KRATKI METAR

Jedno vreme sam, pogrešno, mislio da su kratki filmovi uglavnom oličenje lenjosti autora da se posveti pravljenju „velikog filma“. Ili da je u pitanju možda nedostatak samopouzdanja. Naravno da sam znao za veliki broj fantastičnih kratkih filmova ali mi se činilo da su to baš izuzeci koji potvrđuju pravilo. Ne znam ni sam zašto sam tako razmišljao.

Kratki filmovi su forma koja s jedne strane lagano odumire, dok s druge strane doživljava hiperprodukciju. Paradoks. S jedne strane autori, sa malo materijalnih sredstava, u kratkom filmu pronalaze način da se izraze, a s druge strane producente kratki filmovi ne zanimaju, posebno ne iz komercijalnih razloga. I takvih paradoksa u vezi kratkog filma ima „na tone“. Muzički spotovi, reklame, crtani filmovi, svakodnevna su pojava u našim životima. Televizija ih je uzdigla do krajnjih granica, neke čak do nepodnošljivosti. Ali šta je sa autorskim filmom kratkog metra? On definitivno proživljava neki drugačiji život od svog snažnijeg i isplatljivijeg brata, celovečernjeg filma. Iako stariji od tog brata, kratki film klizi po sporednim kolosecima i predstavlja tek test za autora ili test za nekakvo rešenje filmskih problema u naraciji i slično. Festivalski život kratkih filmova je podjednako buran kao i celovečernjih, ali sa mnogo manje pompe i važnosti. Ipak, uspeo je da preživi sve udarce i prepreke. Nova era, donela je mogućnost svakom da se bavi filmom. Kamere su pojevtinile (možete filmove snimati i mobilnim telefonom, ako ne verujete, pitajte našeg kolegu blogera Stjepana Mimicu), montaža se može završiti u kućnim uslovima, medijumi sa kojih je moguće reprodukovati filmove su dostupni svakom, tu je dalje televizija, internet, sve je moguće i sve je izvodljivo. Ipak, i pored takvih mogućnosti, mali je broj ljudi koji se ozbiljno bavi ovom umetnošću.

Ne bih dalje da davim sa razmišljanjima o kratkom filmu. Naime, celu priču sam počeo da pišem sa željom da ispričam događaj od pre nekoliko godina. Na jednom filmskom festivalu, imao sam priliku da doživim pobedu kratkog filma nad „dugačkim“ na veoma neposredan način i da promenim dotadašnje mišljenje da kratki filmovi nastaju iz lenjosti. Eh. Trebalo je da gledam jedan odličan celovečernji film, u konkurenciji, jedan od onih koje samo festivali umeju da vam prirede (u pozitivnom smislu, naravno). I kada se ugasilo svetlo, u čudesnom mraku bioskopa, počeo je jedan drugi film, koji je bio u propratnom programu tog istog festivala. Pogađate, kratki film. Pomislio sam: “Oh ne, samo mi je još ovo trebalo“! Ipak, na kraju se stvar završila tako da je taj kratki film potpuno bacio u senku film iz glavnog programa, i to toliko da sam za malo napustio salu. Kao kada na rok koncertu, neka predgrupa toliko razvali, da vam se ne sluša glavni bend zbog koga ste i došli na koncert. Pre neki dan sam pronašao taj film na Youtube-u i sada je i pred vama.

Dame i gospodo,

dozvolite da vam prikažem film:

NAFTA

Rusija, 2003.

Reditelj: Murad Ibragimbekov
Scenarista: Murad Ibragimbekov
Producent: Rauf Atamalibekov
Montaža: Ivan Shishkov
Muzika: Alim Qasimov

Sinopsis
Tema nafte prožima čitavu istoriju Azerbejdžana. Nafta je tuga i sreća, rad i mir, sreća i nesreća. Film koji je režiser posvetio svom omiljenom gradu Bakuu, temelji se na ahrivskim materijalima, montiranim digitalnom tehnologijom, ali u stilu nemog filma. Soundtrack čini azerbejdžanska mugam muzika koju peva jedan od najboljih nacionalnih pevača – Alim Qasimov.

Te 2003. godine, film je dobio nagradu Srebni lav, za najbolji kratki film na Venecijanskom filmskom festivalu.

Uživajte!