Oni

Biljana 77

Na trotoaru pored, njihovi vrsnjaci, cisti, obuceni i obuveni

Pisala sam jednom, ne sećam se više gde o pogledima koje su razmenila deca - prosjaci, musava, smrznuta, sama i deca - đaci, utopljeni, čisti... I jedni i drugi bili su Romi. A u tim pogledima bili su celi njihovi životi, ono što jesu i ono što su mogli ili voleli da budu..

I kad je došao na mene red, baba šalteruša se izdrala iz sve snage, jer nije mogla da mi u pasošu nadje pečat sa Surčina, koji van svake sumnje pokazuje da sam ušao u zemlju legalnim putem. Pa još videla da mi je istekla američka viza, te me je optužila da sam internacionalni kriminalac i da ako ja ne nadjem taj pečat, ne može da mi primi dokumenta za pasoš. A kao bonus materijal me je darovala izrazima mržnje i prezira prema Amerikancima (sreća da supruga koja mi je pravila društvo u redu, ne razume Srpski).

Ništa, stanem ja sa strane, da nadjem taj prokleti pečat. I nakon što se baba izdrala na ovu ženu, Romkinju iza mene, i njenog sina, i poslala i njih na klupu za rezervne igrače, pridje mi taj momčić. I onako širom otvoreni očiju, i sa puno sapatničkog razumevanja pita, u stvari konstatuje: "A ti, bate, živiš u Ameriku? I kako ti je tamo? Jel' geto?"

expolicajac

Zanimljivo je bilo videti kako od Velike Aždaje pred mojim očima postaje Mala Maca, samo kad razgovara sa Šefovicom.

angie01

ona zvala tzv. "Šefovicu u Milana Rakića"

he, he, he,..uvek isti scenario,....to sto se u tom slucaju smanji- kod njih je jaka definicija, ko kosi a ko vodu nosi!

angie01

"Who's your daddy, now?"

u stvari, s njima zivi upis-jedino sto ti tamo, kod njih uvek ides da nesto zavrsis, pa ti na taj nacin i nije do smejanja!

dok sam bila student, bila glavna u Ustanickoj Ana 4 pistolja-svi nesto s njom pretili, jednom trebali da idemo na ekskurziju, a ja dan pre ukapiram kako ce mi pasos isteci na putu-napravi se neka frka, (bicu skromna ovaj put:)), i tada neka profanka imala muza na polozaju a u police, pa me on uputi kod Ane da mi sredi sosku za odmah.

Udjem ja u kanc, kad tamo sedi oniza , krhka teta u vec nekim godinama, veoooma daleko od nekog kalamitidzejn utiska, skroz simpa, sa nekim njihovim forama, ja se snebivam, kao trepcem-a nisam vezbala, kad ono udje neki cajos rmpalija, al se jos s vrata smanji do visine cipela i sve tihim glasicem nesto pisti i prati dubinu njenog pogleda- a u zubima da je nosi i da ne primeti!

tako ti je to kod njih!

Vojislav Stojković

Eh, što nisam rođen kao Ciganin, pa da odletim u nebo pre Gagarina i da hebem mater svima koji me zovu Rom.

PS: Kad jedan narod želiš da uništiš, njegovu kulturu, jezik, poeziju, muziku, istoriju... prvo mu promeni ime, nazovi ga drugačije.

Vojislav Stojković

Lonci su lonci, ali ...
kad jedan narod želiš da uništiš, njegovu kulturu, jezik, poeziju, muziku, istoriju... prvo mu promeni ime, nazovi ga drugačije.

Vojislav Stojković

Роми у међусобној свакодневној комуникацији углавном користе назив „Цигани“ за свој народ, јер је то домаћи и сасвим коректан назив за Роме. Јавне личности ромског порекла у Србији, као што су неки певачи народне или изворне музике или спортисти, јавно користе назив „Цигани“, а не „Роми“.
Назив „Цигани“ се у последње време доводи у везу са прогоном овог народа или појединих његових припадника, па се тиме стиче утисак о пежоративној конотацији.
Ипак, назив „Цигани“ - у разним сличним варијантама користи се у већини земаља света:
[i] (француски: Tsigane („Циган“); албански: Cigan („Циган“), Maxhup („Маџуп“), Gabel („Габел“); македонски: Цигани; бугарски: Цигани („Цигани“); чешки: Cikáni („Цикани“); холандски и немачки: Zigeuner („Цигојнер“); дански: Sigøjner („Сигејнер“); литвански: Čigonai („Чигонаи“); руски: Цыгане („Цигање“); мађарски: Cigány („Цигањ“); грчки: Τσιγγάνοι („Цигани“); италијански: Zingari („Цингари“); румунски: ţigani („Цигани“); српски: Цигани; пољски: Cyganie („Цигање“); португалски: Cigano („Цигано“); шпански: Gitano („Хитано“) и турски: Çingene („Чинжене“)); украјински: Цигани („Цехане“). У Ирану их зову کولی („Каули“), у Индији Lambani („Ламбани“), Lambadi („Ламбади“), или Rabari („Рабари“). (izvor)

Ja odbijam da koristim reč "Cigani" zato što je u našem jeziku to, barem od kad ja pamtim, imalo pogrdnu pozadinu. Čak i kad ti Romi kažu da sami sebe zovu tako, pa je u redu da i ih i drugi oslovljavaju, možeš biti siguran da to nije tako. Mislim da je to neka vrsta poniženja, na koju su se navikli.

Ипак, назив „Цигани“ - у разним сличним варијантама користи се у већини земаља света:

"Роми себе на свом језику називају Ромима, док их припадници неких других народа називају и Циганима."

filantrop

u americi nikad nisam cuo da ih zovu romima, amer ce za roma da pomisli da je rimljanin ili rumun,
samo sam cuo da se koristi dzipsi.

E, ma nema bre veze, moguće je da grešim.

Lonci su lonci, ali ...

To oko imena- sto se mene tice, kako oni hoce, a za sve ostalo smo svi mi krivi!

angie01

izvini Dzeremaja, ja nisam primetila da bilo ko to ovde misli!

I samo u početku država mora da im pomogne, da ih osposobi da bi kasnije mogli sami o sebi da brinu.

Država mora da im pomogne pre, za vreme i posle. I pozitivnom diskriminacijom i ulaganjem, i žmurenjem gde treba i materijalno i na svaki drugi način. I ići će sporo, i putanja će vrludati i biše uspona i padova - ali to za državu ne sme da ima bilo kakav značaj. Strpljenje, i strpljenje i strpljenje, i ljubav prema bližnjem. I to je sve.

da se nisi skoncentrisao na niske udarce, primetio bi da ovaj blog govori upravo o tome, pa kako rece, da je ovo nivo osnovne skole, ipak ti je promaklo!

automatic

Romi moraju da promene navike, da se socijalizuju, da prihvate obaveze prema društvu, da se edukuju i da u velikoj meri raskrste sa dosadašnjim načinom života. Tek kada budu spremni da to učine, društvo će moći da im pomogne da stanu na noge i da se aktivno uključe u zajednički život sa ostatkom populacije. I samo u početku država mora da im pomogne, da ih osposobi da bi kasnije mogli sami o sebi da brinu. To je jedini model koji ima perspektivu.

Oni koji dođu da pomognu, ne propuste da pitaju :" A gde su bašte?"
Posvuda u korov zarasle okućnice. Ima ponegde i ograda da se još uvek nazire, obično ispred kuće. Ali nigde ništa ne raste.Puno smo o tome već razgovarali. Jer, zemlja je rodna, posaditi malo kropira i povrća da se uštedi, potrebno je samo malo truda i pažnje.



Leti su kuće obrasle u visok korov, ima ko ga pokosi, a ima i ko ga ostavi tako da raste. Zimi, kada nestane ogreva, kada se potroše drvoredi, seku i lože i taj sasušeni korov oko kuće, za trunku toplote što iz njega uspeju da iscede.

Kada god sam ih pitala zašto ne srede bašte uvek je postojao neki razlog protiv. uglavnom su mi rekli da ne vredi, jer lopovi sve pokradu pre nego što bilo šta sazre. Vlasnik vredno zaliva, okopava i uzgaja, i pre nego što stigne da uživa u plodovima svog rada to malo luka, krompira i zeleniša nestane. I kada znaju ko je ukrao , čak i kada do ciganskog kraja siđe i policija, a lopovu u kući stoji džak krompira, kako dokazati odakle je? Obično ne bude istrage, lopovi se kazni ne boje, i nikada ne propuste priliku da pokrade onog ko je vredno nedeljam radio oko bašte.



Drugi razlog je što je plodna zemlja uništena. Posvuda je smeće, građevinski otpad.Kuće se raspadaju, ruševine nema ni ko ni odakle da ukloni, i onda nakupljeno smeće, polomljena stakla i izmrvljene cigle, taj lom se dočepa zemlje i ne da joj da diše. Veliki je posao samo pripremiti zemlju za setvu, i niko ga ni ne započne.



Pre par godina postojao je vladin program za oživljavanje baštovanstva, nakupovali su silne alate, skladištili seme, ali nikada ništa od toga nije stiglo u sela. Pare su gromoglasno potrošene i niko nije na kraju morao da polaže račune.

Polako sam pre nekoliko godina u malom selu počela da pričam o gajenju bašte. Isprva niko nije hteo ni da čuje. Svi su se trudili da mi dokažu kako i zašto ne može. Potrebno je dati im vremena. Prošle godine, troje njih se usudilo i napravilo bašte. Ne puno, nisu sredili sve oko kuće, nekoliko kvadratnih metara i krenulo je. Jednom od njih su lopovi odneli sve i pre nego što je bilo zrelo da se jede. Drugo dvoje su imali ograde, i uspeli su da sačuvaju plodove.

Išli su okolo i ubeđivali druge. I poslušali su ih, svi oni kojima okućnice kako-tako dobro stoje, oni što su posekli korov, oni što imaju i gaje malo stoke, poneku gusku ili kozu, ponekog zeca. Oni koji se trude da malo duže čemer izdrže.

Jer, oni se uvek nadaju boljem. I oni, i ja.

Ovog proleća mnogi su hteli da počnu. Ako mogu da im nabavim seme. Hoće da sade bašte. Probaću , kažem. Nemaju lopate, ašove. I to ću pokušati da nabavim , ako je to problem. Šire vesti dalje, veliki broj pokazuje interesovanje. I hoće da pokažu da su oni tako mislili i ranije. Odnela sam im seme. Na kraju, 17 porodica je stavilo svoje ime na listu. Samo nekoliko se još premišlja.

Naravno, uvek će biti i onih koji su protiv. Onih koji ne mogu da istrpe još jedan neuspeh, onih koji jednostavno ne oste potrebu da išta učine. Ali rečenica jedne takve žene mi još odzvanja u ušima i daje nadu :

"Pa, ako mi nabaviš jednu lopatu i jedne grabljice, srediću i ja jedan mali deo tu oko kuće jer, u ovom selu su sada svi cigani baštovani, neću ja da budem najgora i izostanem."