje na poljubac koji je, kada je bila mlada devojka, primila od Sali, poljubac koji pamti kao "the most exquisite moment of her whole life"). A u svom dnevniku sam zapisala: "Klarisa Dalovej će voleti ženu, ona i žena će se poljubiti, jednim poljupcem, poput  jedinstvenih zažarenih poljubaca u bajci i Klarisa će celog života nositi sećanje na taj poljubac, žudeći da se ponovi. Ona nikada  neće pronaći takvu ljubav koju izgleda nudi usamljeni poljubac..." Ipak, tek će se, nakon objavljivanja mog  'Orlanda' (pogrešno) stvoriti reputacija lezbijskog autora oko mog imena.

'Orlando'  je na neki način spomenik mojoj vezi sa Vitom; taj roman sam po sebi možda i nema veće književne vrednosti, osim što je svojevrstan eksperiment smelosti imaginacije. (Učeni i hiperkulturni Oldus Haksli nije ga voleo, smatrajući da je suviše "literary and fantaisiste"). U pitanju je biografija androginog protagoniste, koga dajem u periodu od trista godina - od davne vladavine Elizabete I, kada je bio muškarac, do našeg vremena, kada se pojavljuje kao žena. Zapravo, Orlando je naizmenično muško i žensko: kao muškarac, kroz vekove je plemić, lovac, avanturista, zavodnik žena, ambasador, pisac; kao žena, žena je u svim suknjama, od srednjovekovne do današnje kratke, a ujedno je žena svakojaka, od kokete do intelektualke, do udate žene koja se poradja. To je ujedno i biografija duha Engleske kroz tri veka. Lik Orlanda sam pravila, dakle, prema Viti, kojoj sam knjigu i posvetila. Prvo izdanje imalo je i njene fotografije, na kojima je obučena kao Orlando. Njoj se knjiga dopala, da mi je oduševljeno pisala: "I am in love with 'Orlando'. That is the loveliest, wisest, richest book that I have ever read." Taj period moje veze sa Vitom koincidirao je sa periodom velike kreativnosti u mojoj karijeri.

U svojim delima pokušavala sam da na lirski način analiziram fluktuirajuća stanja ljudske psihe, posebno ženske. Pritom, plašila sam se nesklada izmedju htenja i moći u stvaranju (svesna sam bila da se raskorak izmedju maštarskog vidjenja i umetničke realizacije javlja čak i kod genija), te nikada nisam mogla biti zadovoljna sobom. Ujedno, smatram da sam dala značajan doprinos da se prekine dotadašnji već prezreo viktorijanski realizam. Verovala sam da sam bila u pravu kada sam u svom eseju 'Moderni roman' hrabro kritikovala Velsa, Beneta, Golsvordija i druge koji su pisali u tom maniru, nazivajući ih „materijalistima". Nisam ja tvrdila da realnost ne treba da bude tema književnosti. Ja sam im samo zamerala što pišu o nebitnim stvarima, stvarima kojima oni prilaze spolja, a svoja pisačka umeća koriste da bi efemerno i trivijalno prikazali kao stvarno i trajno. Smatrala sam da se istinsko i trajno nalaze u samoj suštini života, u večno promenljivoj svesti, svesti koja je kolebljiva pri primanju spoljnih utisaka, te ih neprekidno transformiše. Tako sam nastojala da sa svojim osobenim i individualno obeleženim delom doprinesem da se stvori novi oblik romana, tzv. narativni modernizam. Želela sam, dakle, da se moji čitaoci otrgnu od uobičajenih predstava o realnom svetu, uvodeći ih u naizgled irealan svet. S tim u vezi, držala sam se one stare istine da pravi umetnik ne sme preslikavati stvarnost. Ne sme se prikazivati kakav je život, već kako se doživljava život. Polazila sam od toga da život nije red regulisanih etapa, da se sve odvija po nekom redu, već je pre zbrka i nered. Pišući, ja sam iz života pokušavala izvlačiti ono što je promenljivo, neočekivano, čudno, čak i bludeće. Lepo je Montenj negde zapisao: „Da bludiš i maštaš". To sam ja radila.

Mnogo sam radila i kao književni kritičar Literarnog dodatka Tajmsa (The Times Literary Supplement). Takodje, napisala sam i preko 500 eseja.  A kao što neko s pravom reče, engleski esej je studija i fikcija zajedno, lepa literature i filozofija zajedno; čita se kao pesma, priča, komad lepog privatnog pisma.

Nisam nastojala graditi klasične romaneskne likove, čak ni onda kada knjiga nosi naziv po jednoj od njih ('Gospodja Dalovej', 'Orlando'). Želela sam da kroz jedan lik dajem trenutke vizije (baš sam taj izraz  koristila u razgovorima kada bih morala objašnjavati svoj postupak), koji često naliče, naravno, snovidjenjima. S tim u vezi, mene manje zanimaju nesredjeni odnosi medju ljudima nego karakteri tih ljudi. Neki moji likovi, kao Klarisa Dalovej, jesu naizgled beznačajni, da ih mnogi ne bi ni primetili. (Čula sam primedbe da bi jednom romansijeru-realisti gdja Dalovej  izgledala tako beznačajno da ne bi vredelo ni da se o njoj piše: moj stav je bio drukčiji, jer sam u jednom danu života  jedne prosečne žene, u obliku unutrašnjeg monologa, dotakla pitanje sveg postojanja). Nastojala sam, dakle, da svojim posebnim načinom učinim da, kako neko reče, „od prašinice, od jednog podatka, satkam svet, razgranam roman, kao vrstu čarobnog trepeta".   

Česte promene moje naravi, depresija, glavobolje i drugi psihosomatski simptomi, uključujući neurostenične sindrome, svakako su uticali na moje pisanje. Stoga sam sve vreme morala ulagati ogromne napore da ne odem s one strane Stiksa (Στύξ), kako bih svoje nevolje - a ja sam bila trajno bolesna iznutra, pretvarila u umetničko delo.

Neki moji biografi, naročito oni koji se više zanimaju za moj život nego za moju književnost, idu toliko daleko da pišu o mojim menstrualnim problemima, napadima dijareje, teškoćama prilikom kupovina odeće, mojim kariranim suknjama. Zatim, u prvi plan ističu moju seksualnu frigidnost, ali i moju bojazan da me ljudi oko mene smatraju hladnom i nezainteresovanom za život. Neki ističu i moje flertovanje sa Klajvom Belom, mužem moje voljene sestre Vanese, ali ima čak i spekulacija da je moguće da je izmedju mene i Vanese bilo incestuozne veze. Svašta se piše.

Mada sam još iz vremena blumsberijevskih diskusija, pa i kasnije u zrelim godinama, pokušavala da u sebi potisnem ono što su moji dobronamerni kritičari nazivali preteranim estetskim stavom prema ljudima i rečima (u čemu mi je pomagao i moj razumni suprug Lenard), u tome nisam u potpunosti uspela. Takodje, moram priznati da, mada sam zastupala stanovište da žena i muškarac treba, naravno, da budu u svemu jednaki, da mogu otvoreno govoriti i pisati, u svakodnevnoj praksi toga se nisam baš držala; osećala sam se kao - žena, pa sam ponekad samu sebe nazivala „andjelom u kući".

Moja borba za jednakost polova imala je dublje značenje. Dogadjalo mi se da za neki ženski lik uzor bude muškarac, a za muški lik bude žena. Ili su negde muškarac i žena dvojnici, kao što je slučaj sa Klarisom i Septimusom u 'Gospodji Dalovej' (čiji prvobitni naziv je bio 'Sati'). A naročito su u pravu oni moji biografi i kritičari koji primećuju da su u mojim delima mladići, naročito vojnici, slični ženama, ako se u obzir uzme njihova nemogućnost izbora; oni su prisiljeni da rade ono što im se kaže, u korist drugih, s tim što nemaju moći uticanja na istorijska zbivanja i, kao žene, često imaju nerealizovan potencijal.

Iako se za mene kaže da sam se bavila „feminističkom književnom kritikom", ja želim ukazati na sledeće: ja sam se borila protiv zapostavljenosti žena i protiv njihovog onemogućavanja da se izraze u umetničko-kreativnim procesima. Nedopustivo je da pod nazivom „ženska sudbina" žene budu primorane na samo delimično ostvarivanje svoje egzistencije, na štetu njihovih umetničko-kreativnih sposobnosti.  S druge strane, jasno sam govorila da se umetnost ne može deliti na mušku i žensku, da pravi umetnik nadrasta pol.

Mnogi su u mojim stavovima videli "a  distinctly feminine esthetic, one in which the intuitive parts of the self are dominant", što nije bilo dobronamerno, jer se verovatno želelo da se moja uloga modernog autora svede na "žensko pero". To mi nije bila namera.

U knjizi 'Svoj vlastiti prostor'. (A room of one's own), najkonkretnije sam se bavila pitanjem žena-stvaralaca. Tamo sam iznela mnogo citiranu rečenicu: "A woman must have money and a room of her own if she is to write fiction." Namera mi je bila da ukažem na prepreke i teškoće sa kojima se žene pisci sreću. Ja lično sam se do kraja života smatrala nedovoljno obrazovanom (ill-educated), a ta nepravda mi je naneta samo zato što sam bila - žensko. (Ujedno, u toj knjizi sam podržala ideju koju su zagovarali Oto Vajninger i još neki - "da su sva bića potencijalno biseksualna").

A opet, budući žena, prirodno je da sam se posebno interesovala za druge žene. U pravu su oni koji  navode ovu rečenicu iz jednog od mojih mnogobrojnih pisama: "It is true that I only want to show off to women. Women alone stir my imagination".

Kada je došao Drugi svetski rat, Lenard i ja smo, u našoj seoskoj kući u Rodmelu, u Saseksu, bili sakrili otrov sa kojim smo nameravali zajednički izvršiti samoubistvo u slučaju nacističke invazije. Srećom, to se nije dogodilo.

A uoči onog dana kada ću ja okončati svoj život bila sam jako uznemirena, usamljena, sa velikom gorčinom dosade i praznine u duši. Znala sam da me već dvadesetak godina proganja ideja ludila. Mučenje je bilo strašno onda kada više nije nalazilo oduška kroz umetničke fantazije, te me je gonilo da tražim oslobodjenje u nasilnoj smrti. Svoje duševne borbe i raskole čuvala sam i krila od Lenarda, koliko sam mogla, ali on je, jadnik, video kako kopnem. Moje ludilo je teška boljka. S tim u vezi, sažaljevala sam Lenarda, koji je sve vreme bio sa mnom.

Tog dana setila sam se ovih očajnih Bodlerovih stihova: "O, smrti, stari kapetane, i ovaj kraj već je dosadan... Vodi nas dalje, svejedno da li u raj ili pakao, daj nam samo nešto nepoznato i novo"! Šta da radim, osetila sam da me  smrt  zove, da je jača od mene.

Onda sam napunila džepove sa kamenjem i utopila se u reci koja teče nedaleko od kuće. Lenardu sam ostavila oproštajno pismo: "Najdraži, uverena sam da ponovo gubim razum. Osećam da ne možemo da prodjemo kroz još jedan od ovih strašnih perioda. Ovog puta se neću oporaviti. Počinjem da čujem glasove i ne mogu da se koncentrišem. Zato ću uraditi ono što deluje kao najbolja stvar koja može da se uradi. Ti si mi pružio najveću moguću sreću. Ti si u svakom pogledu bio sve što neko može da bude. Ne verujem da je dvoje ljudi moglo da bude srećnije, sve dok se nije pojavila ova užasna bolest. Ne mogu više da se borim s tim, znam da ti uništavam život, mada bi bez mene mogao da radiš. I znam da hoćes. Vidiš da ne mogu čak ni ovo da napišem kako treba. Ne mogu da čitam. Ono što želim da kažem je da svu sreću mog života dugujem tebi. Bio si beskrajno strpljiv sa mnom i neverovatno dobar. Želim to da kažem - a svi to znaju. Da je iko mogao da me spase, to bi bio ti. Sve je isparilo iz mene sem uverenosti u tvoju dobrotu. Ne mogu i dalje da nastavim da ti kvarim život. Mislim da dvoje ljudi nije moglo biti srećnije nego što smo mi bili."

***

Na kraju, da kažem i ovo: jedno vreme, posle moje tragične smrti, bila sam prilično zaboravljena u književnoj javnosti, pored ostalog i zato što je moje samoubistvo u znatnoj meri osenčilo interpretaciju mog sveukupnog književnog stvaralaštva. A onda je oživelo interesovanje za moje stvaralaštvo, kao i za moj propaćeni život. Tome su naročito doprineli porast značaja feminizma, povećano interesovanje za Blumsbersku grupu, kao i nešto što izgleda trivijalno - popularnost drame Edvarda Olbija sa sugestivnim naslovom: „Ko se boji Virdžinije Vulf".

Bilo kako bilo, ako školarce (one koji moraju da se bave sa mnom)  ostavim po strani, uočavam da se uvek nadje poneko, od pravih ljubitelja književnosti, koji zaviri u moje romane. To me, sa ove vremenske distance, teši u uverenju da nisam uzaludno živela i pisala.  Jer moje knjige i ja bili smo jedno.

================

Dodatak:

Monika, svaki put kada se priprema za duže odsustvovanje od kuće, ostavi u frižideru poveći komad gorgonzole. Uz osmeh, obavezno mi kaže: "Sigurna sam da ćeš se za burgundac već nekako sam snaći", aludirajući na reči jedne ličnosti iz Džojsovog ‘Uliksa': „I'll take a glass of burgundy and ... gorgonzola".

Ja odmah uzvraćam: "Nisam preveliki poklonik Džojsovog ‘Uliksa', a ima i boljih vina od burgundca; što se gorgonzole  tiče, tu se slažem, to je uvek dobar izbor, jer malo ima dobrih sireva na ovom svetu".

Monika zna da volim (baš) gorgonzolu. Dobro, nisam od onih zagriženih koji su spremni uzviknuti: "I like gorgonzola better than life itself!", ali je tačno da je jedem sa velikim uživanjem. Uz čašu dobrog vina, naravno.

Monika usputno dodaje: "I ne pati kada ja odem. Sve više se čuje da nije tačno ono uvreženo mišljenje ‘da patnja oplemenjuje'. Patnja otupljuje".

Ja, znajući da je dobro što ne patim suviše kada Mo ode, kažem u sebi: "On f'rait mieux de se taire" (Bolje je da ćutim). Pritom, za svaki slučaj, pravim bolećivo lice, kao dete kada mu se oduzme najmilija igračka. 

P. S. Ako ovih dana posećujete Italiju, kupite komad gorgonzole, nećete se pokajati. Usput, raspitajte se zašto je Umberto Eko svoj poslednji roman nazvao: ‘Il cimitero di Praga'. Čovek mora, ovako ili onako, o nečemu razmišljati, zar ne?