Povratak Marksu!

Pre nekoliko decenija Jirgen Habermas, jedan od najvećih živih filozofa, zapitao se - čemu još filozofija? Danas, postavljamo slično pitanje, pitanje koje se odnosi na jednu od ključnih ličnosti savremene filozofije, onog na čijem grobu stoji čuvena teza - „mnogi filozofi pokušavali su da shvate svet, a reč je o tome da se on promeni". Dakle - čemu još Marks?

Nekima se može učiniti da je to pitanje ravno skandalu. Oni bi ustvrdili - Marks je prevaziđen, praksa je osporila njegove teorijske postavke, propast komunizma piše epitaf njegovom političkom zalaganju! Od njega ne da nemamo šta da naučimo, nego ga što pre treba još jednom upokojiti (samo dvaput se umire), jer je on totalitaristička pretnja svetu koji polako dobija obličje utopije liberalnog globalizma. Ono što je najzanimljivije u ovakvim tezama jeste mesto sa koga one dolaze - reč je po pravilu o jugoistočnoj Evropi i zemljama koje su imale socijalističke sisteme, gde su raznovrsne verzije marksizma bile dogmatizovane (U SSSR i zemljama pod njegovom dominacijom je to bilo insistiranje na dijalektičkom, a ne istorijskom materijalizamu, u SFRJ pak na naučnoj „rehabilitaciji" humanizma mladog Marksa, u najrazvijenijoj formi izloženo u okviru praxis-a). Danas se Marksa odriču ponajviše oni koji su se nekad, umesto nad Biblijom, zaklinjali nad Kapitalom.

I dok je u većini zemalja zapadne Evrope i Amerike Marks odavno prihvaćen kao relevantan filozof i politički ekonomista - posebno u univerzitetskom kontekstu koji je izrazito levičarski  i libertetski - čitaju ga japiji iz londonskog City-ja koliko i raznovrsni alternativni pokreti - alter-globalisti, anarhisti, eko-„teroristi", dotle je Marks u Srbiji danas prokažena figura. U političkom smislu ni jedna relevantna stranka ne pominje marksističko nasleđe, niti svoje socijalne programe dovodi u vezu sa istim (mada je upravo socijalna država sa radničkim pravima deo tog nasleđa, kao i mnoge progresivne ideje u tom domenu - besplatno školstvo i zdravstvo npr, danas zaboravljene). Naprotiv, politički mainstream se prema periodu socijalizma odnosi kao prema ideološkoj fazi koju što pre treba zaboraviti, a prema periodu tranzicije kao nužnom zlu na putu ka uključenju u globalne tokove kapitala. Kao da izbora nema, tj. da je ekonomski liberalizam danas „prirodna stvar", a upravo je Marks taj koji je stajao na putu te „naturalizacije", jasno obnjašnjavajući kako kapitalizam funkcioniše, upozoravajući na inherentne krize koje mogu imati nesagledive političke posledice. U tom smislu, „frankfurtska škola" povezaće rađanje fašizma u Italiji i nacizma u Nemačkoj sa tadašnjom ekonomskom depresijom, te će ove dve ideologije čitati kao totalitarne pokušaje da se ta kriza prevaziđe, dok će, konkretno u Nemačkoj, druga komponenta sistema Vajmarske republike omogućiti Hitlerov uspon - inherentna „propusnost" parlamentarne demokratije u kojoj, konačno, kako Ransijer ističe, „bilo ko može da vlada nad bilo kim". Hitler nije preuzeo vlast državnim udarom, nego mu je široka ovlašćenja dao parlament dvotrećinskom većinom koja su obnavljana čak i tokom II sv. rata (što je tada, s obzirom na zabrane nekih stranaka i druge pritiske, bila potpuna farsa).

Liberalni teoretičari fašizma skloni su da ga tumače kao specifičnu reakciju na komunizam, koji mu istorijski prethodi. Čak i kada bismo bili skloni takvom objašnjenju ono opet ne bi moglo da izjednači komunizam i fašizam (što je politička implikacija ove teorije), jer je, kako Žižek ističe, fašizam zamenio stvarno postojeći klasni sukob fiktivnim rasnim. On je, u tom kontekstu bio dvostruka aberacija kominističke revolucije pod vođstvom Lenjina koja se i sama izopačila u staljinizam (o uzrocima tog izopačnja drugi put). I dok je staljinizam bio pervezija humanističkog prosvetiteljstva - verovao je da je svaki čovek inherentno dobar id a se može vratiti na „pravi put", dotle je nacizam u različite rase/narode upisao nepopravljiv psihofizički defekt i inherentnu inferiornost kulture. Zbog toga ova dva projekta ne mogu biti izjednačena, kao i zbog činjenice da su se komunisti borili protiv nacizma (i neka bude podvučeno imali najviše žrtava u II sv. ratu) mada je danas to evropski trend pod krinkom borbe protiv totalitarizma u celini (sem onog liberalno-imperijalističkog, naravno), što je na lokalnom nivou u Srbiji dovelo do skandalozne rehabilitacije četništva i njihovog izjednačavanja sa anti-fašističkim, komunističkim partizanskim pokretom.

Kako god stajalo sa kompleksnim odnosima na relaciji kapitalizam - fašizam - liberalizam - komunizam, Marksa moramo čitati kao aktuelnog kritičara kapitalizma, koji ističe i njegove pozitivne strane - rastakanje starih, zaostalih feudalnih proizvodnih odnosa, partijarhalnih stereotipa, kreiranje nadnacionalnog buržoaskog identiteta, razvoj nauke, itd. Ali nas i danas upozorava na one negativne, pre svega u domenu planetarne ekploatacije i klasne razlike, koja je danas „normalizovana diskriminacija" amortizovana konceptom socijalne pravde (ali ne i jednakosti) i koju ne treba ukidati, dok ostale diskriminacije na nivou nekog ličnog svojstva - pola, rodne ekspresije, seksualne orijentacije, verskih uverenja i sl. - treba nesumnjivo iskoreniti. Primenjujući njegove ideje, Naomi Klajn u svojoj poslednjoj knjizi The Schock Doctrine (kojoj pohvalne recenzije piše Stiglic, nobelovac u oblasti ekonomije) intervenciju na Irak vidi kao nasilno uključenje ove države u tokove kapitalizma, Žižek proklamuje povratak Marksu kroz Lenjina i njegovu „revolucionarnu paradigmu" (koja je danas posebno zanemarana u zapadnom čitanju Marksa i vidi se kao „utopijski višak"), a Badju obnavlja maoizam i koncept „kulturne revolucije". Ja sam na ovom mestu skromniji - za potrebe bloga Marksu se vraćam kroz sasvim akademski i konzervativni tekst austrijskog filozofa Lismana (NIN, 15. 11. 2007), koji se upravo bavi odgovorom na postavljeno pitanje - čemu još Marks? - i dobro ističe koji aspekti njegovog rada su danas generalno priznati upravo „na Zapadu". I zašto je autor Kapitala i dan danas živ, iako je već dva puta bio mrtav - prvi put fizički, drugi put simbolički, nakon tzv. „sloma komunizma".

SAMOSPOZNAJA ZA NAROD

Konrad Paul Lisman

Globalizacija, socijalna i platna snižavanja ili dominiranje finanskijskog kapitala: Marks je to već opisao.

Razmišljati o aktuelnosti Karla Marksa smisleno je onoliko koliko i pitati se šta nam to danas Sigmund Frojd ili Čarls Darvin još uvek imaju da poruče. Njihova važnost kao osnivača moćnih koncepata tumačenja sveta i nauke je neosporna, čak i kada se njihov dalji razvoj takođe mora uzeti u obzir, kao i činjenica da ne mora da nam se sviđaju sva stanovišta i karakterne osobine tih istraživača. Ali dinamika nagona koju je Frojd otkrio oslobodila nas je isto onoliko malo koliko i  mehanizmi evolucije. Tek kada se pomene Marksovo ime, lice nam se s indignacijom mrši.

Svemoć novca

U osnovi istorije Marksove recepcije leži ogroman nesporazum. Ako zanemarimo humanistički naglašene rane spise ovog autora, ako izostavimo političke pamflete i novinarske članke, ukoliko po strani ostavimo njegove lične ambicije i utopije, vidimo onda jasnije da se ovaj samostalni učenjak u egzilu bavio skoro četiri decenije samo istraživanjem jedne jedine društvene formacije -  kapitalizmom. Jednostrano povezivanje Marksa sa radničkim pokretom i komunističkim sistemima i njegova uloga duhovnog preteče staljinizma, zamutili su, nakon pada sovjetske imperije, naš pogled na njegov istinski doprinos. Jer on se, kao teoretičar kapitalizma, mora uvažiti kao neko ko je među prvima pokušao da razume dinamiku i mehanizme svih onih segmenata društva koje prožima ekonomija, koja u međuvremenu, pod imenom globalizacije, trijumfuje širom sveta. Možda nam kod Marksa smeta što smo svi mi na neki način kripto-marksisti: jer Marks je taj koji je utvrdio da ekonomski zakoni i nužnosti predstavljaju osnovu društva i sve drugo - politika, nauka i kultura - ima da se upravljaju prema njihovim zahtevima. I ko danas ima tome šta da prigovori?

Neosporno je da društvene teorije uvek pokazuju visok stepen fikcionalnih elemenata, one su takođe uvek pokušaji samotumačenja. Začuđuje da naše vreme koje se inače rado bavi svim vrstama arheologija, izgleda nema nikakvog interesovanja za to kako se o kapitalizmu mislilo kada je on još bio in statu nascendi. Ukoliko se danas Marks čita u izvesnoj meri nepristrasno, stiže se do iznenađujućih otkrića. On je verovatno bio prvi pristalica globalizacije, fleksibilizacije i mobilnosti. Upravo u «Manifestu komunističke partije» Marks je nadahnuto opevavao pobednički pohod kapitalizma širom sveta: «Ona [nova prozvodnja] rastvara sve čvrste, zarđale odnose sa svim starinskim predstavama i shvatanjima koji ih prate; svi novi odnosi zastarevaju pre no što mogu da očvrsnu. Sve što je čvrsto i ustaljeno pretvara se u dim, sve što je sveto skrnavi se, i ljudi najzad bivaju prisiljeni da na svoj životni položaj, na svoje međusobne odnose pogledaju trezvenim očima. Potreba za sve raširenijim tržištima gde će prodati svoje proizvode goni buržoaziju preko cele Zemljine kugle. Svugde ona mora da se ugnezdi, svugde da se naseli, svugde da uspostavi veze. Brzim poboljšanjem svih oruđa za proizvodnju, beskrajno olakšanim saobraćajem, buržoazija uvlači u civilizaciju sve, pa i najvarvarskije nacije. Jevtine cene njenih roba jesu teška artiljerija kojom ona ruši sve kineske zidove, kojom ona i najuporniju mržnju varvara protiv stranaca prisiljava na kapitulaciju".

Činjenica da je upravo komunistička Kina ta čiji se zidovi danas ruše tom jeftinom robom, jeste svakako naročita lekcija svetske istorije. Marks je takođe vrlo dobro znao da se ne može odupreti moći novca. U odnosu na to kako je Marks u svojim ranim tekstovima opisao svemoć novca kao odlučujućeg medijuma razvijenog društva, reklamni tekstovi velikih banaka i invensticionih fondova deluju sasvim uglađeno: „Onolika kolika je moć novca, toliko je velika moja moć. Ružan sam, ali mogu da kupim najlepšu ženu. Dakle, nisam ružan, jer se dejstvo ružnoće, njena sila zastrašivanja, poništava novcem."

Ako prelistamo tri toma „Kapitala" i druge ekonomske spise poznog Marksa, doći ćemo zasigurno do otkrića vrednih pažnje. Marks je, primera radi, opisao kako proces koncentracije globalnih tokova kapitala tako i sve dominantiju ulogu finansijskog kapitala, on je podjednako skicirao „novog samostalnog" pojedinca koji je sopstveni poslodavac i neizbežno globalno socijalno i platno umanjenje. Marks je bio taj koji je pokazao da je logika tržišta jača od snage pojedinaca i njegova teorija viška vrednosti, čak i ako se o njoj može dugo prepirati,  još uvek je, u najmanju ruku, jedan od najinteresantnijih filozofskih pokušaja da se objasni kako u jednom društvu, u kom se navodno samo iste vrednosti  razmenjuju, mogu nagomilati ogromna bogatstva. Markst u ovom kontekstu citira autora prve knjige o ekonomiji novca, ciničnog Abea Galianija, kog je je i Niče poštovao, jednom rečenicom koju bi trebalo svi koji propovedaju «win-win situacije» (gde obe strane stiču jednak profit) dobro da zapamte: «Tamo gde je jednakost, tu nema zarade».

Beznadežno propale utopije

U vremenima u kojima je renesansa religiozne misli postala nepregledna i imajući u vidu  borbu svetskih razmera protiv terorizma kog inspiriše fundamentalistička religija, vredi možda ponovo baciti pogled na nekad čuvene, danas odavno zaboravljene rečenice koje je Marks napisao o religiji: «Religija je izmaštano ostvarenje ljudskog bića, jer ljudsko biće ne poseduje nikakvu istinsku stvarnost. Religiozna beda je s jedne strane izraz istinske bede, a s druge protest protiv prave bede. Religija je uzdah progonjenog stvora, duša sveta bez srca, kao što je i duh bezdušnih okolnosti. Ona je opijum za narod.» I onda neki govore kako bismo se lako mogli odreći čitanja Marksa! Neosporno je da su socijalne utopije koje se dovode u vezu s njim beznadežno propale. Komunistička opsesivna ideja je iziskivala više miliona mrtvih. To međutim ne znači da se treba odreći Marksa kao jednog od najoštrijih i najbistrijih analitičara građanskog društva. Time bismo sebi uskratili važnu mogućnost samospoznaje. A sasvim je moguće da to nije u interesu onog sistema čijem istraživanju je Marks posvetio čitav život.